Kako od dece pravimo vojnike

Zastrašujući su rezultati istraživanja koje Aleksandar Weisner, međunarodni stručnjak za prevenciju nasilja i rešavanje konflikata, iznosi u svojoj studiji Militarizacija detinjstva i oružano nasilje adolescenata (Centar za proučavanje društvenog razvoja i Škola bez nasilja, Novi Sad, 2024). Zastrašujući, ali za onoga ko u poslednjih desetak godina živi u Srbiji, a sačuvao je nešto zdravog razuma, ne i iznenađujući. Svi, naravno, znamo šta se događa u zemlji, svi smo (osim hipnotisanih, anesteziranih, neobaveštenih) gledali kako je klika uzurpirala institucije, razorila državu i sprovela sociocid (ubistvo društva), te kako komada pojedince koji joj stanu na žulj. Ali kada se ono što znamo i ono što vidimo armira naučnim istraživanjem i prožme naučnim govorom, čak ni neposredni svedoci ne mogu da sakriju zaprepašćenje. Kako drugačije reagovati na, recimo, neporecive statističke podatke da je “Srbija prva zemlja u Evropi po broju slučajeva masovnih ubistava i broju žrtava u tim masivnim ubistvima počinjenim za poslednjih deset godina, u odnosu na broj stanovnika!” (str. 30). Uz to – što nije uobičajen slučaj u naučnim radovima – knjiga koja obiluje statističkim podacima čita se kao uzbudljiv roman, jer Weisner ne samo da piše ekonomično i čisto, uz najmanju moguću upotrebu tehničkih termina, nego veoma uspešno vlada “pripovedačkim tokom”, kombinuje odlomke i dinamizuje tekst, a ne libi se ironije i suzdržanog humora. Weisner zna da se bez brojeva ne može, ali isto tako zna da brojevi nisu sve: bez tumačenja oni nisu dovoljni.

Ključne reči Weisnerove studije su nasilje, adolescencija, militarizam, autoritarizam, oružje. One su ugaoni kamenovi ovoga teksta i svojevrsni okvir ovih istraživanja.

Na pitanje kako da ga predstavimo, Aleksandar Weisner deluje pomalo zbunjeno. “Ja sam, recimo, konfliktolog”, kaže, “ali kod nas takvo zvanje ne postoji”. Završio je Pedagošku akademiju i, na šta je naročito ponosan, radio kao učitelj. Osnivač je organizacije i autor programa “Škola bez nasilja”. Ima master političkih nauka i master komunikologije. Doktorirao je studije mira i ljudske bezbednosti. Ovu multidisciplinarnost objašnjava time što su konflikti najkompleksniji i najzahtevniji oblik ponašanja. Kao docent držao je kurs Peacebuilding and Conflict Recovery na postdiplomskim studijama Univerziteta za mir UN, a u Institutu za mir i dijalog u Švajcarskoj drži kurs Conflict Analyisis Tools and Techniques. Neki od njegovih studenata su i zaposleni u misijama UN, članovi su vlada raznih zemalja, profesori univerziteta…

“VREME”: Šta je to militarizacija detinjstva?

ALEKSANDAR WEISNER: U slučaju Srbije, radi se o višegodišnjem državnom projektu koji sprovodi Srpska napredna stranka. Nije dovoljno reći samo da je u pitanju Vlada Srbije, jer u igri su i neformalne strukture moći, pre svega vojno-industrijski kompleks kojim upravljaju privatna lica. Institucije u Srbiji su do te mere razorene da svakodnevica svih građana zavisi od interesa grupe koja predstavlja paralelni sistem moći. Čak i kada su na pozicijama javnih službenika najvažnijih institucija u državi, oni se vladaju na osnovu interesa te grupe koja je vrlo militantna. To možemo videti na primeru bivših ministara odbrane i policije i njihovih privatnih poslovnih veza. U teorijskom smislu, militarizacija i militarizam podrazumevaju organizaciju čitavog društva za potrebe planiranja rata. To je javna politika i strategija vlasti koja pripremu za rat posmatra kao normalnu, poželjnu i najvažniju društvenu aktivnost kojoj su podređeni svi segmenti društva. U takvom društvu se posebno neguju vrednosti militarizma – centralizacija vlasti, hijerarhizacija, disciplina i konformizam, borbenost i junaštvo – i one zaposedaju ili dominiraju nacionalnom kulturom, obrazovanjem, medijima, religijom, politikom i privredom. Militarizovati društvo znači nametnuti građanima pitanje nacionalne bezbednosti, ali ne i ljudske bezbednosti, kao najvažniji javni interes i prioritet. Da bi se to desilo, potrebno je militarizovati ceo civilni prostor, jezik, rodni identitet, porodične odnose, filozofiju života, kolektivno pamćenje i naravno, obrazovni sistem. U svojim radovima posebno se bavim pitanjem militarizacije detinjstva, odnosno načinima na koji se u jednom društvu primenjuju strategije indoktrinacije dece i mladih i šta su posledice toga.

