Vladimir Beljanski je od 2017. predsednik Advokatske komore Vojvodine i jedan je od najznačajnijih advokata u oblasti krivičnog prava. Bio je branilac u mnogim postupcima povezanim sa poslovanjem u privredi, kao i u velikom broju postupaka za ratne zločine, organizovani kriminal i druga teška krivična dela. Oštar je kritičar stanja u našem pravosuđu i deo je Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS), koji se bavi izučavanjem, istraživanjem i unapređenjem pravnog sistema u skladu sa potrebama demokratskog društva zasnovanog na vladavini prava i podeli vlasti.
Razgovor počinjemo pitanjem kako gleda na „horor-šou“ koji priređuju predstavnici vlasti u slučaju „Belivuk“ javno prikazujući jezive snimke i fotografije. Šta je smisao uplitanja najviših državnih funkcionera u taj krivični postupak?
„Mislim da se smisao prikazivanja snimaka zločina krije u potrebi državnog vrha da napravi otklon od Belivukove grupe. Pretpostavka je da onaj ko nekoga optužuje to ne bi činio da mu je bio saveznik. Na taj način se u očima posmatrača stvara utisak da je država pokazala volju i snagu da se obračuna sa najgorom vrstom kriminalaca, a da to sigurno ne bi činila da sa njima sarađuje ili da je sarađivala u prošlosti. Na taj način, onaj ko to prezentuje javnosti postaje savremeni Eliot Nes, a što je veći zločin – to je veća i hrabrost onoga ko je zločinca savladao. Zato je sa njihove tačke gledišta potrebno izaći u javnost sa jezivim snimcima ubistava i drugih nepočinstava. Drugi razlog je procena da takav nastup privlači pažnju i donosi političke poene. Verovatno su savetnici i analitičari bliski državnom vrhu procenili da se tako povlađuje niskim porivima gledalaca i da se zadovoljava ‘morbidno sladostrašće’, kako kaže Ljubomir Živkov. Treći razlog bi mogao biti potreba da se Belivuku i njegovoj ekipi oduzme svaki element ljudskosti i da ih javnost doživi kao vrstu nemani kojoj treba što pre odseći glavu. Tada se predstojećem suđenju oduzima suština i može se očekivati samo da sud preuzme dodeljeni zadatak da osudi i strogo kazni postupka. Međutim, ako je sudu zadatak unapred određen, tada se ne očekuje da mu zakoni i pravda budu bliski“, kaže Beljanski.
„VREME„: U kojoj meri su predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministar policije Aleksandar Vulin estradizacijom slučaja ugrozili sudske postupke? Da li su možda, zapravo, učinili uslugu optuženima, kako neki tvrde?
VLADIMIR BELJANSKI: Komentarisanje sudskih postupaka uz povredu pretpostavke nevinosti već dugo je manir naših političara. To se, u manjoj ili većoj meri, događalo i za vreme, ali i pre vlade Zorana Živkovića, Koštunice, Cvetkovića, Vučića, pa tako i danas. I događaće se i dalje, sve intenzivnije, ako predsednik Vrhovnog kasacionog suda i Visokog saveta sudstva i republički javni tužilac ne dignu glas i javno se ne usprotive takvom ponašanju. Najviši nosioci pravosudnih funkcija moraju da zaštite sudsku vlast svojim autoritetom, inače sudovi prestaju da postoje kao grana vlasti. Međutim, dokle god izbor na te, ili bolje reći na sve pravosudne funkcije bude zavisio od parlamenta, a parlament bespogovorno bude slušao volju izvršne vlasti, sudstvo će u ovakvim predmetima biti izloženo političkim uticajima kojima će se teško suprotstaviti. Dosadašnjim delovanjem, zapravo medijskom paradom, sudski postupak koji se vodi protiv Belivuka i njegove grupe opterećen je nepotrebnim balastom koji je nakrivio brod u kome će ploviti sud u ovom postupku. Sudski postupak još uvek nije počeo, sudijama i tužiocima, ali ni advokatima neće biti lako. Ne radi se o uobičajenoj povećanoj pažnji javnosti, već o nizu skandaloznih i pogrešnih poteza izvršne vlasti. Ne verujem da su Vučić i Vulin svesno i namerno pomogli optuženima, ali ako se na kraju donese osuđujuća presuda, tada će u rukama odbrane preostati snažan argument o povredi pretpostavke nevinosti i izostanku pravičnog suđenja.
