Kako savladati distopiju

Distopijski junak Aleksandar Vučić se, kako beleže analitičari javnog života, u 40 dana jula i prve polovine avgusta čak 33 puta medijski obratio naciji tradicionalnim logoreično-hipnotičkim solilokvijima koji imaju za cilj da zamagle stvarnost, šibicarski skrenu pažnju sa tema problematičnih za vlast, dezavuišu opoziciju i kritičare režima i – što je najvažnije – prezentuju džinovske “ekonomske uspehe” Srbije. Razlog za dodatnu hiperaktivnost hiperaktivnog vladara svakako se krije u činjenici da rejtinzi vlasti u kontinuiranim istraživanjima javnog mnjenja, koje on svakog jutra prati, bar u određenim segmentima ne stoje dobro. Neki čak kažu da je SNS u nezaustavljivom, slobodnom padu, pa čak i da su ovo predsednikovi pokušaji da spase što se spasti može, tim pre što je njegov projekat svenacionalnog političkog pokreta očigledno propao. Ali, treba biti oprezan, pre svega zato što još nije jasan odgovor na pitanje da li vreme radi u njegovu ili u korist njegovih oponenata.

BEZ POPUŠTANJA

Nedavno sprovedeno istraživanja Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) pokazuje da je dugogodišnja naprednjačka otvorena operacija lopatom na mozgu društva – definitivno dala rezultate. Uspela je, pacijent živi u horor-filmu. Mladi nemaju poverenja u demokratiju kao takvu, slobodu i slobodarske vrednosti, i misle da je državi potreban “jak vođa”. Ne interesuju ih odveć teme korupcije i kriminala jer jednostavno ne mogu ni da zamisle društvo u kojem su ove pojave sankcionisane i nepoželjne, neprihvatljive, neuobičajene. Druga istraživanja kažu da su i dalje u glavnom fokusu svih građana sistemski nametnute ekonomske teme, a još uvek nije, bar ne uspešno i temeljito, relativizovan Vučićev “ekonomski uspeh”, koji se zasniva na pozajmicama, odnosno spoljnjem dugu koji se ne može, a tek se neće moći redovno servisirati, deregulisanom neoliberalnom mehanizmu koji podrazumeva enormno bogaćenje vučićevske političke kaste, velikim projektima namenjenim pre svega propagandi, prevashodno nesolidnim investicijama, pratećem rastu cena (Srbija je po mnogim cenama apsolutni lider u regionu) i uništavanju, odnosno maksimalnom iskorišćavanju životne sredine.

Naprednjaci su pažljivo izgradili sebi skladan tzv. sistem vrednosti: većini nije stalo ni ič do pravde, slobode, demokratije, slobode medija, ljudskih prava, nego da u uslovima distopije (ona je, da podsetimo, suprotnost idealnoj državi, odnosno loše, zastrašujuće, dehumanizovano društvo) nekako obezbede sebi i svojoj porodici prinadležnosti koje će omogućiti privid normalnog života i puna kolica u supermarketu. Jedino u okolnostima distopije opsežna, sveprožimajuća piramida korupcije koja je u korenu naprednjačke vlasti – može da ima ovako veliki uspeh. Svemu ovome treba dodati i potpunu revitalizaciju nacionalističkih mantri iz devedesetih, na koje naprednjaci skoro da uspevaju da imaju monopol. Dakle, stvoreno je društvo koje, kao svojevrsni perpetuum mobile, na svoje vrhove po difoltu postavlja najgore koji, je li, isplivavaju na površinu.

Kada se govori o protoku vremena i tome da li ona ide u prilog vlasti, sasvim je očigledno da Vučić igra na kartu osionosti i nepopustljivosti. “Okupatorima ni zrno pšenice” njihov je slogan, odnosno nepristajanje na ispunjenje bilo kojeg važnog zahteva građanskih i opozicionih protesta. Cilj je jasan: u ovim okolnostima bilo kakvo popuštanje moglo bi da označi slabost vlasti, a ona to ne želi, ni po koju cenu. Što, opet, upravo može da govori o njenoj slabosti. Vlast želi da protokom vremena pošalje poruku da bunt nema smisla, ni generalno ni pojedinačno, da je vlast jaka kao granit i da treba sedeti kod kuće i baviti se svojim poslovima, a ne baktati se politikom, od čega se može samo fasovati problem. A može se i pokisnuti.

