Ko je dostojan da odlučuje o dostojnosti

Dva puta je nekadašnji tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević pokušavao da se upiše u advokate – jednom u beogradsku, drugi put u srpsku advokatsku komoru. Oba puta je odbijen. Oba puta je razlog bio isti – da je nedostojan da bude advokat iako su zamerke koje su mu bile upućene različite. Ni komore, niti ijedan advokat pojedinačno nije izneo bilo kakve dokaze da je Vukčević krivično osuđivan, da je prekršajno kažnjavan ili da se nedolično ponašao u javnosti. Sve što mu se zamera svodi se na mišljenja da nije dobro obavljao posao tužioca i to predstavlja novinu u sudstvu, ali i u bilo kojoj drugoj profesiji ili segmentu društva. Ako esnafi počnu kao kriterijum za prijem novih članova da uzimaju u obzir koliko neko dobro ili loše radi svoj posao, onda mnogi ne bi mogli ni da privire na vrata profesije kojom se bave ili, makar, žele da se bave.

Vladimir Vukčević je radni vek proveo u tužilaštvu, zastupao je optužnice u nekim od najtežih slučajeva, kao što je Terazijski tunel s početka devedesetih. U vezi sa slučajem eksplozije u fabrici Grmeč iz 1995. godine u „Vremenu“ je napisano više tekstova u kojima je kritikovan njegov rad, zbog čega je u redakciji bilo skepse kada je 2003. izabran za tužioca za ratne zločine. Dve godine kasnije „Vreme“ ga je izabralo za ličnost godine 2005. Za 13 godina na čelu Tužilaštva za ratne zločine podignute su optužnice za slučajeve koji su doveli do osuđujućih presuda (Ovčara, Škorpioni), zatim one koje nisu dovele do suđenja (Ejup Ganić, Jovan Divjak), Naseru Oriću sudi se u Sarajevu, a Ilija Jurišić je oslobođen u procesu poznatom kao Tuzlanska kolona. Sve do kraja 2015. kada je otišao u penziju i rešio da postane advokat.

„VREME„: Prošle godine u septembru Advokatska komora Beograda (AKB) je iz formalnih razloga (nepotpuna dokumentacija) odložila vaš upis u Komoru. Međutim, već tada se moglo naslutiti da niste dobrodošli među advokate. Sekretar Upravnog odbora AKB–a Aleksandar Cvejić je izjavio za novosadski „Dnevnik„: „Postoji prilična uznemirenost među advokatima po pitanju prijema gospodina Vukčevića. Ne bih dalje elaborirao jer ne želim da prejudiciram bilo kakvu odluku. Videćemo kako će se dalje postupak razvijati, u svakom slučaju, biće tretiran na isti način kao i svi drugi.“ Kako ste to protumačili?

VLADIMIR VUKČEVIĆ: Interesantno je da je on to ocenio kao uznemirenost među advokatima. To mi je novo, to nisam zapazio. I zaista je, maltene, nastala pometnja među njima kad su čuli da ja apliciram u AKB. Kad sam ja video ko se tu pojavio i ko je stavio te primedbe, shvatio sam da su to, uglavnom, ljudi koji su meni lično neke stvari zamerali. Po meni, bez ikakvog osnova. Na prvom mestu je bio Vlada Petrović, bivši sudija Drugog opštinskog suda, koji mi je stavio na teret, da kažem tako tužilački, da sam ja prepustio vođenje Tužilaštva Nataši Kandić, što je bilo tako besmisleno, ničim argumentovano.

Da li je on to rekao nekada pre? Vama lično ili u javnosti?

Nikad lično, nikad u javnosti, u životu se nikad nije izjasnio o tome. Međutim, ja mislim da je povod za to što je njegova supruga, koja je bila dobar sudija Specijalnog suda, pomerena sa tog mesta i vraćena u Okružni sud u Beogradu. Onda su to oni meni zamerili kao da sam ja, otprilike, mogao to da sprečim. Tužilac ne može da se meša u takve stvari, niti može, niti bih ja to ikad uradio.

