Kakva država, takav i EPS

„Povećanje cene struje u Srbiji nije predviđeno planom poslovanja Elektroprivrede Srbije (EPS) za ovu godinu, iako je cena električne energije u Srbiji najniža u Evropi“, izjavio je početkom aprila – zgodno, pred izbore – vršilac direktora EPS-a Milorad Grčić. Iz nekog razloga, imao je potrebu da ovo ponovi i posle izbora: „Poskupljenje struje nije predviđeno planom poslovanja za ovu godinu, jer je EPS prošlu godinu završio s profitom od 2,5 milijardi dinara, umesto planiranog gubitka od 21,5 milijardi, ali i zato što cena struje na tržištu nikada nije bila niža“, rekao je Grčić za „Blic“ krajem juna.

Iz Memoranduma o razumevanju sa Međunarodnim monetarnim fondom (MMF) bilo je jasno da će struja morati da poskupi u maju 2016. (i još jednom tokom 2017), a povećanje cene struje u maju je početkom 2016. najavio i ministar finansija Dušan Vujović. Međutim, ministar rudarstva i energetike Aleksandar Antić mudro je sačekao da Vučić sredinom januara razreši dilemu da li će u aprilu biti održani vanredni parlamentarni izbori, i onda, sredinom februara, utvrdio da „struja neće poskupeti u maju“. I – Antić je bio u pravu. Struja zaista nije poskupela u maju, već će se to dogoditi počev od oktobra, kada će računi pokazivati da je cena povećana za 3,8 odsto.

Podsetimo, struja je poslednji put poskupela prošle godine u avgustu, kada je cena ovog energenta povećana za 12 odsto. Uprkos i tadašnjem i sadašnjem hvalisanju o izvrsnom stanju u budžetu, veći deo ovog poskupljenja (akciza od 7,5 odsto) je išao direktno u budžet, a manji (preostalih 4,5 odsto) odlazio je u EPS – opet, uprkos i tadašnjim i sadašnjim upozoravanjima Fiskalnog saveta da loše poslovanje EPS-a predstavlja veliku opasnost za javne finansije Srbije.

NAVIKNITE SE, TREBA NAM ZA PLATE: I posle oktobarskog poskupljenja (grafik pokazuje stanje bez povećanja cene), prosečna cena struje u Srbiji će biti znatno niža u odnosu na druge zemlje na Balkanu (izuzev Kosova); o Evropi da ne govorimo. Dok ovako jeftin energent pogoduje i privredi i građanima, niska cena struje prosto razjeda najvažniju kompaniju u zemlji. Bivši direktor EPS-a Aleksandar Obradović često je izjavljivao da je, zbog (pre)niske cene struje, ova kompanija u periodu 2006–2013. izgubila šest milijardi evra. U isto vreme, EPS decenijama nije izgradio nijedno postrojenje – prema podacima iz poslednjeg godišnjeg izveštaja o poslovanju ove kompanije, prosečna starost termoelektrana je 40, a hidroelektrana 47 godina. Ne samo to – već godinama je amortizacija znatno veća od investicija, što znači da kompanija bukvalno jede svoju supstancu, znatno brže nego što je obnavlja.

Gledano iz ovog ugla, struja bi trebalo da poskupi ne samo u oktobru ove godine i 2017, nego još mnogo puta, da bi EPS mogao da izađe „na zelenu granu“. Ili, što reče šef Misije MMF-a za Srbiju Džejms Ruf u junu, „građani bi trebalo da se naviknu na prilagođavanja regulisanih cena od godine do godine“. Međutim, postoji tu i drugo pitanje: kako EPS raspolaže tim povećanim prihodima? Poslednji izveštaj Fiskalnog saveta (a i oni raniji) nedvosmislen je: kao u najboljoj tradiciji socijalističkih samoupravnih preduzeća, prvo na šta se pare troše jeste povećanje plata zaposlenima. Ili, u ovom slučaju, na izvrdavanje zakona o smanjenju plata u javnom sektoru za deset odsto, koji je donesen krajem 2014. godine.