Rekli ste jednom prilikom da vam slučaj „Belivuk“ i njegova javna prezentacija „vređa inteligenciju„, ali i „obrazovanje i pravničko znanje„. Šta je sve u ovoj aferi i njenoj „političkoj upotrebi“ sporno, koji su to skandalozni i pogrešni potezi izvršne vlasti?
Više puta sam učestvovao u postupcima koji su „bili presuđeni“ mnogo pre pravnosnažnosti presude. To znači da su svojim nastupima kroz medije predstavnici vlasti zapravo zahtevali od suda određenu vrstu presude koju su po pravilu na kraju i dobijali. Naravno, ima i izuzetaka. I svaki put sam tokom takvih suđenja bio u prilici da čujem od sudije da sud nije podložan nikakvim pritiscima, da se suda ne tiče šta mediji objavljuju i da će sud suditi samo po zakonu. A na kraju bi kao verodostojni bili prihvaćeni dokazi koji su nelogični, suprotni zdravom razumu i koji su bili jedino u svrsi politički ili medijski zahtevane osude. Ja za Belivuka ne znam da li je izvršio krivična dela koja mu se stavljaju na teret. Ali posle kampanje najviših predstavnika vlasti, teško da će imati pravično suđenje. Jako je važno da to pravo bude omogućeno svakom, bez obzira na težinu krivičnog dela, na odnos koji prema njemu imaju političari najvišeg ranga i na predubuđenje javnosti. Ako se postupa drugačije, tada naš posao gubi smisao, a tu mislim i na sudije, i na tužioce i advokate. Na kraju, to je od interesa i za oštećene, tj. za žrtve. I ne samo da naše profesije tada postaju obesmišljene nego se odričemo podele vlasti kao najvažnijeg demokratskog principa. Cinik bi rekao da bi onda bilo bolje da postignemo opšti dogovor oko toga da predsednik države donosi presude u najatraktivnijim krivičnim predmetima, nego da imamo simulaciju fer suđenja u kojima će presude biti unapred predvidive.
I još par reči o ovome: mislim da Vučić i dalje ima jedinstvenu istorijsku priliku da usled podrške koju je dobio na poslednjim izborima, odnosno zbog većine koju ima u Skupštini, stvori nezavisno sudstvo i tužilaštvo i da izmene Ustava, na kojima se u ovom trenutku radi, doprinesu jačanju i stvarnom osamostaljenju sudske vlasti. Ako tužilaštvo u nekom predmetu ima čvrste dokaze, onda mu nikakva politička podrška nije potrebna. A nadam se da nam je svima cilj da nevini budu na slobodi, a da izvršioci krivičnih dela budu sankcionisani u skladu sa zakonom. Pitanje na koje javnost nema odgovor je – „Zašto ovako?“ Zašto je potrebno praviti cirkus, rijaliti i petljati se u sudske predmete van svojih nadležnosti i kome nije u interesu da sudska grana vlasti bude snažna, da ima autoritet i da bez izuzetka bude u službi građana?
Mnogo je već toga rečeno i o prisluškivanju predsednika Srbije Aleksandra Vučića i tvrdnji iz redova vlasti da je to prisluškivanje bilo protivzakonito. Koliko znamo, on je prisluškivan posredno jer je bio u komunikaciji sa „bezbednosno interesantnim licima„. Da li je samo prisluškivanje predsednika protivzakonito, odnosno da li je on u tom smislu nedodirljiv? I da li postoji javni interes da saznamo šta se u tim prisluškivanim razgovorima nalazi?
