Ko će da čuva savest i zdravlje društva

Čemu služe društveno-humanističke nauke? Recimo, u Japanu je vlada još 2015. godine zahtevala da univerziteti preduzmu “aktivne korake da ukinu odseke društvenih i humanističkih nauka ili da ih pretvore u oblasti koje bolje zadovoljavaju potrebe društva”.

Banalno razmišljanje, filozofija je hobi, pravnici se školuju da budu političari, jezici se mogu savladati u privatnim školicama – samo su neki od stereotipa i predrasuda u vezi sa izučavanjem i značajem društveno-humanističkih nauka.

Psiholog i univerzitetski profesor Žarko Trebješanin kaže za “Vreme” da su stereotipi i predrasude uglavnom u vezi sa time da su društveno-humanističke nauke u manjoj meri nauke nego što su prirodne.

“Dakle, nemaju taj status, a pogotovo neki epistemološki status kao što to imaju prirodne nauke”, kaže Trebješanin.

Mada, dodaje, treba reći da sada mnoge društvene nauke, odnosno makar neke oblasti i te kako koriste eksperimente koji du najegzaktniji metod istraživanja, pogotovo u psihologiji – od onih vezanih za pamćenje i učenje do nekih izvrsnih eksperimenata iz socijalne psihologije.

Pa kako onda društvo vidi značaj društvenih nauka?

“U moje vreme kada sam se opredeljivao za fakultet, negde šezdesetih godina prošlog veka , društvene nauke bile su potcenjene”, opisuje Trebjašanin. Kasnije su ipak društvene nauke dobile bolji status i uživale veće interesovanje i tako povratile svoju vrednost koju bi zapravo trebalo da imaju”.

Trebješanin je mišljenja da savremeno društvo počinje sve više da ceni društvene nauke upravo zbog toga što se danas čovek nalazi u mnogim kriznim situacijama – što je društvo u većim problemima, utoliko se brže razvijaju društvene nauke i pokazuju svoje mogućnosti.

“To može jasno da se prati. U 19. veku počinju da se razvijaju društvene, a posebno u 20. veku koji je vek ratova i revolucija”, ukazuje Trebješanin. “Tako su ljudi mogli da vide u kolikoj meri su bitna društvena zbivanja i koliko je važno – čak od egzistencijalnog značaja – za društvo i za čoveka da bolje upozna pojave i zakone u društvu, ljudsku prirodu, njene mogućnosti, čovekove motive i sposobnosti. To je, naravno, doprinelo jednom ekstremno brzom razvoju društvenih i humanističkih nauka u 20. veku. I zato bi društvene nauke trebalo svakako da imaju još više mesta u obrazovnom sistemu”.

UČENJA I UČENJA NEOPHODNO JE VIŠE I ZA MLADE

Da se društvene i humanističke nauke malo vrednuju, smatra Milan Urošević, naučni saradnik Univerziteta u Beogradu sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. On kaže za “Vreme” da se to omalovažavanje vidi na primeru izbacivanja filozofije kao obaveznog predmeta iz programa srednjih stručnih škola: “Đaci i studenti se usmeravaju ka praktičnim veštinama, nečemu što je zamišljeno da donosi direktno zaradu ili da im omogućava da se, pre svega, pozicioniraju na tržištu rada. Ali humanističko obrazovanje je tu da nas oplemeni, nauči da razumemo svet kao takav, društvo u kome živimo, istoriju, kao i to kako smo došli tu gde smo danas”.

Trebješanin ukazuje na probleme u komunikaciji, posebno kod mladih. Navodi da su oni isuviše navikli na digitalne uređaje: “Ta komunikacija kratkim porukama odvija se u nekom virtuelnom svetu i odvlači mlade od neposredne komunikacije. A ako nju nemate, ne možete da naučite mnoge važne društvene veštine poput same veštine komunikacije, razvoja empatije, prepoznavanja i upravljanja svojim i tuđim osećanjima”.

Urošević kaže da društvene nauke imaju izuzetan uticaj pri kreiranju državne, kulturne i svake druge politike. Sve one, uz različite društvene događaje, nalaze se pod uticajem pogleda na svet koji imaju svoj koren u filozofiji. Kao primer, Urošević navodi glavne ideje Karla Marksa koje su imale snažan uticaj na osnivanje socijalističkih republika – od Sovjetskog Saveza do Jugoslavije ili Kube.

