Valjevska fabrika radi isključivo po Zakonu o preduzećima i Zakonu o proizvodnji naoružanja i vojne opreme, izjavio je generalni direktor Miladin Ćirić, a kada smo ga upitali šta su radili u Iraku inženjeri i tehničari Krušika, koji su se vratili prošle nedelje, odgovorio je da to nije lako komentarisati i da ima raznih povoda za to, od otvaranja tržišta do drugih stvari...
Analitičari će, to im je posao, znati da odgovore zašto su baš sad provaljene veze jugoslovenske namenske industrije sa zemljama koje su pod embargom – da li su se tu poklopili spoljni i unutrašnji interesi – tek, upućeni, naročito oni, znaju da te veze nikad nisu prekidane. Kao što je poznato, smenjen je Jovan Čeković, penzionisani general na čelu Jugiomporta, pa i jedan aktivni oficir, oformljena je komisija na saveznom nivou, pronađeni su protokoli o saradnji sa Irakom, za koje vlada naravno nije znala, odgovorni su suspendovani i, sa aferom Jugoimport je završeno, saopštio je član komisije, savezni ministar policije i član Upravnog odbora Jugoimporta, Zoran Živković. Živković je još rekao da je prekršena rezolucija UN-a zbog nepreciznih propisa, pa će zakonska regulativa biti promenjena, te da će MUP nastaviti da radi na tom pitanju, i šta još, da će se problemom namenske industrije tek baviti. Slično zadovoljstvo, da ne kažemo odahnjivanje, preneo nam je u neformalnom razgovoru i jedan od čelnika Jugoimporta: „Dobro je, reagovalo se u pravom trenutku i na pravi način.“ Za temu bi mogla biti interesantna Živkovićeva izjava da će se namenskom industrijom tek baviti, ako je pod tim podrazumevao njen status i perspektive, jer je moguće, i to vrlo, da ceo problem postoji baš zato što je nova vlast ignorisala namensku industriju i sve što s tim ide – namenska industrija, koja je i pre NATO bombardovanja bila u kolapsu, ostavljena je socijalističkim kadrovima, od vojnih fabrika do Jugoimporta, i ovi su nastavili da sarađuju sa starim partnerima, često pokrivajući pri tom lični interes, koji neko zove i lopovlukom, državnim razlozima i vojnom tajnom.
ZASTAVA U IRAKU: ‘Ajde da vidimo kako je to na terenu. Valjevski Krušik je krajem 70-ih, i dobrim delom 80-ih godina, pa prošlog veka, kad je namenska industrija ostvarivala 15 odsto izvoza SFRJ, u tome učestvovao sa 70–80 miliona dolara godišnje. U to vreme Irak je bio najveći partner–praktično svi programi naše vojne industrije su preslikani, tako je Irak dobio svoj Krušik, Slobodu, Zastavu, Lučane, Travnik, Vitez… Otada se vuče pominjani dug Iraka od preko milijardu dolara. Posle Zalivskog rata, kad je dosta od toga oštećeno, ko bi to popravio, ako ne oni koji su instalirali postrojenja i obučili radnu snagu. Zato su tzv. transfer tehnologija i vojnotehnička saradnja nastavljeni. Pošto su bile sankcije, tamo pa ovde, ovde pa tamo, snalazilo se na razne načine, ali s blagoslovom odozgo. Ali, da se vratimo Krušiku, krajem 80-ih, a naročito početkom 90-tih, kao i u ostalim vojnim fabrikama, dolazi do zastoja u poslovima, ogroman broj radnika postaje neuposlen. Država se ne izjašnjava, ni o statusu namenske industrije ni o svojim potrebama, kad treba, pred izbore, socijalisti redovno obećavaju preporod i trajne perspektive. To traje, ljudi su naterani da beže iz firme, od 10.000 pred bombardovanje Krušik ima 5700 radnika. Na fabriku je, u 12 napada, izručeno oko 170 bombi, rukovodstvo je popisalo da je uništeno 92,85 odsto objekata. Još za bombardovanja krenulo se u odlučnu akciju obezbeđenja materijalno-socijalne sigurnosti radnika, isprepadanim oružarima ponuđene su otpremnine i krediti za poljoprivredu – broj zaposlenih smanjen je za skoro 2300. Mada, sem što su radnici navučeni da napuste fabriku, praktično ništa nije rešeno, sa najvišeg mesta se poručuje da fabrika ima dobar program i sigurnu budućnost. Isto to, na Četvrtom kongresu SPS-a, u zimu 2000, lično Miloševiću referisao je generalni direktor Miladin Ćirić. Vlada Srbije je nastavila da finansira socijalno zbrinjavanje radnika najrazrušenije fabrike, Ćirić je izjavljivao da su kapaciteti sačuvani, da je rano da se kaže koja će proizvodnja biti unutra, ali da tržište postoji. Pominjao je i protivgradnu raketu, merač za protok gasa, elektrodetonatore… Proizvodnja je ostala na pominjanju.