Kada je nešto protivzakonito, onda treba utvrditi ko je kršio zakon, na koji način, koju normu je prekršio, treba sprovesti odgovarajući postupak i sankcionisati učinioca ako za to postoje dokazi. U slučaju prisluškivanja telefonskih razgovora predsednika Srbije, osim medijskih povika da se radi o državnom udaru, nismo dobili nikakav epilog afere. Postupak „nadzora nad komunikacijom“ bilo kog lica, pa tako i predsednika države, propisan je zakonom. Ne znam šta je sadržina tih razgovora, ni sa kime su vođeni. Javnost je naravno radoznala jer je sam predsednik izašao sa tvrdnjom da je nelegalno prisluškivan. Međutim, i ovde treba biti oprezan i pravilno proceniti da li je legitiman interes javnosti da se takvi razgovori objave. Svako ima pravo na privatnost, pa tako i predsednik države. Iako je javna ličnost i iako je dužan da podnosi veće pravo javnosti na uvid u njegovu privatnost, to pravo javnosti nije neograničeno. Kao što može da bude prisluškivan, isto tako kao i svaki drugi građanin ima pravo da njegovi razgovori ne budu objavljeni ako ne postaju deo krivičnog postupka, a to je ovde slučaj. Bez obzira na političke afinitete, ljudska prava moraju biti poštovana bez izuzetka. Javne ličnosti žive u „kući od stakla“ i njihova privatnost je mnogo više izložena našim pogledima. To nikako ne znači da imamo pravo da na njihove kuće bacamo kamenice. U ovom slučaju, međutim, deluje kao da je prva kamenica bačena iz kuće, što ne deluje baš smisleno.
A zašto je onda prva kamenica „bačena iz kuće„?
Za mene je to veliko pitanje. Vučić je izašao sa podacima da je prisluškivan i da su mu neki, kako je rekao, pošteni policajci dostavili informaciju da se nalazi „na merama“. U to vreme je ministar unutrašnjih poslova bio Nebojša Stefanović, a Bratislav Gašić direktor Bezbednosno-informativne agencija. Bilo bi veoma čudno da je neko prisluškivao predsednika, a da nisu u pitanju ni MUP, ni BIA, niti Vojnobezbednosna ili Vojnoobaveštajna agencija. Iz svega toga proizlazi da su zapravo neki potencijalni izvršioci krivičnog dela bili prisluškivani, a da je Vučić sa njim imao razgovore. Međutim, Vučić kaže da je zapravo on bio meta prisluškivanja, a ne ljudi koji su – kako se to kaže – stavljeni na mere. Verovatno je nekoj frakciji u svojoj stranci hteo da poruči da zna šta se dešava, da ga neko prisluškuje. Pretpostavljam da je to, ali teško je zapravo znati šta se u pozadini slučaja dešava.
Može li se reći i da afera „Prisluškivanje“ ima mesta u kontekstu stvaranja imidža predsednika kao čoveka kojeg napadaju sa svih strana i čija je bezbednost neprestano ugrožena?
Da, to je paradoksalna situacija. Sa jedne strane, proizvodi se slika njegove konstantne ugroženosti, a sa druge – slika njegove svemoći. To je protivrečno: ako je neko svemoćan, ne može biti krhke građe i stalno u opasnosti. To sve stvara zabune i nejasnoće, zbog čega ne možemo da dokučimo kakva je politička pozadina ovog slučaja, koji po svemu sudeći neće imati sudski epilog i razrešenje, kao ni mnoge druge afere.
Pre mesec dana je obelodanjen iskaz Marka Miljkovića, člana Belivukove grupe. On govori o svojim kontaktima sa predstavnicima vlasti, pa i o navodnom dogovoru koji je imao sa njima o tome da se „seksualnom aferom“ kompromituje predsednik Višeg suda u Beogradu Aleksandar Stepanović. Nezavisno koliko ima istine u iskazu, na koji način vlast vrši individualni pritisak na sudije, tužioce i advokate ukoliko oni nisu dovoljno „kooperativni„?
Svi mi smo određeni kao rezultat svojih izbora. Izbori su, opet, određeni našim unutrašnjim sistemom vrednosti, što znači poštenjem, kulturom, mudrošću, hrabrošću, razboritošću, ali i strahovima tj. afektima. Mislim da je prvi strah modernog čoveka strah od gubitka udobne egzistencije, u šta ubrajam i društveni status, ali i sve ostale prozaične stvari poput svakodnevne rutine, ispijanja kafe, gledanja televizijskog programa i pristojnog automobila sa klimom. Ako s jedne strane stavimo zadržavanje tog komfora uz mogućnost još lagodnijeg života, a sa druge strane mračnu silu koja može da nam sva ta zadovoljstva pretvori u paklene muke, da nas provlači kroz tabloide i televizije sa izmišljenim aferama, pa možda i da smesti u pritvor i zauvek difamira, onda je izbor lakšeg puta sasvim očekivan. Pa dodajmo na to još i mali domet javnog istupanja ili protivljenja da se postupi po zahtevanom ili očekivanom. Profesor Vojin Dimitrijević je jednom prilikom rekao da je u Srbiji na dobitku svako ko nije stradao u ratu ili deo života proveo u zatvoru, a ja bih dodao – i kome nije oduzeta imovina. Dok budemo živeli u državi u kojoj strah nadjačava slobodu, neće biti suštinskog napretka. Naravno, ogromna većina sudija, tužilaca i advokata neće pristati na ucene i nečasnu „kooperaciju“, ali ako me pitate za metode, onda sam uveren da se radi o pronalaženju najslabije tačke i pritisku na to mesto.
