foto: zoran raš
Da li se zaista u već drugde etabliranoj ali nestranačkoj ličnosti, koja bi stala na crtu Vučiću krije razrešenje naše situacije? Kakav bi taj čovek trebalo da bude? A šta o društvu govori ova težnja za spasiocem, bilo da se on vidi u episkopu Grigoriju (na fotografiji) ili Novaku Đokoviću? Da li je težnja za "neverovatnim likom ili silom koja se iznenada pojavljuje i rešava bezizlaznu situaciju" samo dobronamerno maštanje, odraz izvesne društvene nezrelosti ili, ipak, otvaranje vrata i početni korak posle kojeg će uslediti prave promene
Idealni građanin današnje Srbije, odnosno onih koji predstavljaju državu, verovatno je onaj nesretni Čehovljev činovnik Červjakov, koji umire od straha i brige jer je slučajno kinuo u pravcu generala Brižalova, s tim što bi u ovdašnjem slučaju, general Brižalov i zaista optužio Červjakova da je pokušao namerno da ga pljune, ne samo njega već i predsednika lično, i prenese mu opasni virus.
Na svaku kritiku, a što kritika sadrži više argumenata i što jasnije pogađa srž problema tim gore po onog koji ju je izgovorio, mašinerija sastavljena od pojedinaca na vlasti, (pro) režimskih medija i analitičara se uključuje i sa zavidnom unisonošću – na kraju, kako kaže jedna izreka, vežbom se dolazi do savršenstva, a vežba se mnogo – kreće da se obračunava sa kritičarem. Taj obračun je uvek ličan i manje se dotiče izrečenog, već se oštrica usmerava ka diskreditaciji osobe.
Obesmišljavanje (razmene) mišljenja, istinitih informacija, dijaloga pa i demokratije kao takve, srećom, nije baš dovedeno do kraja. Ali kako zaustaviti ovo urušavanje?
Sve češće se čuju imena pojedinaca koji deo javnost priželjkuje na čelu države i za koje se veruje da bi mogli da premoste ogromnu podeljenost u društvu. Govorilo se o pojedinim članovima SANU, o sudiji Majiću, episkopu Grigoriju, pa donedavno čak i Novaku Đokoviću.
Tajkun u mantiji, narkoman, povezan sa kriminalcima, skoro pa ubica, samo su neki od izraza kojima su zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić i predsednik Vučić počastili episkopa diseldorfskog i nemačkog Grigorija. Nažalost, ovakvi napadi nisu retkost, naprotiv, idu takoreći u pravilnim serijama.
Zaplet je ovog puta, u kratkim crtama, glasio ovako: zamenik gradonačelnika je optužio vladiku da stoji iza demonstracija u Beogradu, vladika mu je odgovorio da ako bi on stajao iza tih demonstracija, Vesić ne bi sutradan bio tu gde jeste, kasnije objasnivši da je Vesić poznat kao čovek koji menja strane, kud vlast tu i on, pa kako bi vladika osvojio vlast, Vesić bi sigurno hteo da bude uz njega. Po običaju, sve je to praćeno skoro pa identičnim napisima na naslovnim strana tabloida i drugih dnevnih listova, kao i portala, izjavama Aleksandra Vučića u kojem vladiku naziva tajkunom, tvrdnjama da ga je vladika molio da da milione evra za hram u Mostaru (čemu protivreči sam Aleksandar Vučić, ali u ranijoj izjavi, kada je kazao da je reč o dosta manjoj sumi od pomenute, kao i da je to učinio na molbu Dragana Čovića).
Međutim, ovog puta je nešto bilo drugačije.
Naime, svemu je vremenski prethodio tekst u „Danasu“ o velikoj sumi novca koju je država uplatila za izgradnju Hrama Svetog Save. Na naslovnoj strani je bio vladika Grigorije i njegova izjava da novac treba usmeriti u bolnice, a ne u crkve, izrečena pre više godina, iako u tekstu nije tako naznačeno. Brže-bolje, na sajtu SPC-a se pojavilo saopštenje za javnost u kome se „Danas“ i mediji poput „Danasa“, vladika Grigorije i njegovi prijatelji i istomišljenici optužuju da, najblaže rečeno, ne žele dobro srpskom narodu i Crkvi. Potpisano je sa „kabinet patrijarha“.
Možda je najporazniji momenat što se autori saopštenja nisu ni raspitali od kada je izjava vladike Grigorija, što ga nisu bratski opomenuli ako već smatraju da nije u pravu.
