Kako su dokrajčili Beograd

Setite se – kada ste poslednji put videli da u obližnjem parku beogradsko JKP “Zelenilo” zaliva zelene površine kako bi, je l’, ostale zelene? Kada je poslednji put kompletno renovirana ulica kojom stalno prolazite, a koja je prepuna rupčaga, takvih da morate da vozite 20 na sat?

Kakvog je ukusa beogradska voda danas, a kakva je bila pre 10 ili 20 godina? One skalamerije na kojima se deca prevrću, što su onomad napravili, pa ih lokalni huligančići za mesec dana izlomili i iskrivili – kada su potom bile popravljene? Da li i dalje stoje tako neupotrebljive, dok ih okružuju prepune korpe iz kojih se preliva smeće i “travnjak” toliko požuteo i narastao da bi mogao da prođe kao prerija?

Kako stojite sa disanjem, je l’ vas guši beogradski vazduh zimi? Imate li problema sa ambrozijom? Gde odlazi otpad iz kanalizacije, ako imate sreću da vam je dostupna? Kakav vam je javni gradski prevoz, znate li kada će doći i kojom trasom će ići?

Koliko nelegalnih zgrada je izgrađeno u vašem komšiluku, a koliko ih se nakačilo baš vama na struju, vodu i kanalizaciju? Koliko stabala je imala vaša ulica pre 15 godina, a koliko ih ima danas? Gde nalazite mesto za parkiranje? Možete li biciklom po gradu?

“Vreme” je već mnogo puta pisalo o naprednjačkoj najezdi na Beograd, a i dolepotpisani novinar je više puta proučavao spektakularne načine “vođenja grada” i “projekata” na koje su Mali, Vesić i sada Šapić arčili novac Beograđana. No, danas Beograd deluje toliko razvaljeno i u fazi raspadanja da više nije lako ni započeti bilo kakvu analizu rada gradske vlasti.

A za to vreme, gradonačelnik Šapić se pojavi u javnosti jednom mesečno ili u nekoliko meseci – da se pohvali rezultatima, da najavi nove “projekte” koji su, deluje, smišljeni prethodne večeri, pa da se verbalno obračuna i uvredi novinare koji mu nisu po volji.

JA, KRALJ KRUŽNIH TOKOVA

Već danima se po društvenim mrežama šire video-snimci na kojima su biciklisti koji su pali i povredili se zbog najnovijeg izuma gradskih vlasti – niskog zidića na kolovozu, koji ograničava nove kružne tokove i koji, nažalost, izgleda kao obična nacrtana saobraćajna traka.

Osim opasnosti po bicikliste – recimo da biciklista padne dok je pored autobusa ili su autobus ili kamion iza njega – postoje i snimci automobila koji su, isto tako nehotično, misleći da je reč o oznakama na kolovozu koje viđaju ceo svoj život, “zajahali” zidić i oštetili vozilo.

Ovakve inovacije gradskog vrha i same su vrh ledenog brega bizarnih, štetnih, a u najboljem slučaju bespotrebnih investicija u fiks-ideje rukovodstva.

Jer, kao što je prethodni de facto gradonačelnik Goran Vesić imao neizdrživu želju da gradi fontane (i uklanja drveće), tako i aktuelni čelnik Beograda neumorno već mesecima gradi kružne tokove gde im mesto nije, sve pod parolom “rasterećenja saobraćaja”.

Kako je saobraćaj “rasterećen”, opet, govore snimci sa društvenih mreža, pa tako “duplom” autobusu treba više desetina sekundi da prođe kroz novi kružni tok na Terazijama, a tu raskrsnicu je prolazio za sekund.

Uzgred, informacija koja vam može biti od koristi: ovaj kružni tok je obeležen horizontalnom signalizacijom kakvu naš zakon ne poznaje i može dovesti do saobraćajnih nezgoda: nacrtani znak ne sugeriše da se polukružno skretanje mora sprovesti kroz kružni tok, već deluje kao da je moguće skrenuti i pre kružnog toka, čime se automatski ulazi u suprotan smer i rizik od udesa se znatno povećava.

foto: marija janković

Na Trgu republike, koji takođe krasi novi kružni tok, već su zabeležene gužve, a poznat je primer i čuvenog kružnog toka na Novom Beogradu pre Brankovog mosta, koji je zamenio semafore, e da bi ih – zbog novonastalih gužvi – gradonačelnik ubrzo ponovo vratio.

Slično se dogodilo i na Autokomandi gde je gradska vlast najpre uvela semafore, pa ih – nakon epskih gužvi koje su stvorene – nekoliko dana kasnije i ugasila…

foto: marija janković

Jedino se kružni tok između gradske i republičke skupštine može pohvaliti odsustvom bilo kakvih gužvi. Ovo saobraćajno remek-delo, koje, za razliku od drugih, običnih kružnih tokova, ima izlaz u samo dva smera – ne može se skrenuti ni levo ni desno, već samo i jedino napraviti polukružno skretanje – još uvek nije imalo prilike da pokaže koliko će ubrzati i “rasteretiti” saobraćaj.