Hoćete reći da su se do neprepoznatljivosti spleli javni i privatni interes, te da čitavom strukturom upravlja stranka na vlasti, a protiv interesa građana ove zemlje?

Uvek državom upravlja stranka ili stranke na vlasti, ali je stvar morala i odgovornosti voditi javnu politiku u interesu svih građana, a ne koristiti državne resurse za pljačku ili nelegalno bogaćenje pojedinaca. U Srbiji imamo čak slučaj mešavine zarobljene države i mafija-države. To znači da čak ni članovi vladajuće stranke koji su narodni poslanici ili zaposleni u Vladi ne mogu da kontrolišu i nemaju potpun uvid u paradržavne strukture kumova i rodbine koji “tuneluju” javne fondove ili budžete. Srbija je u vrhu Evrope po indeksu stepena nejednakosti u prihodima, nejednakosti distribucije dobara ili raspodele ekonomskog bogatstva. Dok petina najbogatijih građana u Evropi ima 5,1 puta veći dohodak od petine najsiromašnijih, ta razlika u Srbiji je 9,4 puta veća. Dok se to socijalno i materijalno raslojavanje društva intenzivno dešava poslednjih godina, vlasnici vojno-industrijskog kompleksa i vlast trude se da stvore takvo stanje u državi da svi građani svakodnevno budu opsednuti pitanjima nacionalne odbrane i opstanka. Tada ogromna ulaganja u vojsku i enormna izdvajanja iz državnog budžeta za sektor bezbednosti građanima deluje logično i neophodno, neupitno.

Na jednom mestu napisali ste da naš obrazovni sistem izgleda kao vid specijalnog rata protiv Srbije. Drugim rečima, militarizacija društva počinje od malih nogu budućih građana…

Kada kreirate obrazovni sistem po meri, potrebama i ciljevima militarizacije, onda je to vrsta specijalnog rata koji sprovodite protiv budućnosti društva. Mi imamo ozbiljne studije koje pokazuju da nam je već decenijama školstvo u funkciji ratničkog modela socijalizacije, ili kao što je Dubravka Stojanović objasnila – nastava istorije je više predvojnička obuka nego nauka. Istovremeno, škola već decenijama ne nudi prave odgovore na razvojne potrebe dece, čak ni na formalnom nivou. Uprkos raznim promenama, ovakva škola kakvu imamo u suštini je nedorasla za suočavanje sa onim problemima življenja i dinamikom promena koji najviše opterećuju i koji su najveći izazovi za decu i mlade. Rigidan i autoritaran način funkcionisanja škola samo pogoduje rađanju vršnjačkog nasilja, koje je uveliko odgovor na taj i takav način funkcionisanja škole. Pre bi se moglo i moralo govoriti o poremećaju u ponašanju institucija, nego o poremećaju u ponašanju učenika. Tome sam svedočio i kao učitelj. Kreatori ključnih reformi obrazovnog sistema u Srbiji poslednjih desetak godina jesu predsednik države, po profesiji pravnik, i ministri policije i vojske, politikolog i poslovni menadžer koji je diplomirao na Vojnoj akademiji Univerziteta odbrane. Škola u poslednjoj deceniji u Srbiji funkcioniše kao ključna institucija kultivisanja militarizma. Rado bih parafrazirao ideju Svetomira Bojanina o tome da u školi jednoumlje počinje kao nasilje vlasti, a završava se kao koncept življenja.

Na šta tačno mislite kada kažete da su predsednik, te ministri policije i vojske, tvorci ključnih “reformi” obrazovnog sistema u Srbiji?

Zakon i praksa su ranije nalagali da inovacije u obrazovni sistem poteknu od prosvetnih radnika, struke i nauke, prosvetnog saveta, odbora za obrazovanje… da se opravdanost uvođenja promena prvo proveri kroz pilot projekte i eksperimentalne programe i odeljenja… Za razliku od nekadašnjih pravila i protokola prosvetne struke, dualno obrazovanje u škole je uveo predsednik države u dogovoru sa stranim investitorima, a inicijativu za uvođenje nastave o odbrani i bezbednosti u srednje škole pokrenulo je Ministarstvo odbrane, nakon analiza Sektora za civilnu odbranu i pripremu odbrane, odnosno jer je, po rečima savetnice tadašnjeg ministra odbrane, ministar odbrane smatrao da je ova tema jako važna i on ju je odredio kao prioritetno pitanje. Izrada nastavnog plana i programa, sadržaja edukativnog materijala, kao i planiranje i izvođenje nastave nije pod autoritetom Ministarstva prosvete, već Ministarstva odbrane. Krajem februara 2021. godine, predsednik države i ministar policije pokrenuli su inicijativu da udžbenike za srpski jezik, istoriju i geografiju može da napravi samo država, a inicijativu je u parlamentu obrazložio ministar policije, a ne ministar prosvete. Čak je i Sindikat zaposlenih policije ispitivao nastavnike srpskog jezika i književnosti o tome ko je odgovoran za uvođenje romana Dorotej u nastavni program.

Verujete da je svako oružano nasilje moguće preduprediti. Tako, uostalom, glasi prva rečenica vaše knjige. Ali kako je moguće preduprediti oružano nasilje ako je čitav sistem, kao što kažete, okrenut negovanju oružanog nasilja?

Potrebno je podrobno objasniti fenomen ponašanja kao što je oružano nasilje ili masovno ubistvo, da bismo razumeli mehanizam prevencije, što prostor intervjua ne dozvoljava. Ukratko, društva koja sprovode snažnu militarizaciju i militarizam suočena su sa ovim problemom. Osim Severne Koreje, ali hajde da nju za ovu priliku ostavimo po strani. Da bi se desio čin oružanog nasilja, potrebno je pripremiti i upotrebiti jako puno resursa i potrošiti mnogo vremena. Na svakom koraku i svakom planu, od ličnog i porodičnog, do najšireg društvenog, moguće je uraditi efektivnu preventivu. Znači, čak i kad je u pitanju individualan zločin, kao što je masovno ubistvo u školi, takav zločin ima snažan podsticaj u brojnim sistemskim i institucionalnim entitetima. Srbija nije jedina zemlja u kojoj se donose sve rigidniji zakoni, po kojima se na sve mlađem uzrastu i sve strože kažnjavaju deca zbog nasilja i, istovremeno, ulažu najvažniji i ogromni resursi društva u primenu sve šireg spektra nasilja prema deci i mladima, dok se institucije prevencije nasilja sistematski devastiraju. Militarizacija i militarizam podstiču individualno oružano nasilje, i kod dece i kod odraslih, naročito ako je u pitanju višegodišnji državni projekat. Demilitarizacija i demilitarizam su prevencija.

foto: marija janković

Vi ste pre masovnog ubistva u “Ribnikaru” javno skretali pažnju na veoma uznemirujuće znake koji su ukazivali na to da se katastrofa može dogoditi. Takav stav se direktno suprotstavlja lakonskoj tvrdnji da se zločin u “Ribnikaru” nije mogao predvideti.

Doktorat sam 2017. godine radio na temu “Primarna i sekundarna prevencija oružanog nasilja adolescenata u Srbiji” jer mi je već tada bilo jasno da srljamo ka prvom slučaju ubistva vatrenim oružjem u školi, a o tome da smo do tada samo sticajem srećnih okolnosti izbegli prvi slučaj school shooting-a pisao sam i mnogo ranije. Uznemiravajući pokazatelji o velikom porastu nasilja među decom i mladima bili su posebno jasni nakon pandemije virusa korona, a mi smo kao društvo nastavili da razvijamo uslove koji podstiču decu i mlade na oružano nasilje. Estradnim ekspertima koji uporno u medijima govore kako niko nije mogao ni da sanja da je u Srbiji tako nešto moguće ne treba davati puno prostora u medijima, a ni mogućnost da rade na programima prevencije, jer je očigledno upitna njihova ekspertiza. Zar misle da je porast broja ubistava koja su počinila maloletna lica u Srbiji od 225 odsto samo za godinu dana elementarna nepogoda?

Na tragu ovog uznemirujućeg podatka, skrećete pažnju na veoma problematično držanje državnih ustanove poput Republičkog zavoda za statistiku (RZS), ali i pojedinih ministarstava, koje javnosti podastiru podatke koji su, prema vašim (blagim) rečima, zbunjujući. Da li mislite da je tu reč o metodološkim propustima, o nekompetentnosti ili namernom “štelovanju” podataka?

...

Predmet mog istraživanja bili su i maloletnički kriminalitet i bezbednost mladih. Odsustvo relevantne i pouzdane zvanične statistike o tome, čak i kada je najteži zločin u pitanju, ne može biti slučajno, a razlozi mogu biti brojni – od prikrivanja slučajeva, nestručnosti, javašluka, nezainteresovanosti… I tu nije problem samo statistika RZS-a, već i izveštaji i podaci koje prikazuju pravosuđe i policijske uprave. Na primer, po zvaničnim podacima RZS-a, u niškoj opštini Palilula, od 73 000 stanovnika, za tri godine nije zabeleženo ni jedno osuđeno maloletno lice, dok je u Požarevcu, koji ima 75 000 stanovnika, u istom periodu bilo 107 osuđenih maloletnih lica. Čak u nekim od opština, na primer Vranjska Banja, Trgovište, Crna Trava i spomenuta Palilula, za tri godine nije zabeleženo nijedno maloletno lice koje je osuđeno za bilo koje krivično delo, dok je u istom periodu osuđeno čak 115 maloletnih lica za dela počinjena na teritoriji opštine Pirot, koja ima praktično isti broj stanovnika kao i spomenute četiri opštine. A onda, na osnovu takve statistike, istraživači, znači naučna i stručna zajednica, nekritički zaključuju da nam je maloletnički kriminal u opadanju i takvi zaključci ulaze u nacionalne dugoročne strategije za mlade i izveštaje ministarstva, Eurostat… Totalan raspad čitavog lanca sistema koji treba da obezbedi podatke, praćenje, analizu i razumevanje problema.

U knjizi kritikujete i odnos naučne zajednice prema podacima koje iznose i ustanove poput Višeg javnog tužilaštva…

...

Tako je. Evo i primera zašto. U izveštaju Višeg javnog tužilaštva objavljenog u 2024. godini stoji da je u Srbiji za godinu dana za 171,42 odsto povećan broj ubistava maloletnih učinilaca. Međutim, pažljivom proverom njihove statistike svako može videti da je u pitanju povećanje od 225 odsto. To svako može videti, ali to nikoga nije zainteresovalo. Kako to da niko od istraživača u Srbiji nije objavio da je za godinu dana za 225 odsto povećan broj ubistava maloletnih učinilaca? I to su podaci bez broja stradalih u masovnim ubistvima u maju 2023. godine. Dakle, vrlo je problematičan i odnos naučne zajednice prema ovom problemu. Kako ćemo se baviti prevencijom nasilja nad decom i mladima i nasilja dece i mladih, što uključuje i samopovređivanje, ako nam nauka potpuno ignoriše životne probleme mladih? Navešću još jedan primer. Fond za nauku Republike Srbije od 2021. do marta 2024. godine finansirao je ili započeo finansiranje tačno 300 odabranih jednogodišnjih ili višegodišnjih naučno-istraživačkih projekata izabranih na nekoliko konkursa koje je organizovala država. Od tih 300 naučno-istraživačkih projekata, finansiranih gotovo isključivo sredstvima iz stranih kredita ili stranih donacija, samo je devet projekata, ili 3 odsto onih koji se na neki način tematski odnose na decu i mlade. Inače, jedan od tih devet projekata odnosi se na zdravlje i društveni položaj dece u bronzanom dobu, a četiri projekta se odnose na razvoj identiteta i identitetske politike.

Pristup sukobima je, pišete, jedna od ključnih kompetencija. Koji pristup vi predlažete i zbog čega?

Naučni pristup. Nauka nam je do sada obezbedila sasvim dovoljno znanja za mirno i konstruktivno ponašanje u sukobima. I najkompleksniji i najtraumatičniji društveni konflikti su prepuni razvojnog potencijala. Istorija, ali i druge društvene i humanističke nauke, uče nas vekovima da društvene prakse, strukture i odnosi kakvi postoje danas u Srbiji, svako društvo vode u sve dublju krizu, za čije razrešenje je presudan specijalni socijalni kapital društva – kapacitet i kompetencije da društvo duboke krize, tenzije i sukobe rešava konstruktivnim i nenasilnim putem. Za Srbiju se ne može ni po čemu reči da je tokom istorije izgradila i akumulirala ovaj kapacitet. Institucije koje bi trebalo da ga obezbede duboko su podeljene, marginalizovane i korumpirane, demokratske prakse urušene, moralni kodeksi stigmatizovani, a vrednost pravnog poretka ponižena i prokazana. S obzirom na to da je nacionalna istorija prepuna nasilja i praktično bez pozitivnog primera da je neko ranije društvo u Srbiji uspelo da institucionalnim, demokratskim i nenasilnim putem reši veliku političko-ekonomsko-socijalnu krizu, ni u domaćoj tradiciji ne postoje uzori i primeri iole akumuliranog umenja o demokratskom, konstruktivnom i nenasilnom razrešenju ovakvih izazova.

Međutim, nakon tromesečnih nenasilnih protesta koji su u toku po celoj Srbiji, moglo bi se reći da je ovaj današnji pokret najveći, najmasovniji, najduži, a ipak i najkonstruktivniji (verovatno i najkreativniji), i da zbog svega toga nosi i najveći demokratski i emancipatorski potencijal od bilo kojeg drugog društvenog pokreta koji je postojao u istoriji Srbije. Kao takav, mogao bi u 2025. godini, prvi put u istoriji Srbije, obezbediti da se teška kriza institucija reši i temeljne društvene i političke promene izvedu podizanjem Ustava umesto oružja. Problemi sa kojima će se Srbija uskoro suočiti još uvek nisu ni na horizontu nadležnih institucija, a one ne rešavaju ni postojeće probleme. Dapače. To je deo mog teksta od pre dve godine.

foto: marija janković

U knjizi se osvrćete na Sjedinjene Država i njihove bezuspešne pokušaja prevencije oružanog nasilja kod dece, uz svu silu institucija i stručnjaka koji su posvećeni tom problemu. Ako s tim problemom – uz sve specifičnosti dve zemlje – ne može da se nosi jedna Amerika, kako bi i pod kojim uslovima mogla Srbija?

Problem Sjedinjenih Država je u tome što, uprkos pokretanju silnih programa i resursa, kao što je to bio slučaj sa programom “Now Is The Time to Take Action Against Gun Violence” koji je pokrenuo predsednik Obama, generatori problema koji su uzrok najvećeg oružanog nasilja dece i mladih u istoriji države, rade punom parom, sve su snažniji i uticajniji. Govorim o vojno-industrijskom kompleksu koji sprovodi snažnu militarizaciju i militarizam i predstavlja najsnažniju lobi grupu u SAD. Resursi koje je američko društvo pokrenulo s ciljem prevencije oružanog nasilja adolescenata nisu ni približno toliko uticajni ili veliki. Kao da se sa šerpom u ruci spremate na odbranu od cunamija. Problem Srbije jeste taj što je vlast u Srbiji opsednuta i oduševljena američkim modelom. Eto recepta za nove katastrofe.