U januaru ove godine ste zvanično odbijeni za upis u AKB. Ocenjeni ste kao nedostojni za advokatsku profesiju jer niste profesionalno obavljali svoju tužilačku funkciju. Politika je tada pisala da je samo jedan član Upravnog odbora AKB glasao za vas, 11 je bilo protiv i da vam je zamereno što ste dozvolili osnivačici Fonda za humanitarno pravo Nataši Kandić da se meša u postupke koje je vodilo Tužilaštvo za ratne zločine. Da li ste pokušali da opovrgnete ove optužbe?

Da bih takvu besmislenu optužbu opovrgao, ja sam se pozvao na tekst pokojne Tanje Tagirov objavljen u „Vremenu“ u kojem se komentariše sukob između Nataše Kandić i mene. Nataša Kandić mi je zamerila da ne postupam profesionalno na krivične prijave koje podnosi Fond za humanitarno pravo i da štitim policijski i vojni vrh države, što nije bilo tačno. Onda sam ja naveo: „Neće meni sociolog da vodi politiku krivičnog progona.“ To nije bilo džentlmenski prema Nataši Kandić s kojom sam dobro sarađivao i o kojoj imam vrlo dobro mišljenje. Ona je radila jedan vrlo častan posao i nama je pomagala. To je bila prva primedba AKB, druga je da nisam bio dovoljno patriota. Ali, oni time ocenjuju moj rad, a ne moju dostojnost. Dostojnost je da li sam ranije osuđivan, da li sam prekršajno kažnjavan i da li se dolično ponašam u javnosti. To je po zakonu. I ništa drugo, a oni sve vreme ocenjuju moj rad.

Pre desetak dana ste obrazlagali svoju žalbu na odluku AKB iz januara pred Upravnim odborom Advokatske komore Srbije. Ovog puta odnos snaga u Upravnom odboru AKS je bio malo drugačiji: osam članova je bilo protiv, a četiri uzdržana da se vi upišete u Komoru. I razlozi za odbijanje su bili drugačiji – sad vam je zamereno da ste prilikom reizbora tužilaca 2009. godine na sednicama Državnog veća tužilaca (DVT) iznosili stav da „za zamenike tužilaca ne treba birati one koji su u rodbinskim ili bračnim vezama sa advokatima„. Takođe, zamereno vam je što su „podaci o dostojnosti kandidata za tužioce pribavljani u saradnji sa BIA„.

AKS se uopšte ne osvrće na razloge zbog kojih je AKB doneo odluku da me ne upišu u komoru, već, u međuvremenu, pribavlja nove dokaze o mojoj nedostojnosti tako što traži preko Poverenika za pristup informacijama od javnog značaja Rodoljuba Šabića izveštaje sa sastanaka DVT-a.

Oni sada ocenjuju moj rad u DVT. Uopšte se ne osvrću na moju žalbu. Oni mene pitaju: „Jeste bili u BIA? Jeste bili sa BIA?“ Ja sam bio na čelu Akcionog tima za lociranje, lišenje slobode i transfer u Hag preostalih haških optuženika. To je bio državni posao broj jedan. I to sam sa uspehom završio. Šef BIA je bio u tom timu. Tako da sam ja dva puta nedeljno bio u BIA. Imao sam svakodnevnu komunikaciju sa BIA. Ali BIA ne prikuplja podatke da li se sudije ili tužioci bave bilo kakvim kriminalom. To radi obična policija. To je potpuno površno iznet stav, besmislena tvrdnja. To je potpuno netačno. A ja o svima njima znam više nego što oni sami o sebi znaju. Po prirodi posla. Ja tačno znam ko od sudija ili tužilaca prima pare. Ja sam to dosta selektivno koristio. Da smo imali jake dokaze, mi bismo ih pohapsili, ali imali smo operativne podatke koje nismo koristili.

Kako mislite da ste te operativne podatke selektivno koristili?