ALAN FORD I JAVNI PREVOZ

Naime, već mesecima centar grada blokira grupa – osnovano se sumnja – kriminalaca: rasprostrli su se najpre po Pionirskom parku, ogradili se, usvinjili ga, pa su potom prešli i na kolovoz i tamo raširili šatore, potpuno prekinuvši jednu važnu gradsku saobraćajnu arteriju. Njih čuva policija, njih obilaze predsednik i narodni poslanici, i njima niko ništa ne može, pa ni gradonačelnik Šapić, kako je sam priznao jednom prilikom.

Ove saobraćajne novotarije i bravure samo su detalj i pokazatelj moći planiranja koje gradska vlast poseduje. A kada se začeprka po gradskom budžetu, mnogo bolje se vidi na šta idu pare građana.

Evo, na primer – javni gradski prevoz. Slavodobitno je gradonačelnik krajem 2024. godine objavio kako će od 1. januara 2025. sav gradski prevoz biti potpuno besplatan. Taj “besplatan” gradski prevoz košta oko 330 miliona evra iz gradskog budžeta i nikada i nigde nije objašnjeno koje su analize gradske vlasti sprovele da bi ustanovile da je baš takvo rešenje Beogradu potrebno i, pre svega, održivo.

No, dobro – prevoz je “besplatan”. Međutim, zahvaljujući dugoročnom planiranju, Javno komunalno preduzeće “Naplata prevozne usluge” – osnovano tek koju godinu ranije – tim ukidanjem naplate karata postalo je potpuno izlišno. Čitaoci će se saglasiti da nema apsolutno nikakvog razloga da, nakon što je u potpunosti ukinuta naplata karata, i dalje postoji JKP “Naplata prevozne usluge”, jer – šta bi ono zapravo radilo? Ne bi radilo ništa, zaključiće čitalac, zaključio bi i novinar. Međutim, JKP “Naplata prevozne usluge” je nastavilo da postoji i nakon ukidanja naplate prevozne usluge. I ne samo da je nastavilo da postoji, nego je poslovalo punom parom.

Za prva tri meseca 2025. godine, ovo javno komunalno preduzeće je zabeležilo – iznenađujuće – ukupno nula dinara prihoda od prodaje robe, proizvoda i usluga, ali je zato dobilo 1,3 miliona evra od Grada, dok je u isto vreme imalo čak 2,56 miliona evra odliva gotovine “iz poslovnih aktivnosti”, koje su, kako rekosmo, bile nepostojeće. Tokom ta tri meseca, ukupno 232 zaposlena su (nešto, valjda) radili, primali platu, a preduzeće je čak uspelo da potroši i sedam miliona dinara na naknade po ugovoru o delu i još 1,74 miliona na naknade fizičkim licima po osnovu drugih ugovora.

Naravno, da bi jedno javno komunalno preduzeće moglo da funkcioniše (i ne radi ništa), potrebno je da raspisuje i javne nabavke, pa se tako u poslednjem planu javnih nabavki nalaze i paketići za decu zaposlenih, i “informisanje korisnika javnog prevoza na stajalištima” – kao da gradonačelnik već nije nabavio one jednostrane elektronske table koje ponekad i pokažu tačno vreme za koje će prevozno sredstvo stići.

Tek se krajem maja 2025. gradska vlast dosetila da je i za njihove standarde prilično bizarno da postoji ovakvo jedno preduzeće, pa su mu – promenili ime. Pod novim imenom – JKP “Upravljanje javnim prevozom Beograd” – ovo izlišno preduzeće zašlo je u “domen” i nadležnosti Sekretarijata za saobraćaj, ali, bože moj: gde čeljad nije besna, kuća nije tesna.

Pa i ovo biser-preduzeće je opet samo jedan primer rada gradskih vlasti.

foto: sava radovanović / tanjug

BESOMUČNO BACANJE NAŠIH PARA

Recimo, budžet za 2023. godinu, prvi za koji je bila nadležna tadašnja nova Šapićeva administracija, predviđao je oko milion i po evra za tzv. civilnu odbranu. Dve i po godine kasnije, rebalans budžeta za 2025. godinu za ovu svrhu predviđa više od šest miliona evra.

Grad sada plaća novčane kazne i penale, odnosno naknade štete gotovo 25 miliona evra, dok je budžet za 2023. predviđao za iste svrhe nešto više od šest miliona evra. Subvencije su 2023. iznosile oko 30 miliona evra, dok je 2025. taj iznos porastao na 80 miliona.

Moglo bi se ovako nabrajati još dugo – na primer, kamate koje grad mora da plaća porasle su sa 14,5 na 17,8 miliona evra, ali ima i primera u kontra smeru – ulaganje u zaštitu životne sredine je smanjeno sa 80 na 71 milion evra.

A u šta grad ulaže?

