Postoji duga lista svetskih političara koji su napustili položaje i završili političke karijere zbog akademskih prekršaja. Na toj listi su nemački ministri odbrane i obrazovanja, mađarski predsednik, američki senator itd. Na listi je i bivši rumunski premijer, sada državljanin Republike Srbije i po sopstvenim rečima „počasni savetnik“ Aleksandra Vučića, Viktor Ponta, koji se najpre u decembru 2014. sam odrekao doktorata, ali je 2016. godine zvanično utvrđeno da je njegov rad plagijat. Kroz iglene uši provere doktorata provukli su se nemački predsednik Hans-Valter Štajnmajer i predsednica Evropske komisije Ursula von der Lejen, koji su prošli sa javnim prebrojavanjem ozbiljnih propusta u radu, ali im nije oduzeto zvanje. U Srbiji, trenutno, na visokim funkcijama nalazi se najmanje četvoro političara za koje postoje ozbiljne i osnovane sumnje da su plagirali doktorske radove, ali ni univerziteti ni država nisu doneli ni jednu konačnu odluku po tom pitanju.
TEST AUTONOMIJE UNIVERZITETA U BEOGRADU
Nedovršena priča, sa mnogo dramskih zapleta, jeste ona o proceni doktorata bivšeg gradonačelnika Beograda i ministra finansija Siniše Malog. Siniša Mali i njegov plagirani rad nisu tema ovog teksta. Za autora ovog teksta, tekst doktorata je plagijat i to je činjenica utvrđena van svake sumnje. Zainteresovani mogu pogledati tri žalbe profesora Univerziteta u Beogradu upućene Odboru za profesionalnu etiku i najnoviju na odluku Naučno-nastavnog veća Fakulteta organizacionih nauka. Takođe, doktorski kandidat Siniša Mali nije tema jer on nije jedini student Univerziteta u Beogradu koji je osumnjičen da je pokušao da iskoristi tuđi rad kao svoj i stekne zvanje pomoću prevare. Specifičnost slučaja jeste u tome što se u njemu prelamaju odnosi države, vlasti i univerziteta. Zbog toga postaju značajna pitanja, koja su postavljena u saopštenju Mreže akademske solidarnosti i angažovanosti, ko će reći da je car go i kakve su posledice ako nadležni, kao Stručna komisija FON-a, kažu da je njegovo odelo lepo, ali ima nekoliko mrlja nastalih nepažljivom upotrebom pribora za jelo.
Ova odluka može imati teške posledice za budućnost Univerziteta u Beogradu, pre svega za njegovu autonomiju, njegov ugled, vrednost diploma i dostojanstvo zaposlenih i studenata. Ono što hoću da naglasim jeste da će odgovornost snositi ceo univerzitet, ne samo oni koji su proizveli problem ili oni koji nisu umeli ili imali hrabrosti da ga reše.
Autonomija univerziteta je jedno od najosetljivijih pitanja kada je reč o funkcionisanju univerziteta. Sklonost vlasti, svetih i svetovnih, dobro je dokumentovana u istoriji, ali je jednako dobro dokumentovana i borba univerziteta da od vlasti dobiju garancije za vlastitu autonomiju. Najstariji dokument koji svedoči o tome jeste Authentica habita izdata od Frederika I Barbarose, koji potiče iz 1158. godine. Zbog toga ne iznenađuje sklonost srpskih vlasti da uređuju odnose na univerzitetima, ono što iznenađuje jeste brutalnost sa kojom se to radi i slaba reakcija na univerzitetima, makar onima koji nisu napravljeni kao uslužna delatnost bilo kojoj vlasti.
Slučaj doktorata kandidata Siniše Malog jeste slučaj koji testira autonomiju Univerziteta u Beogradu. Pitanje je da li će tela univerziteta biti u stanju da donesu odluku kakvu, po mom mišljenju, većina nastavnika, istraživača i saradnika smatra ispravnom i jedino mogućom. Teret je još veći zbog prirode vlasti u Srbiji. Univerzitet u Beogradu je jedna od retkih ustanova koja nije pod potpunom kontrolom vlasti, ali su neki delovi, poput instituta koji su lakša meta, pod velikim pritiskom. Utoliko su i oči šire javnosti uprte na zbivanja na univerzitetu i očekivanja velika. Univerzitet u Beogradu može postati još jedna od posrnulih institucija i sveden na status javnog preduzeća. Zakon koji su akteri današnje vlasti doneli 1998. godine i onaj koji se najavljuje za organizaciju instituta govori da stvari idu u tom pravcu. Nadam se da nas, u nekom crnom scenariju, neće voziti na mitinge podrške vođi ili da, poput radnika „Milana Blagojevića“, dajemo podrške na suđenjima, osuđujemo kolege koji se bune ili potpisujemo tužbe protiv „Danasa“, „Vremena“ i NIN-a.