Evo šta piše Fiskalni savet u izveštaju od 5. septembra: „Zadržavanje nepromenjenih neto primanja u EPS-u snažno je povećalo ukupne rashode preduzeća za zaposlene u 2015, za oko 40 miliona evra. Zakon o umanjenju zarada u javnom sektoru predviđao je da ušteđena sredstva od umanjenih zarada ne ostaju u javnim preduzećima, već da se uplaćuju u budžet. Da bi formalno ispunio svoju zakonsku obavezu prema državi, EPS jeste uplaćivao deset odsto zarada zaposlenih u budžet, iako do umanjenja primanja zaposlenih nije došlo, što je onda dovelo do snažnog rasta ukupnih rashoda za zaposlene ovog preduzeća u 2015, u odnosu na 2014. godinu. Ukupni rashodi EPS-a za zaposlene u 2015. porasli su u odnosu na 2014. sa 55,7 milijardi dinara na 60,5 milijardi dinara, odnosno za 4,8 milijardi dinara. Kao dobra ilustracija veličine ovog povećanja može da posluži podatak da je EPS povećao ukupne rashode za zarade približno za onoliko koliko na godišnjem nivou dobija od povećanja cene električne energije iz avgusta 2015. godine.“

Dakle, u prevodu, EPS nije smanjio zarade zaposlenima (čak su se one blago i uvećale – prosečna neto zarada u kompaniji je sa 79.657 dinara u 2014. porasla na 79.979 dinara u 2015), ali je uplaćivao državi kao da ih jeste smanjio, i tako „nakrcao“ dodatnih 40 miliona evra u ukupnu masu zarada – taman onoliko koliko je u EPS pristiglo od povećanja cene struje. Od 2013. do 2015, u periodu kada su u Srbiji važili najpre „solidarni porez“, pa potom i smanjenje plata za deset odsto u javnom sektoru, EPS je povećao ukupne rashode za zaposlene za 6,6 milijardi dinara, odnosno više od 12 odsto. Ovim je Elektroprivreda krenula potpuno suprotnim smerom od onoga što je vlada zamislila, opravdavajući ujedno ocenu Fiskalnog saveta iz marta da se sada „već s pravom može postaviti pitanje da li država uopšte ima dovoljnu kontrolu nad njihovim poslovanjem“ (misli se i na EPS i na Srbijagas).

„Umanjenje zarada najdoslednije je sprovedeno u opštoj državi (prosveta, zdravstvo, vojska policija i dr.) nad kojom Vlada ima najbolju kontrolu. Kada pogledamo rashode za zaposlene u svim posmatranim godinama i korigujemo ih za promenu zaposlenosti, vidi se da je do najvećeg umanjenja prosečne zarade zaposlenih došlo u opštoj državi, dok su javna preduzeća u većoj ili manjoj meri nadoknadila svojim zaposlenima deo zakonskih umanjenja zarada. U većini javnih preduzeća, međutim, ovaj efekat nije bio bilansno bitan i korigovan je istovremenim umanjenjem broja zaposlenih. Izuzetak iz ove ocene je EPS gde su ukupni rashodi za zaposlene, koji su ujedno i najveći (i preveliki) pojedinačni trošak preduzeća, rasli ubedljivo najviše u odnosu, ne samo na opštu državu, već i na druga javna preduzeća“, zaključuje Fiskalni savet.

Iz EPS-a su reagovali, navodeći da jesu smanjili zarade za deset odsto u 2015, da „Fiskalni savet iznosi paušalne ocene o zaradama u EPS-u jer očigledno ne raspolaže tačnim podacima“, i da je pomenutih 4,8 milijarde uvećanja otišlo na isplatu „po osnovu Posebnog kolektivnog ugovora, koji su potpisali sindikat i Ministarstvo rudarstva i energetike“ (3,3 milijarde) i na „troškove prijema u ‘TE-KO Kostolac’ dela radnika angažovanih van radnog odnosa i preuzimanja u RB ‘Kolubara’ zaposlenih iz preduzeća ‘Kolubara usluge’ neophodnih za stabilno odvijanje proizvodnje, što je odobrila Vlada Srbije“. No, EPS nije objasnio kako su plate u isto vreme bile smanjene za deset odsto, i povećane za 322 dinara u proseku, a Fiskalni savet je ponovio da ostaje pri svojim stavovima.