Recimo u diskusijama. Idemo kroz njihov rad i utvrđujemo da li neko zadovoljava kriterijume da bude biran za tužioca. Ja sudije ne znam. Mi pribavimo izveštaj o nečijem radu, onda nađemo tu sijaset grešaka počevši od toga da nije ažuran. Znači, ne pušta prijave. Prijava mora da se pusti u roku od tri dana ili sedam dana ako je slučaj komplikovaniji. A drži prijave po mesec dana. Pa, onda nađemo desetak takvih prijava. Po tim rokovima možemo da vidimo dosta javašluka u njihovom radu. Zatim, preko obavesti oštećenom, kad vi odbacujete krivičnu prijavu, a ne date mu pravo da preuzme gonjenje, tu ga direktno oštećujete. Mi smo u Komisiji za reizbor tužilaca formalno-pravno pribavljali te izveštaje. Za razliku od Visokog saveta sudstva, mi smo svakom dozvolili da zatraži prijem kod Komisije i svako je mogao da dođe i da pita zašto nije izabran. Povrh toga, znali smo da pojedini tužioci idu na ručkove sa advokatima čiji su branjenici obuhvaćeni optužnicom baš tih tužilaca. Jednom kolegi sam rekao: „Znate šta, ja nemam pravo da vas učim s kim ćete vi da se družite. To je vaš lični izbor. Ali kao tužilac morate da vodite računa o dostojnosti i doličnom ponašanju, a ne da odete na ručak sa braniocem s kojim ste u predmetu, pa onda dozvolite sebi da konzumirate veliku količinu alkohola, a sutradan, što je najvažnije, vi se složite sa predlogom odbrane da se njegov klijent pusti iz pritvora.“ A onda on meni kaže: „Valjda ne sumnjate u mene?“ Ja kažem: „Ja ne sumnjam u vas, ali ovo su činjenice. To se tako desilo. Je l’ ima ovde nešto što nije fakt?“ On kaže da nema ništa.

Negiram bilo kakve konsultacije sa BIA jer su meni nepotrebne. Ja znam više nego BIA.

Kako to znate? Recimo, baš u ovom slučaju koji ste opisali.

Konkretno ne znam kako sam u tom slučaju saznao, ali dok sam bio u Okružnom tužilaštvu, svakog jutra je stizao izveštaj dežurne službe. I tu imate sve događaje koji su se odigrali u gradu. Tačno se znalo koji je od nosilaca pravosudne funkcije alkotestiran i koliko mu je nađeno alkohola u krvi, kako se ponašao…

Ali saznate i s kim večera?

To su podaci s terena. Nisu presretnuti razgovori, to BIA ne zanima.

Zabrinjava ovo što vi sad govorite. Da policija ide po gradu, gleda i prati ko s kim sedi po kafanama.

Ne prati to policija. Nego dođe do nekog incidenta. U primeru koji sam vam dao došlo je do nekog verbalnog sukoba, policija je bila pozvana i tako je registrovala. Dakle, ta saznanja se prikupljaju kad policija negde interveniše ili ako se desi neka saobraćajna nesreća čiji su učesnici nosioci pravosudnih funkcija. Možda nisam bio dovoljno precizan, taman posla da policija prati ko se s kim sastaje.

Vi kažete da se niste sastajali sa BIA u vezi sa informacijama za izbor i reizbor tužilaca. U nedeljniku „Vreme“ broj 1055 od 24. marta 2011. Tatjana Tagirov je u tekstu koji govori o upotrebi BIA u reformi pravosuđa napisala: „Iz zapisnika DVT–a, naime, proizlazi da su se krajem 2009. godine, onomad kad su se pravile liste stručnih, dostojnih i osposobljenih tužilaca (i sudija u Visokom savjetu sudstva) najmanje dvaput s predstavnicima BIA vidjeli tadašnji predsjednik DVT–a Slobodan Radovanović, danas zamjenik republičkog tužioca i tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, član DVT–a u to vrijeme. Potonji kaže da su njih dvojica bili na sastanku, da slijedi još jedan, na kojem će dobiti informacije u kojima se ‘neće saopštavati imena, ali će DVT biti upozoreno na postojanje okolnosti koje ne preporučuju izbor’.“ Vi to tada niste demantovali.

Ne znam ja odakle to Tanji. Gde sam ja to rekao?

Verovatno ste negde rekli, jer da niste, ne bi vas Tanja citirala.

