Klizavica gazda Save

Čak i da sve ono po čemu se proslavio u poslednje dve godine nije toliko živopisno koliko jeste, generalni direktor zrenjaninske uljare Dijamant Savo Knežević definitivno bi se upisao među ovdašnje besmrtnike u petak, 18. jula 2003, u 20 časova. Tada je, naime, čoveku pošlo za rukom ono što nije čak ni Ceci nacionale: samo sat vremena pošto je odlukom Vrhovnog suda pušten iz pritvora, lokalna televizija KTV prekinula je program da bi gledateljstvo obavestila o oslobađanju gazda Save, a tokom cele večeri ista vest emitovana je na kajronu koji nije skidan sa ekrana. Ništa preterano neobično, da nije reč o čoveku koji je prisvojio 49 odsto akcija fabrike kojom je upravljao, koji se pritom nije libio da svoju imovinu prikrije tako što je na spisak najvećih akcionara upisao imena odavno upokojenih radnika uljare i da u periodu od 1995. do 2003. samo na račun dividendi fiktivnih akcionara uredno inkasira skoro milion i dvesta pedeset hiljada evra. Prekid programa KTV televizije Knežević je verovatno „zaslužio“ i time što je 11. februara 2003. protiv njega podignuta optužnica za krivična dela zloupotrebe službenog položaja, falsifikovanja putne isprave i poreske utaje i što je, sve u svemu, od jula 2001. uspeo: da prvi plati porez na ekstraprofit, da bude glavni akter tragikomične afere, da kao član zvaničnih privrednih delegacija putuje u razne zemlje sveta (iako je u tim trenucima bio pod istragom), da u pritvoru provede ukupno pet meseci i da se posle svega vrati na čelo svoje firme.

PRIJATEljSKI MILIONI: Poslednji događaji u vezi s gazda Savom celu stvar dodatno komplikuju i ovaj put definitivno pokazuju da se u zemlji Srbiji ne zna ni ko pije ni ko plaća, ni ko za koga i s kim radi. Naime, 22. maja – samo par dana nakon što je, izjašnjavajući se o navodima optužnice, za ujdurmu sa akcijama Dijamanta optužio šefa računovodstva i direktora Sektora pravnih poslova, oboje upokojenih, Knežević je pritvoren zbog zlotupotrebe službenog položaja, odnosno sklapanja fiktivnog posla koji mu je, navodno, doneo 21 milion dinara – sumu koju je iskoristio za otplatu kredita Dijamant banci, dobijenog za otplatu poreza na ekstraprofit u julu 2001. Kako je u zvaničnom obraćanju novinarima objasnio okružni javni tužilac Dragan Lazić, Knežević je za sebe i još sedmoricu saradnika u julu 2001. kod Dijamant banke pod vrlo čudnim okolnostima isposlovao pozamašan kredit. Najživopisniji deo priče tiče se otplate tog kredita što je do kraja obavljeno 24. septembra prošle godine. Mesec dana pre konačne otplate duga, Knežević je službenicima svoje fabrike naložio da sačine ugovor s beogradskim preduzećem Nic-co (čiji je vlasnik Đorđije Nicović) o isporuci 1250 tona suncokreta i 940 tona soje, za šta je Dijamant platio 25 miliona dinara. Ta suma je potom prebačena beogradskoj firmi Irvi, a zatim Kapital banci (obe vlasništvo Đorđija Nicovića). Putešestvije novca nastavlja se navodno time što je od ukupne sume oduzeto 3,9 miliona dinara koliko su suncokret i soja zapravo koštali, da bi taj umanjeni iznos bio ponovo vraćen Irviju. Konačno, 21 milion dinara biva uplaćen na žiro račun gazda Save lično – u prevodu, čovek koji je na nezakonit način prisvojio akcije, na nezakonit način podigao kredit da bi platio porez na ekstraprofit za te akcije, taj isti kredit otplatio je fabričkim parama. Kneževićevi advokati su se danima posle privođenja svog klijenta pozivali na kojekakve anekse ugovora, ali i utvrdili kako su „Knežević i vlasnik preduzeća Nic-co, Irvi i Kapital banke, Đorđije Nicović dugogodišnji dobri prijatelji, pa mu je Nicović, 5. jula 2002, sa svog ličnog računa pozajmio 21 milion dinara“. Prema tim navodima, Knežević je prijatelju, 22. aprila, vratio 14 miliona dinara, a na dan kada je uhapšen trebalo je da izmiri dug do kraja. Kako bilo, gazda Savi je zbog svega toga određen jednomesečni pritvor, koji je 19. juna produžen za još 60 dana, a okružni javni tužilac zatražio je proširenje istrage. No, Vrhovni sud, koji izgleda radi i petkom posle podne, 18. jula u 19 časova odlučuje da se pritvorenik pusti – u krugovima upućenim u sudsku problematiku, ovaj tajming tumači se kao siguran znak da je reč o političkoj odluci. Jedini problem jeste utvrđivanje čija je politička odluka u pitanju: zna se, naime, da je gazda Savo bio dobar i sa „onima“, da mu (sudeći po toku procesa protiv njega ili činjenici da je sa Zoranom Đinđićem putovao u Nemačku i Ujedinjene arapske emirate) ni „ovi“ nisu preterano daleki, kao i da su u njegovu odbranu, vođeni različitim razlozima, ustajali mnogi.