Na primer, grad ulaže milione evra – i planira tako da nastavi i narednih godina – u razvoj svetlosne saobraćajne signalizacije. Vozači neka kažu da li su primetili neka poboljšanja u ovoj oblasti. Grad ulaže i više od pola milijarde evra godišnje na “organizaciju saobraćaja i saobraćajnu infrastrukturu”; ulaže maltene isti novac u sanaciju (svih) nesanitarnih deponija na teritoriji Beograda kao za izgradnju jednog (1) zelenog krova na zgradi Javnog preduzeća “Gradsko stambeno” na Voždovcu.

Grad je, bez neke naročite potrebe, renovirao Trg Nikole Pašića gotovo devet meseci. Na nešto što se zove “Inovativni operacioni centar Grada Beograda” ove godine je planirano gotovo pet miliona evra, za nabavku specijalizovanog softvera za komunalnu miliciju oko četiri miliona, za razvoj “Smart service management” u okviru projekta “Beograd pametni grad” – 4,6 miliona evra…

U okviru istog projekta planirano je uspostavljanje “platforme za bezbednost” u školama i vrtićima na teritoriji Beograda, što će ove godine koštati grad 8,6 miliona evra, dok je za uspostavljanje “integrisanog bezbednosnog sistema” ove godine planirano još četiri miliona.

Čak i one stvari koje se načelno moraju pohvaliti – poput renoviranja škola ili kupovine tramvaja – postaju potencijalne korupcione afere. Tako, Beograd renovira postojeće škole po cenama za koje bi mogle da budu izgrađene nove: OŠ “Oslobodioci Beograda” se renovira za 2,8 miliona evra, dok rekonstrukcija i sanacija Trgovačke škole košta gotovo 4,5 miliona evra. S druge strane, mediji su naveliko pisali o preplaćenosti novonabavljenih tramvaja (3,2 miliona evra po komadu), stručnjaci su upozoravali da je ta vrsta tramvaja preširoka za Beograd, e da bi jedan takav nov-novcat tramvaj početkom avgusta iskočio iz šina na Autokomandi…

Na šta još grad besomučno troši?

Iz nekog razloga – na pijace. Nakon Palilulske, Grad se okomio na rekonstrukciju i dogradnju Kalenić pijace. Cena? Prava sitnica – svega 10 miliona evra u 2025. godini. Slično, i Obrenovac je osetio potrebu za izgradnjom novog kompleksa zelene pijace, koja će ove godine koštati više od pet miliona evra.

Inače, ova dva ulaganja se vode po projektu “Razvoj zajednice”. Šta je još u tom projektu? Izgradnja čuvenog linijskog parka, za koji je Vesić još onomad, pre bilo kakvih tendera, znao da će koštati 55 miliona evra. Na žalost Beograđana, koštaće i više, a samo u periodu 2025–2027. planirano je da se za ove potrebe nove elite na otetim obalama reka potroši 31 milion evra.

Bespotrebnim troškarenjem i lickanjem grada, koji ne zadovoljava osnovne potrebe svojih stanovnika, nestaju sredstva za ono što je gradu zaista potrebno. Tako, neprestano se za budućnost odlaže izgradnja ili završetak nekih ključnih saobraćajnica, poput Bulevara patrijarha Pavla ili važnih objekata poput autobuske stanice na Novom Beogradu.

Međutim, stalno se troše stotine hiljada ili milioni evra na nove uniforme raznih novih jedinica po Beogradu, bez ikakvog razumnog razloga potpuno novi autobusi farbaju se u (nepostojeću) “nemanjićko plavu”, i dalje se obrću kocke na Trgu republike… Ujedno, grad već dosta dugo ne uspeva da raspiše tender za nabavku novih autobusa – očito namenjenu određenoj firmi – koju mu konkurencija neće oboriti.

Takođe, već nekoliko godina se deli novac za “besplatne” udžbenike, ali Grad i ove godine plaća 3,6 miliona evra i za digitalne udžbenike: seća li se iko da li su ikada za potrebe školovanja bili upotrebljeni oni Vesićevi tableti namenjeni učenicima?

A u krajnjoj liniji i ono što se popravi – proširena je Drajzerova ulica za još jednu traku – traje beskonačno dugo, uz obaveznih nekoliko nehotičnih bušenja cevi i posledičnih ničim izazvanih vodoskoka, na radost opozicionih medija. Verovatno je iz ovih i sličnih razloga Grad morao u junu da se zaduži kod AIK banke za nešto više od četiri miliona evra: nije imao pare da plati porez na dodatu vrednost (PDV) za nabavljenih 25 novih tramvaja.

Već je rečeno – veoma je teško analizirati poteze gradske vlasti dok se grad kojim upravljaju (a i država) doslovce raspada pred našim očima. Nakon oslobođenja, Beogradu će biti potreban dug oporavak i duga istraga o tome kuda su nestajale pare građana, ali, pre svega, biće potrebna administracija koja razume grad i želi mu dobro.