Ja sam u BIA išao dva puta nedeljno, po dva do tri sata. Radio sam posao za koji sam bio zadužen. Ne sećam se da smo ikada pričali o izboru tužilaca. Ja se uopšte ne sećam da je Slobodan Radovanović ikada bio tamo. Sem na proslavama. Da vam kažem jednu stvar – ja se čak ne sećam ko je vodio zapisnike DVT. Ja ne verujem da bilo koji zapisnik ima overavača. Da je iko overavao zapisnike. Ja sam imao kopije tih zapisnika, ali mi je to negde ostalo. Kad se sad to pojavilo, ja sam pokušao da nađem zapisnike, ali nisam ih našao. Nikad ni o jednom tužiocu nisam tražio informaciju od BIA, niti bih ja to tražio, niti mi je bilo potrebno. A Radovanović da li se sastajao, ne verujem. Ne da ja znam. Ali siguran sam da od BIA nikada nismo dobili neki papir o tako nečem. Niti od Veljovića, niti od policije. Ni od njih to nismo tražili. Nama to jednostavno nije bilo potrebno. A moj stav što se tiče rodbinskih veza tužilaca i advokata je upravo bio suprotan. Ali, pazite – to nije bitno. Nije bitno. Oni ocenjuju moj rad. Rad u Državnom veću tužilaca.

Vi tvrdite da sve što vam obe advokatske komore zameraju nije istina. A, čak i da je sve istina, to nije razlog za nedostojnost?

U tome je suština. Da je sve to istina, da je sve to bio moj stav, a nije, to nije razlog za nedostojnost. Oni ne ocenjuju moju dostojnost, nego zloupotrebljavaju tu zakonsku odrednicu dostojnosti i poturaju mi. Prvo ide saradnja s Natašom Kandić, drugo da nisam patriota, treće da sam američki špijun. Sve da je to tako, to nije razlog za nedostojnost. Ja njima smetam kao ličnost koja je dosta uradila i na koju nisu mogli da utiču nikako. Nijedna vlast.

Nebojša Avlijaš, sekretar Upravnog odbora AKB je u januaru ove godine izjavio da se jedna ozbiljna primedba na vašu dostojnost „odnosila na procesuiranje Albanaca„. Šta to znači?

Ne znam. Valjda da nismo procesuirali dovoljno Albanaca. Zaista ne znam.

Ako je zamerka da se vaš „manjak patriotizma“ ogleda u broju predmeta Tužilaštva za ratne zločine koji se odnose na zločine nad Srbima, možda ste mogli svoj rejting da popravite u predmetima srpskih zločina koji još nisu rešeni. Sami ste izjavili da su vaši najveći neuspesi što niste procesuirali nikog iz Arkanove Srpske dobrovoljačke garde, nikog za asanaciju terena i nikog za ubisto braće Bitići. Da li bi to po kriterijumima advokatskih komora Beograda i Srbije mogao da bude neki vaš patriotski plus?

Po njima bi onda moglo da se izvuče da sam bio veliki patriota jer nisam procesuirao odgovorne za asanaciju terena.

Optužnica protiv Ejupa Ganića vam je propala zbog pokušaja dogovora političkog vrha Srbije sa kolegama iz Bosne i Hercegovine što je londonski sud ocenio kao pritisak izvršne vlasti na sudsku i oslobodio Ganića. Slučaj Nasera Orića ste prepustili Tužilaštvu Bosne i Hercegovine, a onda vam je ključni zaštićeni svedok nestao. To sve možemo posmatrati kao posledicu događaja na koje vaše Tužilaštvo nije moglo da ima uticaj. Ali, Iliju Jurišića ste imali ovde.

Jeste. I dobio je 12 godina. Pa je presuda ukinuta. Pa je opet dobio 12 godina. Onda ga je naša apelacija oslobodila. Šta tu može Tužilaštvo da uradi?

Pa zar to onda nije tužilački neuspeh?

Nije neuspeh. Zašto? Dva puta sud prihvata našu optužnicu, treći put ne prihvata. Predsednik veća koji ga oslobađa na kraju pruža ruku okrivljenom i kaže: „Vi ste sad slobodan čovek.“ To je kulturna stvar, ali ja sam celog života tužilac, bio sam na hiljadu suđenja, nikad se to nije desilo. Nikad se nije desilo da predsednik veća čestita okrivljenom na oslobađajućoj presudi koju je on doneo.

Hoćete da kažete da u ovoj zemlji sud nikad nije bio nezavisan?

Ovo je zemlja čuda. Koliko bih ja vama mogao da ispričam čudnih presuda, teško bi to stalo u jedan intervju.