Da li se u svemu tome kriju i razlozi zašto je teško pronaći sudije i tužioce koji su spremni da govore za javnost?
Veoma je tanka linija koja razdvaja javno istupanje u pravosuđu od iznošenja političkih stavova. Kada sudije i tužioci budu znali da njihove karijere ne zavise od političke volje nego od njihove stručnosti i drugih ličnih kvaliteta, onda ćemo sigurno imati više primera učestvovanja u javnom životu. Javno istupanje je od ogromnog društvenog značaja, a sloboda pojedinca da to čini sa mesta sudije ili tužioca je neophodna za razvoj demokratije, kulture i određuje paradigmu cele nacije. To je izbor između laži i istine, slobode i ropstva, dobrog i zlog. Ćutanje kao prihvaćeni sistem vrednosti je pristajanje na izbor lošeg. Istovremeno, vlast daje primer kakav odnos ima prema sudijama koji se usuđuju da javno govore, čime dodatno obeshrabruje, ali i otkriva svoje viđenje moderne Srbije. Nažalost, to je Srbija u kojoj je stvorena nova elita kojoj je osnovna karakteristika da se ili drži za rukav vlasti ili je to sama vlast koja se bahato i primitivno ophodi prema neistomišljenicima i svakome ko iznese kritiku, čak i kada su u pitanju sudije.
Aferu „Belivuk“ pratila je i afera mogućeg prisluškivanja razgovora između osumnjičenih, sada i optuženih i njihovog advokata. Šta bi advokati trebalo da rade ukoliko se ispostavi da se to zaista desilo? Odnosno, imate li naznaka da se nešto slično i inače dešava?
Razgovor između advokata i okrivljenog je zabranjeno slušati, naravno i snimati. Advokatska komora Srbije je tražila objašnjenje, a odgovor je bio da je sve urađeno u skladu sa zakonom, što lepo zvuči, ali ne znači ništa. Ja preventivno najčešće saopštim klijentima koji su u pritvoru da se naš razgovor verovatno prisluškuje i da vode računa o tome šta govore. Davno, pre više od 15 godina kada sam isto rekao okrivljenim prilikom posete u pritvoru koji je odgovarao za krivično delo iz privrede, on mi je odmah saopštio da će, ako za tri dana ne bude pušten, na saslušanju reći da je sav novac predavao tadašnjem premijeru. Pritvor mu je ukinut posle dva dana. Možda je slučajnost, a možda i nije. Ne verujem da sudovi i tužilaštva imaju veze sa takvim nedozvoljenim postupanjem, ali mislim da smo često predmet nezakonitog prisluškivanja. Tako nešto je teško dokazati, ali se sa tim ne smemo pomiriti.
Neki tumači optužnice podignute protiv Belivukove grupe ističu njenu manjkavost u smislu da u optužnici nema odgovora na pitanje ko je iz državnih struktura sarađivao sa ovom grupom. Liči li to da na to pitanje nikada nećemo dobiti sudski odgovor? I da li u Srbiji postoji jasna granica između države i organizovanog kriminala?
