Klesari tuđih glava

Za potrebe ovog teksta preduzeto je “opsežno istraživanje” na internetu u potrazi za rezultatima koji bi na ozbiljan način mogli da mi kažu koliko ljudi danas veruje medijima, misleći na njihovo srce – informativni program.

“Dubinskom pretragom” za nekih minut-dva došlo se do sledećih podataka: prema istraživanju iz 2020. godine koje je sproveo Centar za medijska istraživanja FPN-a, samo dvadeset odsto građana ima poverenje u medije kao izvor informisanja. To je približno globalnim trendovima koji se mere svake godine – bilo Rojtersovim istraživanjem, bilo onim što radi agencija Galup za područje SAD.

Upravo je ova agencija prošle nedelje objavila da se nastavlja pad poverenja u medije i sadržaj koji objavljuju američki mediji. U saopštenju objavljenom na njenoj internet stranici 22. jula ove godine stoji da 16 odsto građana veruje onome što objavljuju mediji, a samo 11 odsto onome što čuju od vesti na TV stanicama. Galup meri poverenje građana od 1973. godine i ovo je apsolutni istorijski minimum.

Zbog čega je došlo do tolikog pada poverenja u medije? Odnosno, zašto danas tek svaki pet ili svaki šesti gledalac veruje medijima koji proizvode informativni program?

Odgovor na to pitanje zahtevalo bi dodatna istraživanja. Međutim, možda se na jednom primeru može pokazati kako se proizvodi nepoverenje u medijski sadržaj. Reč je o opisu nečeg što na ekranima potpisuju sa – politički analitičar.

Neumerena upotreba ljudi različitih zanimanja da bi se objasnile političke pojave ili posledice u nekom društvu, stvorila je ogromne šumove, kontaminirala istinu, ulenjila novinare i urednike, zbunila gledaoce… Tako se došlo i do rezultata gore navedenih istraživanja. Ljudi kao da su sebi rekli: ako i taj/ta može o tome da mi govori, onda može svako, a ako je tako, onda te reči ne znače ništa niti im se može verovati.

KAKO BI TREBALO: “Politički analitičar” je zanimanje mlado, novijeg datuma, nastalo iz nužde medija da svakoga dana popune prostor, ali i zbog spremnosti pojedinaca da se priklone takvom zahtevu medija. Ovaj spoj iz interesa toliko je narastao da je tokom dana više analiza nekih “vesti” nego što je vesti koje znače ljudima u Srbiji.

Politički analitičar bi trebalo da bude osoba koja je osposobljena da argumentovano govori o nekoj politici – lokalnoj, nacionalnoj, svetskoj. Ta osoba bi trebalo i da bude osoba specijalizovana za određene oblasti: na primer – unutrašnji poslovi, odbrana, zdravstvo, demografija i tako dalje.

Idealno je kad je analitičar osoba koja “iz prve ruke” zna o pojavi koju komentariše: bilo da je učestvovala u procesu donošenja nekih odluka, bilo da je izučavala određene oblasti i iz tih istraživanja, služeći se merljivim nalazima i argumentima, dolazila do zaključaka koji na pravi način govore o nekoj pojavi. U ovoj ulozi mogu da se nađu akademski istraživači, novinari koji dugo godina prate neku oblast, stručnjaci iz nevladinih organizacija koje rade u nekoj specifičnoj oblasti…

Analitičar bi, po prirodi posla, trebalo da bude osoba otvorena za različite ideje i argumente i osposobljena da na njih odgovori na valjan način, uoči kada je napravljena greška u proceni, spremna da prihvati argument druge strane u raspravi ako do njega sama nije došla. Takođe bi trebalo da uz medije bude glavni učesnik debate u društvu na određene teme, jer se u razmeni stanovišta i pogleda, provera pokazatelja iz različitih istraživanja, dolazi do zaključaka koji na pravi način mogu da ocene trenutnu ili predlože neku buduću politiku.

Takve rasprave trebalo bi da se vode u medijima podstaknutim procenom o važnosti i značaju određenih tema – kako za veliki broj ljudi, tako i za ugrožene ili manjinske grupe. Međutim, ni u razvijenom svetu, a kod nas pogotovo, to više nije slučaj.