Pošto je u avgustu 2001. zrenjaninski Otpor došao do spiska pokojnih akcionara i penzionera uljare koji nisu ni znali da poseduju bilo kakve akcije (a još manje da je njihova navodna „imovina“ u stvari imovina njihovog direktora), raznorazni ministri i nadležni za privredni kriminal ostali su gluvi i nemi za slučaj Dijamant: resorni ministri tvrdili su da za celu stvar znaju samo iz novina, a Komisija za ispitivanje zloupotreba u privredi nezvanično je poručivala da će se sa Kneževićem obračunati pošto raščisti račune s dinastijom Karić. Čak ni hapšenje Save Kneževića, 22. marta 2002, u tom smislu nije promenilo ništa – tri dana posle izlaska iz dvomesečnog pritvora, direktor je prisustvovao skupu privrednika u beogradskoj skupštini, i to na zvanični poziv.

BRAĆA AMERIKANCI: Sva zvanična i nezvanična politička podrška koju je gazda Savo uživao činila se, međutim, nekako normalnom za ovdašnje prilike: svakome ko iole nešto zna o zemlji Srbiji, jasno je da će čoveku sposobnom da prisvoji većinski deo akcija najveće uljare na Balkanu, na ovaj ili onaj način prići i podržati ga upravo oni koji to ne bi smeli da čine. Dobar menadžer, pa još „težak“ milione evra, koristan je svima, ponajviše vladarima (makar oni bili demokratski izabrani). Međutim, priča o zrenjaninskoj uljari ne bi bila to što jeste da se podrška gazda Savi završila samo na nemoj političkoj – tokom njegovog drugog boravka u pritvoru, šarolikoj skupini prijatelja pridružili su se radnici same uljare i jedna čudna nevladina organizacija sa američkom adresom. Pobrinuvši se da cela stvar bude dobro medijski pokrivena, čelnici uljare su, naime, 17. juna 2003, u krugu fabrike ugostili nešto što je kasnije označeno kao „američka delegacija iz Vašingtona“. Konkretnije, „nekoliko uglednih pravnika, savetnika u američkom Kongresu i aktivista u borbi za ljudska prava“. Dotični su tom prilikom „ponovo osudili nedemokratske postupke aktuelne vlasti u Srbiji, posebno zrenjaninskog pravosuđa koje je odredilo pritvor za Savu Kneževića“, da bi posetu završili konstatacijom da je „privatizacija Dijamanta primer uspešnosti u tranziciji i način kako se menjaju svojinski odnosi“. Tri dana kasnije, američka ambasada u Beogradu saopštila je da sa tom vizitom nema ništa, da nije obaveštena o učešću bilo kog američkog kongresmena, kao i da „nema nikakve informacije ili stanovište o situaciji u fabrici Dijamant“. Tek kad je obznanjeno da iza čitavog hepeninga stoji izvesni Međunarodni pravno-projektni centar (Law Projects Center International), sve je postalo mnogo jasnije: ova nevladina organizacija je, bar što se naših prostora tiče, poznata po tome što je podnela krivičnu prijavu protiv profesora Čedomira Čupića i Vukašina Pavlovića i to, ni manje ni više, nego zbog toga što su „svojom besomučnom kampanjom doprineli ubistvu premijera Zorana Đinđića“. MPPC će se kasnije ograditi od ove prijave koja je „podneta u njihovo ime i bez njihovog znanja“, ali i dalje (imenom i znanjem) stoji iza projekta „Obustavite lov na ljude“ iz marta 2001, kojim je stala u zaštitu Slobodana Miloševića, a koji su potpisali Ljilja Milanović (supruga Dragoljubova), Spomenka Deretić, Aleksandar Đaja, Darko Trifunović (čovek u čijoj biografiji stoji da „poseduje dokumentaciju koja dokazuje nevinost Radovana Karadžića“) i razni sličan svet, domaćeg i američkog porekla.