Početkom jula javnost je zatalasao i Toni Verheijen iz Svetske banke (country manager za Srbiju). Svoj tadašnji blog na sajtu B92 on počinje ovako: „Za nekoga ko dolazi sa strane, kao što sam ja, EPS je zapanjujući primer. To preduzeće ima najveće plate u zemlji, a usluga mu je (u najboljem slučaju) jedva osrednja. Ne mogu da zaustave krađu struje koja je, prema njihovoj računici, ravna 0,2 odsto vrednosti BDP-a. Neće da koriste čak ni jeftina sredstva bilateralnih donatora da ulažu u obnovljive izvore energije. A sve ovo se, čini mi se, previđa u sadašnjoj raspravi o reformi EPS-a, jer su oni koji žele status quo uspešno usmerili pažnju javnosti samo na pitanje otpuštanja 1000 zaposlenih“. EPS je opet reagovao, navodeći da, pri analizi poslovanja EPS-a, Svetska banka „očigledno nije imala sve relevantne podatke“.

FINANSIJSKI IZVEŠTAJ: Ako se malo začeprka po konsolidovanom finansijskom izveštaju EPS-a, videće se da su, nakon katastrofalne i poplavom obeležene 2014. godine, u 2015. napravljeni i neki pozitivni pomaci. Dobitak iz poslovanja se povećao za skoro osam milijardi dinara (32,6 milijardi ukupno), a ukupna neto dobit EPS-a bila je oko sedam milijardi, pri čemu su prihodi od prodaje roba i usluga porasli za skoro 8,2 odsto. Fiskalni savet jeste upozorio na oštro povećanje obaveza kompanije tokom 2015. godine (na kraju godine skoro 1,15 milijardi evra u dugoročnim i kratkoročnim kreditima). Međutim, reč je o kreditima koji su uzeti upravo da bi se investiralo, što se vidi u porastu vrednosti postrojenja i oprema, i skoku avansa za nekretnine, postrojenja i opremu. Kako stoji u godišnjem izveštaju, najveći deo ovog skoka odnosi se na „realizaciju druge faze Paket projekta KOSTOLAC-B POWER PLANT PROJECTS“, za šta je krajem 2014. godine uzet zajam od kineske Export-Import banke. Takođe, 30. oktobra 2015. EPS je uzeo kredit od Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) u iznosu od 200 miliona evra – na 15 godina, sa grejs periodom od 18 meseci i promenljivom kamatnom stopom (EURIBOR + 1 odsto godišnje).

Ali – i ovo je jedno ogromno „ali“ – stvar nije u ulaganjima, koja su neophodna, niti u neto dobiti, za koju Fiskalni savet kaže da je više knjigovodstvena, nego suštinska („Ovaj profit, međutim, ne znači da preduzeće mnogo bolje posluje u 2015. u odnosu na 2014. godinu. Naime, jedan od osnovnih razloga da se u 2015. godini zabeleži profit jeste taj što je EPS te godine sklopio brojne reprograme dugova sa svojim neplatišama, koji se knjigovodstveno prikazuju tako što smanjuju ukupne rashode, što ukupan rezultat čini boljim. Da ovoga nije bilo, najverovatnije ne bi bilo ni profita EPS-a (…) Kad se sve ovo uzme u obzir, ocenjujemo da u 2015. godini nije bilo bitnog suštinskog unapređenja u poslovanju.“) Stvar je u efikasnosti poslovanja, a tu se ne zna odakle pre treba krenuti.

Prema podacima iz Godišnjeg izveštaja o poslovanju, EPS je u 2015. imao gubitke na distributivnoj mreži od čak 14 odsto (Fiskalni savet: prosek u evropskim zemljama je pet-šest odsto). U poslednje dve godine, za zarade zaposlenih sa Kosova i Metohije EPS je uplatio oko deset milijardi dinara, iako „počev od juna 1999. god. JP Elektroprivreda Srbije nije u mogućnosti da koristi i upravlja elektroenergetskim i rudarskim kapacitetima na Kosmetu kao integralnim delom EPS-a“. Takođe, postoji i kumulativni gubitak iz prethodnih godina od oko milijardu evra, za koji se Fiskalni savet plaši da bi mogao da se prebaci na teret budžeta ukoliko se poslovanje EPS-a znatno ne popravi, a firma reformiše, što bi potpuno uništilo javne finansije.