Tehnološki napredak, pojava društvenih mreža, razvoj interneta, doveo je do toga da se debata preseli iz tradicionalnih medija u bespuća internet platformi. To je dovelo do inflacije “imalaca mišljenja”, a mišljenje je izjednačeno sa argumentacijom. A kada su se “ovoga” dohvatili političari i kada je rijaliti program preuzeo primat i iskoristio za rasprave na temu ko je s kim spavao, ko koga mrzi, ko će koga da bije a ko koga da siluje, stvar je otišla dođavola. I sad, imamo to što imamo, jednu vrstu novog medijskog poretka u kome je apsolutno sve moguće.

KAKO JESTE: Ono što nekada ne bi prošlo ni u kafanskim raspravama ili ono o čemu se nekada posprdno govorilo kao “razgovorima ispred seoske zadruge uz pivo” postalo je standard za televizijske stanice sa nacionalnim pokrivanjem.

Iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz godine u godinu, gledaoci su izloženi radioaktivnom delovanju “debata” u studiju. Njih ne vode samo voditelji koji o temi nemaju pojma niti se trude da “upravljaju razgovorom”, a učestvuju osobe koje imaju prikriveno unosne potrebe da budu na tom mestu i “smatraju” na određene teme.

Ovde se izmešalo sve: urednik tabloida nastupa kao predsednik vlade; drugi urednik nastupa kao šef tajne službe; penzionisani saradnik tajne službe optužen za ubistva tumači dešavanja u oblasti organizovanog kriminala; više puta osuđeni kriminalac priča o umetnosti, ljubavi i televizijskom programu; optuženi ratni zločinac objašnjava da li je nešto droga ili ne, deli lekcije iz istorije i preti novinarima koji mu smetaju; jedan ministar podučava iz ­istorije, a drugi preti komšijama; predsednik vlade ne zna ništa o onome što je njegova odgovornost; lekar objašnjava bukvalno sve; reditelj daje savete iz oblasti zaštite nacionalnog identiteta i strateških ciljeva države uzgred šaljući preteće poruke onima koji nisu Srbi…

A svi oni skupa i bez zadrške, opravdavaju, brane i veličaju poteze i izjave jednog čoveka javno mu se zahvaljujući što postoji, kao da ni njih ne bi bilo da njega nije. Neko će reći – u redu, tako je i na onoj “drugoj strani” koja tog čoveka ne podržava, stalno mu prebacuju da nešto nije dobro uradio, kao da postoji “druga strana istine”…

Čega se sve nismo nagledali i naslušali prethodnih godina? Koga sve “ćirilice” i jutarnji i specijalni večernji programi nisu “izvukli” iz najudaljenijih delova javne zaboravljenosti da bi nam ih predstavili kao ljude od ugleda i pameti, osobe koje ne samo što znaju nego to potvrđuju i svojim delima? U stvari, u zbiru, svi oni disciplinovano i na svim ekranima služe samo jednom cilju: odbrani lika i dela Aleksandra Vučića, koga su za života već stavili na ikonu i čije se ime ima da slavi kao svetačko u svakom domu koje mari za Srbiju.

Iako se tu menja nekih pedesetak ljudi (prva analitičarska postava), sve što govore može da stane uvek u jednu misao i poruku: Vučić je u redu i samo oni koji to javno podrže su u redu, svi ostali su pogrešni, bezvezni i treba ih nekako eliminisati da ne stoje kao prepreka razvoju Srbije i srpstva kao takvog.

printscreen

DOMINACIJA ŠEŠELJEVIH MANIRA: U tom kontekstu, analitičarska pažnja i “debata” imaju jasan fokus: uvek se raspravlja o dobrim delima i istorijskim izjavama tog čoveka i onima koji to negiraju. Nekad su ti negatori (hejteri, kako ih nazivaju modernim jezikom ili fukare, kako ih takođe obeležavaju ili lažovi, kako ih Vučić krsti) naše komšije, nekada je to Zapad, a najčešće politički protivnici, mediji i predstavnici lokalnih nevladinih organizacija.