“UKIDANJE” VS. ULAGANJE U DRUŠTVENE NAUKE

Kakve posledice ostavlja ukidanje izučavanja društvenih i humanističkih nauka?

Urošević kaže da ukidanje društvenih nauka može biti simptom dubljih problema.

On objašanjava da je u Japanu društvo izuzetno orijentisano na rad i produktivnost – imaju izuzetno dugo radno vreme, rad se vrednuje kroz zarade pa se društveno-humanističke nauke zanemaruju.

“Smatra se da one ne doprinose državi, a to je simptom toga što država koja donosi takvu politiku ne gaji više nikakve vrednodsti osim ekonomske produktivnosti”, objašnjava Milan Urošević. “Ako nešto ne doprinosi rastu BDP-a, to se smatra nevažnim i to možemo da prestanemo da finansiramo. U tom smislu, ukidanje društvenih nauka bi onemogućilo postojanje ljudi koji su u društvu zaposleni da dijagnostikuju njegove probleme i da ga kritikuju. Odnosno – da funkcionišu kao njegova savest. Na primer, imate neki socijalni problem kao što je, recimo, porast nasilja, ili u Japanu, izuzetno nizak prirodni priraštaj. Ako nemate ljude koji to mogu da analiziraju, kako će onda uopšte država moći to da reši”, pita Urošević.

Sa druge strane, nastavlja sagovornik “Vremena”, postoje zemlje koje ipak dosta ulažu u izučavanje društveno-humanističkih nauka: “U Francuskoj je izuzetno živahna intelektualna scena. Kada se nešto desi, vrlo su snažni protesti, a često se dešava da se intelektualci direktno iz sfere društvenih nauka umešaju u proteste. Imate, na primer, određeni pokret koji često nasilno protestuje, ali i i intelektualce koji dođu i žele da uđu u dijalog sa tim pokretom u želji da raščiste željene zahteve, odnosno, utvrde koji se od njih i kako mogu da ispune. Ti intelektualci nemaju nameru da postanu vođe političkih pokreta, već da deluju kao njihova savest – mozak koji pomaže na produktivan način”.

MOTIVACIJA I ZNAČAJ

Na pitanje treba li sistem da motiviše mlade da studiraju društvene nauke, Žarko Trebješanin kaže da ukoliko je nekome zaista stalo do razvoja društva, naravno da treba.

“Nemate razvoj društva bez društvenih nauka”, naglašava Trebješanin. “Razvoj nije samo kolika je stopa BDP-a, već koliko je društvo razvijeno i u kulturnom i obrazovnom smislu. A kada to shvatite i prihvatite, tada ćete svakako preusmeriti sredstva iz budžeta na razvoj nauke i posebno na razvoj društvenih nauka.”

Jedan od primera koji Trebješanin navodi jeste i problem mentalnog zdravlja.

foto: ekrulila / pexels

“Ukoliko neko hoće zdrave građane, ljude koji su osvešćeni, znaju gde žive i šta žele i to artikulišu, onda moraju imati ozbiljna saznanja, opštu i visoku kulturu, a posebno političku”, naglašava ovaj sagovornik. “Mi se sada opet nalazimo pred izborima. Kada biste dali jedan test političke kulture da samo proverite koliko ljudi znaju šta uopšte znače izbori, šta se bira, kakve su ingerencije skupštine opštine i tako dalje, rezultati bi bili poražavajući.”

Konačno, kao društvo koje je u nedavnoj prošlosti preživelo ratove, nestašice i veliku ekonomsku krizu, mnogi su se u tome slomili. Najbolji pokazatelj je, kaže Trebješanin, koliko je potrebno imati neka sigurna saznanja i načine da se to prevaziđe: “Mnoge ljudske probleme mi ne možemo rešiti ako ne znamo na osnovu istraživanja – teorijskih i empirijskih – uzroke tih pojava, ako ne znamo kako da dijagnostikujemo različite fenomene, ali i društvene i individualne patologije. Bolje investicije od investicije u obrazovanje nema ako mislimo i želimo da imamo zdravo društvo. Društvo bez nasilja, analitično i kritički nastrojeno. To se uvek vrati višestruko. Čak i ekonomski”.

Pa koliko onda u Srbiji, u društvenoj atmofseri punoj nasilja, izbornih neregularnosti, loših rezultata učenika na PISA testiranju (većina dece je funkcionalno nepismena), smanjene motivacije studenata da odaberu poziv profesora u školama i drugim, sistem zaista brine o zdravlju društva?