Upravo ta i takva organizacija, valjda zbunjena Miloševićevim odsustvom, odlučila je da ustane u odbranu ljudskih prava Save Kneževića. U tom smislu, MPPC je „o slučaju Save Kneževića obavestio predsednika SAD Džordža Buša i Stejt department, jer se radi o kršenju ljudskih prava u Srbiji“, ali informacije nije pošteđen ni ambasador Vilijam Montgomeri. Što se tiče Džordža Buša, nije poznato praktično ništa, ali pismo upućeno američkom ambasadoru jedno je od uzbudljivijih poglavlja u epopeji Dijamant. Tu se, naime, ističe sledeće: „Slučaj gospodina Kneževića pokazuje šta u Srbiji i Crnoj Gori može da se dogodi osobi koja odbija da sarađuje sa različitim centrima državne moći i snage, koji su i dalje prisutni u jugoslovenskoj vladi (??? – prim. aut.), a koji su i dalje odani Miloševićevom režimu i imaju za cilj sprečavanje dalje demokratizacije.“ Pored detalja Kneževićevog hapšenja i mučeništva, MPPC otkriva i nešto što čak i najupućeniji u taj slučaj nisu znali: „Gospodin Savo Knežević je žrtva teškog kršenja ljudskih prava najviše zbog toga što je odlučio da o privatizaciji svoje kompanije pregovara sa američkim kompanijama, a ne sa nemačkim, kako mu je savetovano od strane određenih korumpiranih centara državne moći i uticaja.“ Osim što obiluje greškama koje dozvoljavaju pretpostavku o piscu kome engleski nije maternji jezik (iako je potpisnik predsednica Centra Džil Luiz Star), što pokazuje da je MPPC brzo zaboravio svog ranijeg branjenika (Miloševića) i što obiluje nonsensima, glavna atrakcija ovog pisma, ipak, leži u njegovom tajmingu. Naime, istog dana kada je poslato, odnosno istog dana kada je u Dijamantu boravila „američka delegacija“, u Zrenjaninu se, prema rečima žitelja ovog grada, našao glavom i bradom upravo Vilijam Montgomeri. Ne, naravno, zbog toga što se mnogo potresao zbog ljudskih i ostalih prava gazda Save, već zato što se u blizini tog grada nalaze golf tereni na koje rado odlazi. U svakom slučaju, za pretpostaviti je da mu je posle golfa čak i onakvo pismo nekako lakše palo.

OBAVEZNI PROTEST: Izuzev američkih NVO boraca, podršku Savi Kneževiću dali su i njegovi radnici. Tačnije, neki od njih, odnosno oni koji su ozbiljno shvatili obaveštenje o tome da se protesti, blokade i mitinzi „u znak podrške i zaštite ljudskih prava g. Save Kneževića i zaštiti imovine A.D. Dijamant… utvrđuju kao radna obaveza, uz obezbeđenje minimalnih zaštitnih uslova imovine“. Protesti, kojima je najčešće prisustvovalo nekoliko stotina radnika, održani su u par navrata počevši od 23. juna. Ikonografija je uglavnom podrazumevala transparente pisane istom rukom kojima je poručivano da „Dijamant nije Šilerova“, a zvaničnici su koristili priliku da medijima prenesu kako je „bez Kneževića, uljara sve ranjivija“. Isti ti radnici su, bar prema izveštaju lista „Zrenjanin“, svog direktora „na početku jutarnje smene, u ponedeljak, 21. jula, srdačno dočekali“, a „svako je želeo da mu lično saopšti radost, što je ponovo među njima“. List „Zrenjanin“ navodi i da je radost bila obostrana, odnosno da se „dočekan parolom ‘Mi smo jaki, al’ smo s tobom jači’… Savo Knežević pozdravljao gotovo sa svakim prisutnim radnikom“.

Dve sedmice pošto je pušten iz pritvora, dve godine pošto je izbila afera oko privatizacije i šest meseci pošto je protiv njega podignuta optužnica, Savo Knežević i dalje upravlja svojom fabrikom. U međuvremenu, množe se tračevi o tome ko mu je od vojvođanskih milijardera nudio koliko para za njegov komad akcija, o tome ko mu uzima pare na račun „političkog reketa“ i o tome čiji je zapravo čovek gazda Savo. Isto tako, umnožavaju se i papiri koji crno na belo dokazuju da se u slučaju Dijamanta mnogo mutilo. Jedini koji zbog toga nema nešto mnogo razloga za sekiraciju jeste sam gazda Savo. Sudski proces protiv njega verovatno će potrajati; bez obzira na jedan pritvor manje ili više, razne visoke delegacije i dalje će se dičiti „uglednim privrednikom iz Zrenjanina“, a ni dividende koje uredno stižu nisu za zanemarivanje. Sve što se do sada dogodilo pokazuje, naime, da u zemlji Srbiji svako može da se izvuče. Makar se zvao i Savo Knežević.