U jesen 1999. direktor Namenske, koja je činila pretežan deo Krušika, Milutin Kaljević izjavljuje za list „Vojska“ da je nastavljena proizvodnja u većini pogona, da počinje isporuka savremenih sredstava prijateljskoj stranoj zemlji, „čije ime iz razumljivih razloga nije navedeno“, da je u toku finalizacija ugovora o transferu tehnologije, da posao podrazumeva višegodišnju saradnju, da se radi o specifičnim proizvodima… O čemu se tu radi, o kakvoj proizvodnji, Krušik je – mada je general Života Panić, u vreme prekodrinske ratne euforije, preporučivao proizvodnju rakete dometa 1000 km – čista „klasika“. Dakle, minobacački program, upaljači za razne mine, avio „krmače“, od raketa ruske „maljutke“ i „strele“, najveći domet je tzv. vremenski upaljač za mine koji je patentirao njihov inženjer, proizvodnja kapisli preneta iz Goražda… Samo što se Krušik nije načisto oporavio za socijalističke ere, došle promene, fabrika je, kao i ostala namenska industrija, ostavljena sama sebi, sa svim ljudskim i tehničkim resursima. Beše mali tajac, prirodan, pa i ljudski, ali kad su „resursi“ videli da se za njih niko ne interesuje, poslovi s prijateljskim stranim zemljama su nastavljeni. Pre pola godine u Valjevu su viđeni Iračani, javna je tajna da stručnjaci borave po nekoliko meseci u Iraku, direktor Krušikove Namenske Milutin Kaljević je napredovao, otiš’o u Jugoimport kod Čekovića, post’o direktor Jutra d.o.o, u kome su zavisna preduzeća, da ne kažemo ćerke koje se bave zdravim kapacitetima i zdravom hranom, i dalje brine o klasičnom programu, sad o rakiji, siru, šumskim jagodicama…
Čovek načisto, pa ekološki, čist.
NEKA KOMISIJE SAOPŠTE: Onda došlo ovo što se zove afera. Direktor Miladin pitan, rekao za lokalne novine da je poznato da Krušik preživljava izvozeći vojnu opremu u zemlje u koje nije zabranjen izvoz i da isključivo rade po zakonu. Onda se pojavio i na lokalnoj televiziji, opet pitan, odgovorio da, sa aspekta Krušika, nije bilo kršenja zakona, posledice katastrofalne, stao izvoz, u ovoj godini nisu imali nijedan ugovor za domaće tržište, što je nedopustivo, za toliko se moralo naći sredstava. Imaju ugovor sa strancima na tri miliona eura, i sad stalo, u ovoj zemlji jedino radi namenska industrija, i to zaustavljeno, treba skrenuti pažnju, svi treba da utiču da se problem reši… Okrenemo, pa telefonom, i mi Miladina, u ponedeljak na putu, u Lučanima, utorak na radnom mestu. Pitamo, generalni direktor Miladin Ćirić odgovara, direktorski, ni na jedno pitanje odgovor nije jednostavan, bilo šta da kaže, u ovoj situaciji, ispada smešan, uostalom, komisije rade, neka saopšte, oni ugovor s Irakom nisu imali poslednjih pet-šest godina, sve se to previše profaniše, u suštini, želi se dovesti država u pitanje. A šta kaže na to da su se inženjeri i tehničari prošle nedelje vratili iz Iraka, ne kaže ništa, rekao je da nije lako komentarisati, ima raznih povoda za to, od otvaranja tržišta do drugih stvari, da li nam je taj od koga smo to saznali rekao da li su bili direktno u Iraku ili Siriji, to je sporedna stvar, neće da komentariše, to će raščistiti gde je mesto, treba da ide na važan sastanak u Beograd, nije u redu da se prvo ide preko štampe, misli da je odnos vlasti… Tu upitasmo, da vlast ne zanemaruje namensku industriju, Miladin nas opovrgnu, ne misli ništa loše o vlasti, svaka vlast ima problema, žestoki su pritisci sa strane, neko više voli da stoje, nego da rade…
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