U tom smislu, ako vlast oseti da je dovoljno moćna, krenuće i u kontraofanzivu. Ovo je, naravno, igra na ivici noža, koja se režimu može obiti o glavu i proizvesti snažniji gnev, ali – isto tako – zahvaljujući ovoj strategiji, vrlo lako može, ponovo, zadugo iscureti energija građanskog nezadovoljstva kojoj smo svedočili, u skoro neverovatnim razmerama, u proletnjim mesecima, i koja se – kako se nada – može obnoviti na jesen.

KAKAV JE ODGOVOR OPOZICIJE

Opoziciji nije lako, treba biti realan. Nepodnošljivo je jednostavno, i to s razlogom, na nju zafrljačiti kamen, što mnogi i rade. Ali, treba imati na umu da ona deluje u, malo je reći, neprijateljskim okolnostima, te da je izložena najrazličitijim, često veoma lukavim i za javnost nevidljivim režimskim diverzijama. Svi smo nekako ispotiha gledali kako je Vučićeva vlast temeljno rasturila opoziciono delovanje u Srbiji u prvih pet godina vladavine napravivši od alternative sprženu zemlju. Mnoge je kupio i progutao, što povlasticama što obećanjima, a drugima je u priličnoj meri zagorčao život. Sve to je prilično benevolentno posmatrala i EU.

Tek negde 2017. godine na opozicionom polju počinju da rastu raznorazne otpornije biljke, koje su svoj vrhunac, bar za sada, doživele na proleće ove godine, kada su građani prvi put pristali da ih na brojnim demonstracijama predvode opozicioni prvaci, odnosno napokon počeli da shvataju da bez političkih stranaka i političkih lidera promene nisu moguće. Strategija Vučićevog režima bila je i da se ljudima zgadi politika, onima koji su, je li, fini i časni. Sada, u kojoj je meri masovnost otpora produkt opozicionog delovanja, dalo bi se raspraviti, ali se sigurno ne može reći da su napravljene neke velike greške.

Već smo rekli da opozicija u nedovoljnoj meri pažnju posvećuje raskrinkavanju “ekonomskog tigra”, a tu se igra važna, ako ne i najvažnija politička utakmica. Fokus joj je na vladavini prava, slobodi medija, ljudskim pravima, borbi protiv korupcije i kriminala a te teme, koliko god od sudbinskog značaja za budućnost ove zemlje, i nisu baš, kako smo videli, naglasak interesovanja većine. Opozicija praktično vodi bitku ne samo protiv vlasti, nego i protiv društvenih trendova, na koje ne može mnogo da utiče. Često se od nje zahteva da izbaci nekog “lidera” koji bi se suočio sa Vučićem, što realno nije moguće, jer bi i Isus, da se pojavi na čelu opozicije, prošao kroz “toplog zeca” sa raznoraznih strana, i očas posla postao Juda. Kada govorimo o prilagođavanju društvu, možda bi opozicija povećala svoje šanse ako bi onim korumpiranim slojevima obećala više novca nego što ima daju naprednjaci, ali nije vreme za šalu. Nećemo ponovo govoriti o hroničnom opozicionom nedostatku novca koji je neophodan za razvoj infrastrukture, i slično. Nećemo govoriti ni o medijskoj blokadi, odnosno mnogobrojnim medijskim crnim rupama na tlu Srbije.

foto: tanja valič / tanjug

Ono o čemu treba govoriti, mada je to najopštije opšte mesto, dosadnije čak i od Vučićevih “istorijskih govora”, jesu tzv. subjektivne slabosti opozicije koje predstavljaju ozbiljne smetnje eventualnim promenama. Taman kad su mnogi konstatovali kako je proevropski opozicioni blok u Srbiji politički sazreo tokom protesta, da su se međusobne nesuglasice uspešno rešavale dogovorima u toj meri da je bilo moguće zamisliti ga kao jednu listu na predstojećim parlamentarnim izborima – desilo se cepanje Narodne stranke na Jeremićevu i Aleksićevu struju. Ovaj događaj su režimski mediji, naravno, pratili sa velikom pažnjom jer je bio cilj još jednom dokazati da je opozicija nezrela, da su u pitanju rogovi u vreći koji se bore samo za povlastice, itd. Tu retoriku su odmah prihvatile visokoumne društvene mreže, na kojima je opozicija žustro kritikovana i ismejavana. Rekosmo, to je tako nepodnošljivo lako, jednostavno te vuče inercija da je pljucneš.