Žalosno je, naime, što tom brzinom ne reaguju i kada se dešavaju napadi na predstavnike Crkve, koje često dolaze od vlasti i medija, bilo da je reč o napadima na oca Savu Janjića, mitropolita Amfilohija, vladiku Teodosija, vladiku Maksima, vladiku Grigorija ili kada svedoče dubokim društvenim nepravdama, koje je sada već nemoguće da ne vide. Ili da se s tom odlučnošću ne ograđuju od nekih drugih vladika iz drugačijih, pravih razloga.
Ta potraga ide u dva pravca – traži se nestranačka ličnost ili neko novo lice. Međutim, kada se radi o svežim snagama, pitanje jeste kako bi oni uopšte uspeli da dođu do javnosti, kako će toj široj javnosti predstavi svoje programe i vrednosti, a da to nije ograničeno na Tviter zajednicu, a zatim kako će, ukoliko dostignu nekakvu vidljivost, izdržati prolazak kroz pomenutog medijskog „toplog zeca“ u režiji vlasti.
Da li se onda zaista u već drugde etabliranoj ali nestranačkoj ličnosti, koja bi stala na crtu Aleksandru Vučiću krije razrešenje? Kakav bi taj čovek trebalo da bude? A šta o društvu govori ova težnja za „spasiocem“? Da li je težnja za „neverovatnim likom ili silom koja se iznenada pojavljuje i rešava bezizlaznu situaciju“ samo dobronamerno maštanje, odraz izvesne društvene nezrelosti ili, ipak, otvaranje vrata za prave promene?
Kako ističe dr Vladimir Cvetković, naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, kada je opozicija u Srbija devedesetih godina prošlog veka tražila način da pobedi Miloševića, bilo je to tako što je tražen „jedan koji govori u ime svih“, a potom se vlast dalje menjala po vertikali i horizontali: „Sa verovatno istom pretpostavkom polaze građani i danas, smatrajući da je potrebna dovoljno jaka politička figura da se suprotstavi Aleksandru Vučiću i da ga uz podršku naroda pobedi na izborima, da bi se onda vlast njegove partije odmah urušila.“
Međutim, pitanje je i koliko je takvo rešenje moguće u okolnostima koje su drugačije nego ondašnje.
DRUŠTVO PREDUBOKOG JAZA
Potreba ili pokušaj da se nađe neko ko bi razrešio nerazrešivu situaciju nije ni neobičan ni redak. Najpre, vezan je za stanje apsolutne društvene nemoći pred nekom velikom pretnjom. Najčešće je to pretnja haosom koji je, antropološki gledano, nepodnošljivo stanje, objašnjava Jelena Đorđević, profesorka Fakulteta političkih nauka, nastavljajući potom: „Srbija se nalazi u haosu, jasno je da nema institucija, da je narod nemoćan pred svim mogućim nedaćama koje su se isprečile, da ne postoji više nikakav moralni fokus, da nema konsenzusa oko bilo čega, da su interesne grupe u sukobu, a ideje i političke opcije u potpunom neredu“.
Sagovornica „Vremena“ smatra da što zbog propagande ove vlasti, što zbog nerazrešenih i zaoštrenih podela, koje već predugo traju, ne postoji jedna opoziciona politička opcija, a još manje simbolički moćan politički autoritet koji bi spojio nespojivo i ulio nadu da je oslobođenje od autoritarne vlasti moguće.
Otuda ona pojavu nove ličnosti sa moralnim autoritetom, a koja bi uspela da pomiri zaraćene strane, vidi kao početni korak za temeljne promene koje bi razrešile ponavljanje večito istog iz 19. veka i kojima bi se banalni nacionalizam preveo u stanje poštovanja sopstvenog društva i države.
Šta sve ovo govori o našem društvu?
„Sve je ovo posledica pretpolitičkog stanja našeg društva gde je normalan politički život, u smislu onoga što je civilizacija i naročito demokratska tradicija uspela da pojmi, u potpunosti ukinut“, kaže profesorka Đorđević, smatrajući da je prvi zadatak tog traženog spasioca da izvede društvo iz stanja akutne mržnje i ozbiljnog sukoba koji je na pomolu.
Ima tu i iracionalnog nadanja da će taj preuzeti na sebe breme mržnje i radikalne podeljenosti. Međutim, neko ko uđe u to, ako pretpostavimo da mu namere jesu opšte dobro i da neće činiti nedostojne kompromise, svesno odabira da se žrtvuje i to sa neizvesnim rezultatom.
