Karike koje nedostaju

Gđa Ljiljana Smajlović, predsednica Udruženja novinara Srbije, napravila je prošle nedelje malu, ali dobro organizovanu senzaciju. Pročitala je deo iskaza pred policijom onog Nenada Ilića iz JSO-a, pravosnažno osuđenog za zločin na Ibarskoj magistrali. Kaže da je taj dokument dobila „iz zapadnih izvora“, a da je policija potvrdila njegovu autentičnost.

Nenad Ilić, dakle, kaže otprilike ovo: razgovarajući sa Miletom Kumom Lukovićem i Milošem Simovićem o tome kako da ubiju Vuka Draškovića u Budvi, on je izrazio zebnju da ne strada i Dana Drašković, na šta je navodno Miloš Simović rekao da to može i precizno, jer eto da kako su ubili Ćuruviju, ali ne i ženu. „Javljeno nam je da dolaze…“ itd., navodno je rekao Simović, a Kum se naljutio što on o tome priča. Iz te priče ispada da Nenad Ilić tvrdi da su Slavka Ćuruviju ubili Kum Luković i Miloš Simović.

Ovo je prva nova okolnost od 2000. godine u predmetu ubistva Slavka Ćuruvije. Treba, međutim, voditi računa o nekim drugim elementima do sada poznatim i do daljnjega nespornim, a u koje se tvrdnje Nenada Ilića donekle ne uklapaju. Dobro je podsetiti se na te detalje.

Kao prvo, jedan od ubica Slavka Ćuruvije, Luka Pejović, pozitivno je identifikovan još početkom decembra 2000. godine, sa slike iz čitulje u „Politici“ (ubilo ga je 2. decembra). Drugi ubica ostao je nepoznat, mada je bilo nagađanja, ali ništa više od toga. Ubistvo Luke Pejovića nikada nije rasvetljeno, niti se policija tada nešto oko toga trudila, što je indikativno.

Kao drugo, jedan od dokumenata operativne akcije „Ćuran“, beogradskog Centra RDB, dospeo je u javnost u jesen 2000, ako se ne varam; pao je s kamiona. Iz tog izveštaja o tajnom praćenju Slavka Ćuruvije i Branke Prpe na dan 11. aprila 1999. vidi se da je tajna pratnja, na brzinu i sasvim netipično za metod rada Službe, bila povučena tri minuta pre ubistva u haustoru zgrade u Lole Ribara 35. Takođe su netipični bili i nervozni učestali zahtevi nadležnog starešine preko radio-veze operativcima na terenu da izveštavaju o situaciji na svakih nekoliko minuta. Taj dokument, čija autentičnost nikada nije bila osporena, bio je i ostao (uz Luku Pejovića) najbolji trag ka ubicama i nalogodavcima, ali nešto nismo primetili da se tim putem daleko stiglo. Vrana vrani, usudiću se da kažem, oči ne vadi. Ako je citat koji Nenad Ilić pripisuje Milošu Simoviću „… javljeno nam je da dolaze…“ istinit, onda treba postaviti i jednostavno pitanje: a ko vam je to javio i kako?

Kao treće, ovaj iskaz potvrđuje bliske veze Državne bezbednosti sa kriminalcima, veze u čije postojanje nismo nikada sumnjali i koje su, štaviše, sudski uglavljene. Pitanje je, međutim, kako je policija u to vreme, dok se bavila Nenadom Ilićem, shvatila taj deo priče. Boro Banjac, tada načelnik UBPOK-a, kaže da se to desilo 7. aprila 2003. Simovići su u bekstvu, Kum i Duća su poginuli u Meljaku, „Sablja“ je u punom jeku. Sada je situacija drugačija: Nenad Ilić i Miloš Simović dostupni su organima, pa se s njima može na miru razgovarati. Miloš Simović, osuđen u odsustvu, ima pravo na ponovno suđenje, dakle sve od početka; možda zaključi da bi u ponovljenom suđenju mogao sebi da olakša položaj ako ispriča punu istinu o ubistvu Slavka Ćuruvije i o drugim zločinima. Isto važi i za Sretka Kalinića – čim se vrati kući u Zabelu. Sada treba biti pametan.