Procenjuje se da je, od 36.000 zaposlenih, višak između 5000 i 10.000 radnika, no EPS nije uspeo da ispuni ni MMF-u obećano smanjenje od hiljadu ljudi u 2015. Razlog za ovo jeste što zaposleni u EPS-u – razumljivo – nikako da potpišu izmene kolektivnog ugovora, kojim bi otpuštanja bila omogućena. Ovako, hiljadu ljudi će otići iz firme u penziju, što je i inače približna brojka ljudi koji se penzionišu svake godine. Prema dogovoru sa MMF-om, najkasnije 1. jula 2017. EPS bi trebalo da promeni pravni status u akcionarsko društvo, sa ciljem privlačenja manjinskog privatnog investitora, što bi dalje poboljšalo korporativno upravljanje, održivost kompanije i osiguralo profesionalni menadžment. Ujedno, Svetska banka tvrdi da troškovi za plate u EPS-u moraju da se smanje za 15 odsto, inače od fiskalne konsolidacije kompanije nema ništa.

U planovima EPS-a do 2025. godine nalaze se obimne investicije: 1,1 milijarda evra za revitalizaciju i proširenje rudarskih kapaciteta, jedna milijarda za revitalizaciju i remonte termokapaciteta, 620 miliona evra za najveće ekološke projekte u termoelektranama i 770 miliona evra za revitalizaciju i proširenje hidro i kapaciteta iz obnovljivih izvora – ukupno oko 3,5 milijarde evra. Međutim, u pomenutom blogu Toni Verheijen kaže da je za Svetsku banku plan EPS-a za investicije „potpuno nerealan“, i zaključuje: „Problem je u tome što će, prema našim analizama, čak i skromno povećanje investicija dalje pogoršati finansijsku situaciju u EPS-u, osim ako se troškovi (cena struje i troškovi zaposlenih) ne prilagode. To se može uraditi na tri načina:

Prva opcija je izbalansirano kombinovanje povećanja cena sa smanjenjem veličine preduzeća. Potom povećanje prihoda i smanjenje troškova kako bi se razlika među njima smanjila. I na kraju prilagođavanje investicionog plana.

Druga mogućnost je prilagođavanje veličine preduzeća i povećanje cena samo u visini inflacije. To bi zahtevalo da se uštede u troškovima povećaju za 15 odsto u odnosu na ono što je dogovoreno 2015. godine.

Treća varijanta je da se ne smanjuju troškovi za plate, ili da se minimalno smanje, a da se cena značajno poveća. To je opcija po kojoj bi potrošači u Srbiji, domaćinstva i preduzeća, platili cenu viška veoma dobro plaćenih radnika u EPS-u. Čini se da je upravo to ono što žele ljudi koji u tome imaju lični interes…

Na kraju ostaje fundamentalno pitanje: da li građani Srbije treba da plate rukovođenje EPS-om na neefikasan način?“

Dakle, sve što smo do sada imali od „reforme“ Elektroprivrede Srbije nakon potpisivanja sporazuma sa MMF-om bila su dva poskupljenja struje, a da se u srž – višak zaposlenih, visoke zarade, ogromni gubici, neefikasno poslovanje – nije ni primirisalo. Ovakav pristup problemu podseća na pristup vlade Srbije i njenih sopstvenih, makroekonomskih reformi. Smanjenje administracije, država kao jeftini i efikasni servis građana, rešavanje problema javnih preduzeća, završetak privatizacije i ostalo gurnuti su u drugi i treći plan i sa njima se maksimalno oteže, a zauzvrat su „iz mesta“ smanjene plate i penzije. Princip je isti – „reforme“ preko leđa građana i privrede.