Čak i ako bi neko uspeo da rasturi taj obrazac, što se i događalo, uvek postoji ona bojazan zasnovana na bolnim iskustvima prošlosti, da će biti progutan, da li samo odbačen i neprihvaćen, ili će bukvalno izgubiti život.
Upitan da prokomentariše to što ga pojedini vide kao čoveka oko kojeg bi narod mogao da se ujedini, vladika Grigorije je kazao, između ostalog, da ne bi hteo da završi kao Zoran Đinđić ili Oliver Ivanović. Ova skoro pa arhetipska predstava da smo narod čiji vladari stradaju, i to pogotovo oni progresivni, koji pokušavaju da utiču na destruktivne društvene pojave, svakako je još jedan otežavajući momenat.
INSTITUCIJE NAŠE NASUŠNE
Problem sa ovdašnjim populizmom je, kazaće sagovornici „Vremena“, i u tome što će se savremena društva sa razvijenijom demokratijom, i svemu što uz nju ide, opirati jače, što će kod njih populista naneti štetu, ali najčešće neće dovesti do potpunog urušavanja vladavine prava. Ali tamo gde su institucije ionako krhke, pogrešan čovek na važnom mestu može relativno brzo da dovede do potpunog kraha.
Dr Vladimir Cvetković smatra da neka od imena koja se čuju u javnosti zapravo predstavljaju slobodne pojedince zarobljenih ili pasivnih institucija. Otuda bi se ova uslovna nominacija mogla posmatrati i kao poziv odnosno spoznaju građana da je trenutna, kao i prethodne krize, zapravo kriza institucija, gde jedna iznutra zarobljena institucija ili više njih prekoračuje svoju nadležnost (npr. institucija predsednika Republike) i onemogućava nesmetani, zakonom predviđeni rad drugih (npr. pravosuđa).
Pa se pomenuti, poput sudije Majića, osim što je čovek od visokog ličnog integriteta, navodi i u nadi da će njegove lične osobine obeležiti i instituciju iz koje dolazi.
Kada je reč o „nominaciji“ vladike Grigorija, dr Vladimir Cvetković veruje da se ona može tumačiti na više nivoa, od teološkog, preko istorijskog – uz napomenu da su pojedini crkveni velikodostojnici, čak i nedavno, usled perioda bezvlašća i nestajanja državnog ustrojstva na određenim prostorima, delovali kao zastupnici naroda. A da se danas, usled deficita države, možda javlja slična potreba.
Međutim, drugi nivo interpretacije proističe iz pojave i delovanja episkopa Grigorija.
„Njegova elokventnost po mnogim pitanjima, koja prevazilaze uske crkvene poslove, i odlični uvidi interpretirani kroz hrišćansku perspektivu privlače građane, i vernike i ateiste, da u njemu vide alternativu Vučiću i njegovom vođstvu“, nastavlja Vladimir Cvetković ističući da od poznatog intervjua episkopa Atanasija Jevtića u kome je 1992. godine na Studiju B kritikovao Miloševića, niko nije dobio toliko medijske pažnje za stavove koje je izneo kao vladika Grigorije.
Međutim, ovaj ozbiljan medijski kapital može da se upotrebi za dobro društva i države, a da to nije direktan politički angažman.
S obzirom da stoluje u Nemačkoj, Vladimir Cvetković smatra kako je možda uloga episkopa Grigorija da omogući, infrastrukturom koju ima Eparhija, da se srpska i šira balkanska dijaspora uključi i utiče na kreiranje nemačke politike prema Balkanu, a u svrhu jačanja demokratskih procesa, kao i da bi rad na okupljanju ljudi koji racionalno mogu da promisle mesto Srbije u Evropi i ostala goruća pitanja bio značajan doprinos promeni političke i društvene situacije u zemlji, značajniji nego što je to direktno oponiranje Aleksandru Vučiću.
„POGREŠAN PORTFOLIO“ PREDLOŽENIH
Za Vladicu Cvetkovića, profesora Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisnog člana SANU, pomenuta potraga za ujediniteljem društva je pre dokaz izvesne socijalne nezrelosti i retorička dilema više nego prava. I to ne zato što većina pomenutih, nestranačkih „kandidata“ koje deo javnosti pominje nisu kvalitetni ljudi, već naprotiv.