Analitičari imaju jasnu ulogu: pojačati Vučićeve poruke i izreći ono što on kao “predsednik države” ipak javno ne bi rekao. Tako se čestiti analitičarski posao pretvorio u nabubrelog trbuhozborca vlasti čiji je i zadatak promenjen – on ne sluša tuđu argumentaciju, ne iznosi svoju, već se trudi da ukleše u svest publike Vučićeve stavove ili one koje on smatra da bi mu se dopali.

Zato se na srpskom medijskom nebu vode virtuelne rasprave. U realnom medijskom prostoru ih nema pošto jedni ne žele da razgovaraju služeći se argumentima, a drugi ne žele da debatuju oko činjenica.

Ono što je u devedesetim bilo bukvalno rezervisano samo za Šešelja i radikale, sada je glavni medijski tok u Srbiji: galama, urlik, mahanje papirima, vređanje protivnika, izigravanje žrtve, izjednačavanje pozicije običnog građanina sa nosiocima najviših državnih funkcija… Šešeljev manir komunikacije proširio se najpre po rijaliti programima, a onda se iz rijaliti programa raširio po informativnim TV formatima.

Od medija se očekuje da za sto dovedu bar dvoje koji se ni u čemu ne slažu i da padne neka uvreda kako bi nešto moglo da se spakuje za društvene mreže, a ako u studiju nema protivnika, onda će biti izmišljeni – čitaće se objave “sa mreža” na koje će “gost” da “reaguje” i da ih “komentariše”. Gosti više ne treba da odgovaraju na pitanja nego na prozivke ili da potvrde stav voditelja. Raspravljati se može o bilo čemu i u bilo koje doba, bez ikakve odgovornosti za ono što se govori. Publika je izložena bujici koještarija, beskorisnog mišljenja i kvaziduhovitih opaski. Voditelji od analitičara ne traže “dodatnu vrednost” nego potvrdu onoga što pročitaju da je neko rekao ili uradio. Analitičar, po pravilu, izgovora gomilu proizvoljnih ocena o nekoj temi, poziva se na neutvrđene podatke i sve liči kao da je “pravo”. Voditelji veruju da gost ima sposobnost da o svemu “da sud” i retko će se pojaviti neko ko bi se ogradio, ko bi se suzdržao, jer ako počne tako da se “ponaša”, više ga neće zvati da dolazi. A ako ga nema na televiziji, onda bude brzo zaboravljen i više nije relevantan. Ono što je nekada bio broj objavljenih radova, bilo akademskih bilo novinarskih na neku temu, sada je postalo broj pojavljivanja na televiziji ili nekoj platformi na internetu.

SVAĐA, PROZIVKA, UVREDA: Čitava plejada bezveznjakovića, novinarskih, političkih ili parapolitičkih, izgradilo je “ime” samo time što su česti gosti jutarnjih ili specijalnih programa na televizijama sa “nacionalnim pokrivanjem”. Količina takvog sadržaja, intenzitet pojavljivanja i frekvencija ponavljanja istih “analitičara” stvorilo je u javnosti jednu vrstu galame, koja valjda treba da posluži da se svako pristojan od takvih stvari udalji, a da publika stekne nove navike. Ako nema “krvi”, niko se ne posvađa, niko nikoga ne uvredi i izostanu prozivke – onda takav sadržaj i nije za prikazivanje jer “to niko neće da gleda”.

Paradoksalno ali očekivano, inflacija debate ubila je debatu, obesmislila svaki civilizovani pokušaj da se raspravlja. Manir ulice koji je u srpske medije i srpsku politiku uneo Vojislav Šešelj početkom devedesetih, postao je, uz pomoć TV stanica sa nacionalnim pokrivanjem, dominantan model poslednjih deset godina.

Toliko dominantan da ponekad izgleda kako i otac tog načina ponašanja bude zbunjen kada se nađe za istim stolom sa Draganom J. Vučićevićem, Božom Spasićem, Nebojšom Krstićem, Dragoslavom Bokanom ili Anom Brnabić. On prekrsti ruke preko stomaka, pogne glavu i ode u svoju analitičarsku dremku. Sanja sebe i Čedu Jovanovića kako vode raspravu u Skupštini Srbije početkom veka, srećan što je preživeo Peti oktobar.