Optimisti, međutim, kažu da podela u Narodnoj stranci zapravo može na opozicionu scenu imati i pozitivnog efekta. Struja oko Jeremića je, svojim delovanjem i izjavama, odavno napustila zalaganje za EU i približila se ekstremno desnim strankama, dok su ljudi okupljeni oko Aleksića verovali da učestvuju u stvaranju jedne, kako kažu, konzervativne ali jasno evropski opredeljene stranke. Elem, ovom podelom, prema tim optimistima, jača mogućnost stvaranja široke proevropske predizborne koalicije, sastavljene od levo-zelenih, preko socijaldemokratskih, do konzervativnih partija i pokreta, koja će imati šanse da ostvari solidan, ako ne i vrlo dobar rezultat na izborima. Misli se tu, naravno, na parlamentarne.

Kada je reč o lokalnim izborima, koji će biti održani na proleće iduće godine, jasno je da opozicija ima najviše šanse da na njima ostvari dobar rezultat, to jest osvoji vlast u nekim gradovima. Ogoljenost korumpirane naprednjačke vlasti naročito je vidljiva na lokalu, a protesti koji su se održavali širom Srbije ojačali su lokalno opoziciono delovanje, delovali relaksirajuće na atmosferu straha i ucena koja je upravo na nivou gradova i opština sveprisutna. Opozicione kolone će se formirati u skladu sa lokalnim specifičnostima. Ali, ako se istovremeno budu održavali i parlamentarni izbori, za šta postoje velike šanse bez obzira na mantre o razdvajanju izbornih procesa, onda su i velike šanse da se koalicije sa državnog nivoa ponove, tek unekoliko modifikovane, i na lokalu.

PROEVROPSKI OBRISI

foto: aleksandar barda / fonet

Politikolog i vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Dušan Spasojević kaže u razgovoru za “Vreme” da je podela u Narodnoj stranci dovela do toga da se sada mogu lakše prepoznati obrisi proevropskog bloka u Srbiji, s obzirom da su izjave Vuka Jeremića i njegove struje u poslednje vreme ovu partiju približile Bošku Obradoviću, Milici Stamenkovski i Milošu Jovanoviću, a udaljili od stranaka okupljenih oko protesta. On smatra da će Aleksićev Narodni pokret Srbije lakše sarađivati sa proevropskim blokom. Spasojević je, kaže, pre masovnih demonstracija verovao da opozicione predizborne kolone treba da budu koliko-toliko ideološki homogene i toliko velike da budu sigurne da se glasovi neće rasipati. Dakle, da nije bitno da proevropska opozicija nastupi na jednoj listi.

“Nakon protesta i ogromne energije na ulicama gradova, postalo je realno da se iz protestnog bloka izrodi jedinstvena izborna lista koja će se oslanjati na tu energiju i koja će se čak možda zvati ‘Srbija protiv nasilja’. Čini mi se da je u međuvremenu poraslo i poverenje među proevropskim strankama. Ne mislim da je objedinjavanje nužno, niti tvrdim da bi ono donelo veliku sinergiju, ali mi deluje kao prilično realna solucija, pogotovo ako govorimo o parlamentarnim izborima koji zahtevaju širu platformu. Na lokalnim izborima stvari mogu biti drugačije, s obzirom na posebnosti, ali pošto je verovatnije da ćemo imati sve izbore zajedno, verovatnije je i da će se manje-više opozicija homogenizovati na svim nivoima”, kaže Spasojević.

Naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Dejan Bursać kaže da se koren podele Narodne stranke nalazi u njenom osnovnom političkom pozicioniranju. On smatra da ideja o tome da imate stranku koja će ujedno biti i građanska i desno orijentisana i tako zahvatate glasače obe orijentacije možda dobro zvuči u teoriji, ali ne stoji dobro u praksi, bar ne u Srbiji danas. Udaljavanje dveju grupa birača posebno ja naraslo poslednjih nekoliko godina, a tome je značajno doprineo i rat u Ukrajini.

“Druga stvar u vezi sa podelom u Narodnoj stranci tiče se kredibiliteta. I zato su podele u ionako razmrvljenoj opoziciji uvek na kraju dana loša vest, bez obzira na to šta konkretno mislite o nekom pojedinačnom lideru. Poenta je u tome da glasačima pokažete da ste verodostojni njihovog glasa. Ako ne možete da se dogovorite unutar stranke od dva odsto, kako ćete sutra voditi koaliciju koja pretenduje da osvoji 25 ili 30 odsto glasova na izborima? Kako ćete sutra voditi vladu? Sve je to loš signal glasačima. Čak i da stranke opozicije uspeju da formiraju jedinstven proevropski blok, unutar njega je prethodne dve godine sejano nepoverenje i glasači to vide. Ako dve godine ne komunicirate kredibilitet i ozbiljnost, nemojte se čuditi što vam glasači ne veruju u poslednja dva meseca pred izbore i što opet niste značajno proširili krug glasačke podrške”, kaže Bursać.

Politikolog i aktivista Lokalnog fronta iz Kraljeva Vladimir Marović kaže da neartikulisanost opozicije nije novina u političkoj realnosti Srbije, ali period koji predstoji, a vezuje se za izborni ciklus, “zahteva jedan razboritiji uvid”.

“Sve to posmatrano u svetlu rascepa unutar Narodne stranke, na primer, mora zato imati obuhvatniji pristup, što znači da priča o opoziciji ne podrazumeva vezivanje isključivo za jednog njenog predstavnika. Naime, samo fokusiranje javnosti na dešavanja u jednoj stranci negativno utiče na moguće integrativne tokove u opoziciji. Ono što se takođe mora sagledati jeste i potencijal koji nastaje iz tih podela, koje mogu doprineti jasnijem sagledavanju orijentacija političkih faktora. To bi značilo da trenutno segmentiranje određenih grupacija može ukazivati upravo na stvaranje novih, koje su po opredeljenjima znatno upućenije jedne na duge. Sve to, dakle, može za posledicu imati i afirmativne procese unutar opozicionih redova”, smatra Marović.

PRELAZNA VLADA I LOKAL

Dok pojedinci iz proevropskog bloka pozivaju na jedinstvo leve i desne opozicije, drugi odbacuju ne samo mogućnost predizborne koalicije, nego čak i eventualno postizborno formiranje vlasti na republičkom nivou, odnosno formiranje široke vremenski oročene vlade koja će imati zadatak da organizuje fer i demokratske izbore. Istovremeno, istraživanja pokazuju da levi i desni opozicioni blok u ovom trenutku ne bi imao većinu u parlamentu. Dušan Spasojević ipak smatra da scenario o oročenoj vladi, o kojem je već bilo reči u javnosti, ne treba isključiti. Treba reći da će se stvar dodatno zakomplikovati na lokalnom nivou, jer je realno očekivati da će eventualno novu vlast opozicija moći da formira jedino ako se ostvari saradnja između proevropljana i desničara.

“Istraživanja nam za sada govore da to još nije moguća opcija, pre svega jer leva i desna opozicija ne mogu zajedno da imaju većinu u parlamentu ukoliko bi se ubrzo održali izbori. Ali, ovo je turbulentan period koji definitivno vodi padu rejtinga vladajućih stranaka i rastu opozicije. Stvari mogu do izbora da se značajno promene. Što se tiče političkog nivoa, postizborna saradnja je moguća ukoliko bude ostvarena i u (pred)izbornom procesu, ukoliko tzv. patriotski, desni, državotvorni, ili kako god već zvali, i, sa druge strane, protestni blok pronađu način da sarađuju u kampanji. Tu pre svega mislim na kontrolu izbora, ali i na jednu vrstu korektnog međusobnog odnosa. Oni ne mogu izbeći da kritikuju jedni druge, prosto što su ideološki veoma različiti, a ključne teme su te koje ih dodatno razdvajaju. Ali, postoji način da ta kritika bude politička i ideološka, a ne ad hominem ili da se bavi time ‘ko radi za Vučića’, a ko je ‘iskreni opozicionar’. Ukoliko izborna volja bude takva, ja mogu da zamislim takve koalicije i na nivou Beograda, a i na nivou države”, kaže Spasojević, koji dodaje da je takav razvoj događaj izvesniji ukoliko se bude procenilo da je SNS u ozbiljnom padu i da je u pitanju dugoročni trend.

Bursać kaže da problem koji je imala Narodna stranka, a koja je želela da zahvati i građanske i desno orijentisane birače, važi za opoziciju u celosti. Njena građanska strana, to se pokazalo u već nekoliko izbornih ciklusa, nije dovoljno snažna da iole smisleno ugrozi SNS. Isto važi i za desnicu (DSS, Zavetnike, Dveri itd.). Logika nalaže da bi morali da pronađu nekakav model ako ne saradnje, onda bar koordinacije.

“Problem leži u tome što su, kao što sam rekao, njihove vrednosti i stavovi sada veoma udaljeni, a u sredini političkog takmičenja se nalaze Vučić i SNS. I onda Vučić u svakom trenutku, kada oseti da dolazi do saradnje ta dva pola opozicije, može da lansira neku od tema na kojima će se građanska i desna opozicija međusobno posvađati (Kosovo, sankcije Rusiji, EU, LGBT prava i druge). Plastično govoreći, da se Vučić sutra bespogovorno odluči za EU integracije i sankcije Rusiji, građanska opozicija ne bi rušila takvu vladu u saradnji sa desničarima. Isto važi i u suprotnom: da se Vučić sutra odluči za kraj saradnje sa EU, kraj dijaloga sa Prištinom, podršku Rusiji i slično – desničari ne bi rušili takvu vladu sa proevropskim strankama”, kaže Bursać.

Marović ističe da bi pažnju javnosti trebalo usmeriti na uzroke dosadašnjih sukoba u opoziciji i naznačiti da su oni najčešće bili liderskog ili konceptualnog tipa. Po njegovom mišljenju, ako dominira liderski efekat, onda smenjivanje jednog vođe drugim, ma koliko on bio iz opozicionih redova, ovom društvu neće doneti nužne promene jer se obrazac političke kulture neće menjati. Samim tim, konstantno vreba opasnost od reprodukovanja stanja u kojem se trenutno nalazimo.

“Ako govorimo o konceptualnim razlikama, na tom se polju otvaraju pitanja o mogućim saradničkim odnosima u opoziciji. To prvenstveno znači artikulisanje političkih blokova kroz opredeljenja javnog mnjenja, čime bi se stvorile opcije koje uglavnom pokrivaju proevropske, građansko-aktivističke i kruto nacionalne snage. Takva ponuda opozicionog spektra u mnogome bi zadovoljila potrebe biračkog tela, pa time i podstakla njegovu zainteresovanost i izlaznost na sve bližim izborima. Naravno, pored ovih konceptualnih razlika, unutar opozicionih redova mora se stvoriti i jedan kohezivni faktor, kojim bi dotične snage bile shvaćene kao istinska protivteža vlasti. Ovaj faktor bi značio beskompromisnu borbu protiv organizovanog kriminala i jasno ukazivanje biračima da će nova vlast sprovesti pravdu. Sve ispod toga podrazumeva podršku postojećem režimu ili preuzimanje njegovog koncepta”, kaže on.

Podseća da je za sada izvesno da će se sledeće godine desiti jedino izbori na lokalnom nivou. “Međutim, niz vanrednih izbora, kao i menjanje izbornih uslova u izbornoj godini, čemu je ova vlast sklona, otvaraju perspektivu izbornoj utrci na svim nivoima. Inače, lokalni izbori trenutno predstavljaju dobru priliku, pre svega zbog prepoznatljivosti političkih aktera u matičnim sredinama, što opozicija treba da iskoristi. I sami građanski protesti, pokrenuti u mnogim gradovima, ukazuju na građansko nezadovoljstvo, koje može biti značajan faktor u opredeljivanju birača. Time bi i medijski preuveličana moć vlasti mogla da bude znatno poljuljana upravo sa bazičnog nivoa”, kaže Marović.