„To su ljudi slobodnih misli i širokih pogleda, skloni neprekidnom sopstvenom preispitivanju, koji hoće da se suoče sa nedelima iz prošlosti društva kom pripadaju – i ima li takva osoba šanse da danas okupi srpski narod“, pita se profesor Vladica Cvetković, naglašavajući da se u krnjim demokratijama, koju već tradicionalno prati nedovoljna opšta obrazovanost, zatucanost i korupcija kao osnovni poslovni princip, odnosno hibridnom društvu poput našeg narod okuplja jedino putem konfrontacije sa okolinom uz odsustvo tolerancije na svim nivoima i, kako bi rekao Pekić, „mitomanijom o sopstvenoj veličini“.
A navedeni ne nude takvu sliku sveta.
Međutim, da li je i sama težnja da se pronađe pojedinac od kojeg bi promena krenula, ma koliko izgledalo kao najpoželjnije rešenje, ujedno i odraz izvesnih zabluda? Gde je suština problema?
Profesor Vladica Cvetković ga vidi u kvalitetu preovlađujuće društvene svesti čiji je pokazatelj i pomenuta potraga za ujediniteljem, novim „normalnim liderom“. „Resetovanje pritiskom na dugme može da pomogne samo kod manjih kvarova, za ozbiljno narušen operativni sistem jednog kompjutera potrebna je temeljna reinstalacija“, kaže, dodajući, uz pretnju da zvuči nepatriotski, da je nama za posao rekonstrukcije demokratije potrebna i pomoć spolja.
S druge strane, lakše je zamisliti boljeg vođu nego bolji narod, a trebalo bi da se potrudimo da postanemo hrabriji i pametniji kao narod.
Za početak, smatra Vladica Cvetković, svako ko bi želeo bolju Srbiju, mogao bi da se upita šta je proteklog dana za to društvo uradio. A ti samoispitanici, veruje, postoje u svim društvenim grupama, samo često spavaju, a budni su oni koji pristaju na političku lojalnost iz lične koristi, „bilo da je reč o sendviču, zapošljavanju deteta u državnoj službi ili zgrtanju miliona sumnjivim biznisom pod zaštitom države“.
Ovo kolektivno razbuđivanje i kvalitetniji superego koji bi nas odvraćao od ličnih gluposti i nepodopština, potrebniji su nam od lidera-supermena za jednokratnu upotrebu, naglašava profesor Cvetković. Pa otuda sledi logika – ako bi oni koji vode dijalog sa samim sobom, a žele sa sagovornika poštenu osobu, postali društveno vidljiviji, makar bi bilo jasno koliko ljudi mogu da okupe oni koji se pominju kao spasioci.
Ili, svi se sećamo onog slogana – ko uvek sme da vas pogleda u oči – možda bi bilo bolje da iznad svačijeg ogledala, kao u knjigama popularne psihologije, stoji natpis – da li biste smeli sebe da pogledate u oči.
Sjatili su se tu u petak, prikazali svoja amaterski tugujuća lica, kao da su nekome zaista bila potrebna. Samo je Glavni upadljivo falio, jer je to njegov manir: on kreira sve govnjive situacije naših života, a onda se postavlja iznad njih, onako nedužan i začuđen, ostavljajući sebi poziciju onoga ko će presuditi, osuditi, osloboditi, objasniti, utešiti
Nadstrešnica zgrade novosadske Železničke stanice obrušila se 1. novembra oko 12 časova. Akcija spasavanja ljudi trajala je osam časova, a na kraju je četrnaestoro ljudi podleglo povredama. Novosađani su iste večeri izašli na ulice i odali počast nastradalima. Dok ovaj tekst ide u štampu, u toku su velike demonstracije u Novom Sadu
Režim je krenuo u spinovanje i kontrolu štete. Predsednica Skupštine i bivša premijerka Ana Brnabić nudi svoju glavu zbog nesreće u Novom Sadu, nesvesna da njena glava nikom ne treba. Sve što građani žele jeste da sačuvaju svoje glave na ramenima
Nakon tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu u kojoj je život izgubilo 14 osoba, vlast obećava da će krivci snositi odgovornost. Međutim, ukoliko se posmatra istorija ignorisanja u naprednjačkoj vlasti, utisak je poražavajući – naspram desetina izgubljenih života stoje tek dve ministarske ostavke. Da li će ovog puta biti drugačije
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibija četrnaestoro ljudi, izvesno, privlači veliku pažnju u regionu. Jedan hrvatski medij se, međutim, dosetio kako da zaradi na ovoj nesreći
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