DOSTOJANSTVO PROFESIJE NA UDARU
Još jedan problem za Univerzitet jeste nerazvijen sistem odgovornosti za ovakve slučajeve i nedostatak mreže solidarne podrške za one koji bi trebalo da donesu teške odluke. Umesto toga, na delu je prebacivanje odgovornosti iz jednog dvorišta u drugo. Zbog toga je moguće ponašanje nekih aktera prema načelu „korist naša, sramota svačija“ ili neka neko drugi bude hrabar u ovoj situaciji. Na Univerzitetu je, kao i u celom društvu, razbijen osećaj solidarne odgovornosti za poslove koji se tiču svih. Cenu odbrane autonomije univerziteta i dostojanstva profesije ne bi trebalo da plaćaju samo oni koji nisu spremni da zatvore oči pred očiglednim, niti bi ta cena trebalo da bude razlog za neodlučivanje i skrivanje iza procedura i stručnih mišljenja. U konkretnom slučaju, cenu sigurno neće platiti članovi stručne komisije koji dolaze sa drugih, u nekim slučajevima, konkurentskih ustanova. Oni sigurno neće morati da objašnjavaju studentima kako je moguće da doktor nauka na položaju može da ima određen procenat plagijata, a da oni moraju na disciplinsku komisiju zbog toga. Neće morati ni da daju odgovor na slavno pitanje „koliko je plagijata dopušteno?“. Nezamisliv broj pitanja bez smislenog odgovora otvorila bi odluka koja bi pranje biografije jednog ministra stavila ispred odbrane dostojanstva profesije.
Dostojanstvo profesije jeste na najvećem udaru. Deo javnosti se s pravom pita da li su profesori univerziteta zaštićena, ali bezopasna vrsta koja štiti svoje privilegije i apanaže i da su zbog toga spremni svašta da istrpe. Nema jače reakcije kada se njihove kolege blate po tabloidima, kada se u Skupštini omalovažava njihov rad ili kada političari preko reda postaju njihove kolege. Kao opravdanje da nisu svi preplašeni, ucenjeni, potkupljeni i spremni da se pokoravaju u svakom slučaju navode se liste, peticije, tribine. Ipak, dostojanstvo profesije podrazumeva više od toga. Podrazumeva da poštujemo vlastita pravila, da ih jednako primenjujemo prema svima i da stanemo uspravno kada su ona dovedena u pitanje. Pomalo izopačeno deluje čitava rasprava o slučaju doktorata Siniše Malog. Profesori su dovedeni u poziciju da moraju da pišu duge žalbe, tekstove u medijima, održavaju tribine kako bi javnost i kolege ubeđivali da plagijat ne može biti doktorat, da su dva teksta ista ili da se pamuk ne gaji u Srbiji. Sve to da bi opovrgli fraze o originalnom naučnom doprinosu ili o nečestitom neplagijatu ili dobrom bivšem studentu punom znanja, koji valjda po definiciji ne prepisuje od drugih.
Zbog toga, čini mi se da će najveća žrtva ove rasprave biti zdrav razum ili kako bi se to stručno reklo – javna razložnost. Vlast se svim sredstvima trudi da protera sve racionalne standarde iz svih institucija. U velikoj meri je uspela sa medijima, a na dobrom putu je da to učini i sa univerzitetom. Ako je potrebno pet godina da se ustanovi sličnost dva teksta ili da se kaže „nepravilno korišćenje navodnika jeste plagijat“, možemo se pitati šta ćemo sledeće morati da dokazujemo. Možemo da ukinemo navodnike ili da ne dajemo bibliografske podatke o citiranim delima, kad to i onako nije važno za originalnost naučnog doprinosa.
Ako nam autentične diplome i naučni radovi već nisu toliko važni, mogli bismo konstruktivno da iskoristimo takvu situaciju. Na kraju i jedan konstruktivan predlog. U Nemačkoj su do 2016. godine pregledane 152 doktorske teze političara. U većini slučajeva doktorati su oduzeti. U Rumuniji je formirana nacionalna komisija koja proverava stečena zvanja, a procene su da u Tadžekistanu, na primer, trećina doktorskih disertacija stečenih u poslednje vreme jeste sumnjiva. Možda bi, kao u slučaju Viktora Ponte, svima njima mogli da damo državljanstvo i zaposlimo ih u državnim službama. Nadamo se da se Srbija neće proslaviti takvim odnosom prema
plagijatima.
Autor je profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu
