Kako stvoriti znanje

Dr Lisa Petrides je osnivač i iz­vr-šna direktorka globalne nep­ro­fitne organizacije ISKME, koja po­ziva nastavnike da prihvate praksu otvorenog obrazovanja, odnosno otvorene obrazovne resurse (open educational resources, OER). Na osnovama otvorenih obrazovnih resursa – besplatnih, digitalizovanih izvora znanja – Petrides i ISKME su stvorili digitalnu javnu biblioteku OER Commons. Lisa Petrides je provela sedam dana u Srbiji i tom prilikom dala intervju za „Vreme“.

„VREME„: Možete li reći nešto više o otvorenim obrazovnim resursima (OER)?

LISA PETRIDES: To je pristup podučavanju i učenju, gde nastavnici stvaraju materijal o nastavnim programima, a zatim ga međusobno razmenjuju i sarađuju kako bi izgradili obrazovne materijale iz baze znanja.

O kom broju ljudi govorimo, gde je sve OER rasprostranjen?

Ima ga širom sveta, nastavnici dele sadržaj i otvoreno ga licenciraju, nema copyrighta, materijal je dostupan i može se prilagođavati, povezivati i personalizovati za studente i učenike bilo gde.

A ko su ljudi koji koriste OER?

To su obrazovne ustanove, nastavnici, naučnici, istraživači, ljudi koji imaju ekspertizu u predmetnoj oblasti ili ljudi koji su eksperti za nastavu.

Šta im je cilj? Zašto bi to radili kada od pravljenja udžbenika mogu da zarade novac?

Uglavnom, ljudi koji zarađuju od udžbenika su veliki komercijalni izdavači, tako da zaista vrlo mali broj autora ikada zaradi neku znatnu sumu. Drugo, nastavnici, bez obzira na nivo, učestvuju u nastavi jer imaju želju da dele znanje i žele da svi učenici imaju pristup obrazovanju. Dakle, nastavnici žele da pomognu drugim nastavnicima, učenicima, oni žele da budu deo obrazovanja kao javnog dobra.

Da li postoji OER i u Srbiji? I šta je sa jezičkom barijerom?

U Srbiji je stvar relativno nova, ali UNESCO je još 2003. definisao ovaj izraz. Ideja OER-a jeste jedna vrsta adaptacije materijala, a to može biti i prevod. Dakle, vodimo digitalnu javnu biblioteku OER-a i tamo se nalaze resursi na mnogim jezicima. Tek smo danas saznali da u Srbiji postoji Centar za promociju nauke, oni su deo velikog projekta Evropske komisije, gde ima nastavnika iz, mislim, 10 različitih zemalja koji stvaraju materijal za prirodne nauke. Deo tog finansiranja iz EK ide i na prevođenje, bilo na engleski, bilo na maternji jezik te zemlje.

Šta je sa klasičnim obrazovanjem i OER, kako se oni mešaju?

Ne stvaraju svi nastavnici sadržaj, možda samo mali deo njih. Ono što bi oni mogli da iskoriste jeste da nadopunjuju ono što već koriste u razredu. Postoje neki primeri gde su se škole ili okruzi obavezali da prebace sadržaj na OER – ponekad zbog dostupnosti, besplatne upotrebe za korisnika, međutim, novac jeste potreban za obuku nastavnika, stvaranje sistema, biblioteka koje bi to podržale. Učitelji, nastavnici, predavači koji se uključe u ovaj rad postaju aktivniji u svojoj delatnosti. Ranije je bio slučaj da se predavaču da udžbenik i kaže – evo, ovo treba da predaješ. Danas, postoji predmet i kaže se – potrebno je da učenici budu kompetentni u ovim stvarima. I ja kao nastavnik treba da mislim na svoje učenike, da se trudim da taj sadržaj učinim relevantnim za njih, da ga personalizujem. Dakle, takva stvar vraća nastavnika i u ulogu vaspitača.

Da, ali barem u našoj zemlji, morate da odaberete jednu od nekoliko ponuđenih knjiga različitih izdavača i da kažete – okej, odavde ćemo učiti.

Razlikuju se prakse od zemlje do zemlje. U SAD su komercijalni izdavači najveća lobistička grupa u obrazovanju. Dakle, mnoge od tih odluka o tome koji se udžbenici koriste nastaju zbog lobista – a ne zbog učenika. U Južnoj Africi je postojala grupa studenata doktorskih studija. Mnogo učenika u njihovim osnovnim i srednjim školama uopšte nije imalo pristup udžbenicima prirodnih nauka, pa su ti doktorandi počeli zajedno da prave sadržaj i na kraju su napravili i udžbenike. Vlada je prvo rekla da to ne može da se koristi, da oni ne znaju kakvi su to udžbenici, da imaju druge dogovore sa izdavačima… Ali, pet godina kasnije, vlada i ministarstvo obrazovanja su prihvatili ove knjige i one su sada jedan od izbora koji nastavnici mogu da koriste. Jer, s vremenom se pokazalo da je kvalitet dobar, da je materijal bio privlačan i da su učenici iz njih mogli da nauče. Iako je bila reč o digitalnom materijalu, u mnogo slučajeva je bilo potrebno da se udžbenici štampaju, zbog mesta koja nisu imala internet, pa čak ni struju. Moja poenta je – prelazak sa tradicionalnog na otvoreno obrazovanje zahteva vreme i mnogo promena i u politikama i u umovima kreatora politika, administracije, prosvetnih radnika.