Za mene su to dva odvojena pitanja. Prvo, u Srbiji sa ovakvim pravosuđem, a tu mislim i na advokaturu, ništa nije do kraja izvesno. To znači da pravosuđe u velikoj meri zavisi od politike. Kako se menja politička volja građana, tako se menjaju i neke odluke u važnim krivičnim postupcima. Isto važi i za pokretanje krivičnih predmeta i za način na koji se završavaju. Izuzetak je klasični kriminal, mada je sada i to diskutabilno. Ovde se opet vraćamo na temu načina izbora nosilaca pravosudnih funkcija, budžeta za pravosuđe i uticaja političke volje na rad policije, ali i tužilaštva. Dok tužilaštvo ne bude nezavisno, dok ne budu imali direktnu kontrolu nad „pravosudnim policijom“ i dok se sektor unutrašnje kontrole policije ne izmesti iz Ministarstva unutrašnjih poslova, politika će se pitati za usmeravanje predmeta. Što se tiče odnosa između države i organizovanog kriminala, za mene je u Srbiji uvek bilo samo pitanje koliko država aktivno kontroliše takav kriminal. Organizovani kriminal uvek traži uporište i u državnim strukturama pronalazi svoje saradnike. Koliko je država sa njim spojena i da li učestvuje u deljenju profita ili se aktivno bori protiv organizovanog kriminala – vidi se i po spisku okrivljenih i po tome koliko istraga ide u dubinu državnog aparata.
Dakle, kada predmet istraga budu i neki visoki funkcioneri, i kada se protiv njih budu podizale optužnice, tada ćemo znati da država sa kriminalom nije stopljena?
Imamo dve mogućnosti. Ako država učestvuje u deljenju profita sa kriminalcima (a kada kažem država, uvek mislim na pojedince iz državnog aparata, nikada na ceo aparat), to je loša varijanta, u kojoj je država nezainteresovana za borbu protiv organizovanog kriminala zbog toga što od samog kriminala ima nedozvoljenu korist, što je naravno krivično delo. Druga varijanta je da se država aktivno bori protiv organizovanog kriminala. Ako se aktivno bori, onda bi to trebalo da vidimo i po spisku optuženih, kao i po samoj istrazi. Istraga mora da obuhvati i to sa kim je iz vlasti određena organizovana kriminalna grupa bila povezana. Nekada su u pitanju policajci niskog ranga, nekada sudije najvišeg ranga, nekada ministri, a nekada ljudi iz najviših bezbednosnih struktura. Ukoliko se utvrdi da te veze ipak nije bilo, što bi bilo veoma čudno ukoliko je u pitanju organizovani kriminal, onda to treba uz argumente saopštiti javnosti. Ukoliko se utvrdi da je veze bilo, onda treba da se to sprovede kroz krivični postupak i da takvi ljudi budu optuženi. U ovom slučaju, proizlazi da država nema nameru da istraži bilo šta drugo osim samih kriminalaca za koje nas je obavestila kakve su strahote činili.
Spomenuli ste „nečinjenje“ republičkog javnog tužioca. Nedavno je Zagorka Dolovac ponovo izabrana za republičkog javnog tužioca, po treći put. Koji su je kvaliteti preporučili za tako dugo opstajanje ne samo na veoma važnoj pravosudnoj nego i društvenoj poziciji?
Nemam sumnje u znanje i stručnost Zagorke Dolovac. To je svakako ono što ju je preporučilo za izbor na mesto republičkog tužioca pre dosta godina. S vremenom se, međutim, sve više primećivalo odsustvo tužioca iz javnih zbivanja u vezi sa pravosuđem, neoglašavanje u vezi sa aferama i potencijalnim krivičnim delima povezanim sa ljudima iz političkog vrha, ćutanje kada su pokretana značajna pitanja za pravosuđe… Sada je stvoren utisak da je republički tužilac izabran zato što je spreman na saradnju sa vlastima van pravosuđa preko mere koja je prihvatljiva u državi koja se zalaže za vladavinu prava. Tužilaštvo je kod nas hijerarhijska organizacija u kojoj treba povećati prava i odgovornosti trenutnih zamenika javnih tužilaca, treba im dati veći stepen samostalnosti i nezavisnosti i, umesto termina zamenik, svi oni treba da budu javni tužioci koji će u zavisnosti od svog rada i odluka u svojim predmetima napredovati ili biti pitani za propuste. Ako pogledamo malo u prošlost, videćemo da su i ranije bila retka obraćanja javnosti od strane republičkih tužilaca, ali to je nešto što treba promeniti. Neophodno je njihovo prisustvo u javnom životu i oglašavanje u vezi sa bitnim društvenim zbivanjima iz oblasti koje su povezane za sa funkcijom i nadležnostima tužilaštva. Na taj način se dobija poverenje građana i stvara se autoritet.