Da li postoje OER udžbenici u Srbiji?

CPN stvara mnogo naučnog materijala, ne radi se samo o udžbenicima – vi možete da imate neki udžbenik da pokriva neku oblast, ali da postoje neke praznine za koje možete da koristite OER kao dodatak.

Ali na kraju biste morali proći kroz Vladu Srbije.

Zavisi da li će Srbija s vremenom preći na kompetitivno obrazovanje. Razgovarali smo sa nastavnicima sa Pedagoškog fakulteta u Jagodini koji kažu da na srpske standarde nastavnog plana i programa gledaju kao na sposobnosti. Dakle, jedno je reći šta treba da znate, a drugo je kako možete da stignete dotle. Ako bi neki nastavnici mogli da pokažu da upotrebom nekih OER materijala mogu da stignu sa učenicima na željeni cilj, to bi s vremenom menjalo percepciju vlade.

Da li je OER zamišljen samo za učenje kroz institucije ili je moguće i samostalno učenje?

Jednom kada imate resurse u našoj biblioteci, svako može da uđe u nju i sluša neka predavanja o inženjerstvu ili kurs istorije. Ako ste motivisan samouk učenik, svakako da to može da koristi. To je ideja – da obrazovanje treba da bude besplatno i da svi treba da imaju pristup obrazovanju. To je ljudsko pravo, poput vazduha koji udišete ili vode koju pijete. Trebalo bi da imate istu priliku, ne bi trebalo da vam obrazovanje bude uskraćeno jer nemate novca.

Da, u mnogim zemljama je uobičajeno da ne možete priuštiti da vaša deca steknu kvalitetno obrazovanje. Da li OER menja pravila igre?

Mislim da menja. Nastavnici i predavači su tu da olakšaju učenje, i to je bolja situacija od one u kojoj nastavnika nema, ali ako imate motivisane učenike, ili ako se oforme grupe nastavnika i učenika, nema razloga da na taj način ne možete samostalno da učite.

Naravno, postoje neke granice u samostalnom učenju, na primer, medicina.

Naravno, ali UNHCR na primer razmatra kako može da se koristi OER u izbegličkim kampovima, tamo gde nema pristupa obrazovanju, nema škola, nema knjiga. Oni pokušavaju da formiraju male zajednice i možda da dovedu nastavnika koji bi pomogao učenicima kroz OER. Postoji mnogo različitih okruženja u kojima se OER može koristiti, van formalnih škola.

Osim Južne Afrike, da li imate još nekih primera pozitivnih efekata OER?

UN i UNESCO imali su godišnju konferenciju o OER i mislim da je bilo puno zemalja čije vlade su rekle da je to važno, da će to pomoći njihovim zemljama da napreduju u pravom smeru. Dakle, postoje primeri – od Vijetnama, preko Tajlanda, brazilska vlada je stvorila OER biblioteku za svoj školski sistem. U SAD je pod Obaminom administracijom pokrenuta velika inicijativa za tzv. K12 škole (od vrtića do kraja srednje škole), zove se Go Open, a 20 od 50 SAD država je saglasno da je to pravac u kome treba da se kreću – složili su se da počnu da rade na tome da najmanje jedan predmet koji podučavaju bude pretvoren u OER.

Takođe, postoje neke zemlje na Bliskom istoku koje imaju mnogo novca, a kada im kažete za OER, oni kažu: ne treba nam taj besplatni sadržaj jer imamo sav potreban novac, možemo kupiti bilo koju knjigu, bilo koji nastavni plan i program. Ali kada ih pitate kakav je kvalitet vaših nastavnika, oni kažu: užasan. Zato što o učitelju ne razmišljaju kao o nekome ko bi mogao da bude stručno uključen i da razvija nastavu u svojoj profesiji. Dakle, imamo istraživanja koja to pokazuju, upotreba OER čini da nastavnici budu angažovaniji i ponovo uključeni, pomaže im da postanu bolji predavači, jer aktivnije razmišljaju o onome u čemu učenici treba da uspeju. Takođe, energičniji su, što za studente znači bolji krajnji ishod. Tako da su te zemlje prihvatile OER, ne zbog nedostatka novca, već zato što im je zaista bila potrebna pomoć u obrazovanju njihovih nastavnika.