Prošlogodišnji rod žitarica i uljarica bio je loš na globalnom nivou: negde manje, negde više, u proseku – skoro pa katastrofa. Zbog manje ponude, a uvećane potražnje, jer od ratarskih kultura se sve više proizvodi gorivo za motore sa unutrašnjim sagorevanjem, još u toku žetve cene na svetskim berzama krenule su put neba. Svuda sem u Srbiji, ali samo dok pšenica nije promenila vlasnika, dok iz ratarskih nije prešla u trgovačke ruke: šest meseci posle žetve cena pšenice na srpskom tržištu je udvostručena.
JEDNOSTAVAN SCENARIO: Iako je i laicima bilo jasno da će se dogoditi baš ono što se i dogodilo – da će pšenica biti skuplja nego ikad, vlasnici silosa ponudili su ratarima bezobrazno nisku cenu – devet dinara za kilogram, u momentu kada je cena na budimpeštanskoj berzi već bila upola veća.
Naravno, po toj ceni prodao je samo onaj ko je morao, ko je ugovorio prodaju „na zeleno“ ili onaj kome je gotovina bila preko potrebna, da bi potom cena nastavila da raste, ali je i dalje bila niža nego u regionu.
U strahu da će pšenica zbog razlike u ceni biti izvezena i tako biti ugrožena famozna prehrambena sigurnost građana, Vlada je uredbom zabranila izvoz ratarskih kultura, ali tek u septembru, kada je već izvezeno 350.000 tona. Rezultat: cena pšenice zaustavila se na oko 14 dinara po kilogramu, a Vlada se hvalisala ovim potezom jer, eto, uprkos lošem rodu hleb neće poskupeti, odnosno možda samo malo, jer mu je cena i formirana 2003. kad beše prethodna suša i kad je kilogram pšenice baš toliko koštao.
Međutim, niko u Vladi se nije setio da ne bi bilo zgoreg da se ukine carina na uvoz pšenice od čak 30 odsto, davno uvedena zbog zaštite domaće proizvodnje, još u vreme kad je pšenica imala strateški značaj. Obrazloženje je bilo vrlo inventivno: pšenica je „napolju“ skuplja nego kod nas, te i onako nema interesa za uvoz. Čemu carina na uvoz robe za kojom interesa nema, nejasno je, sem što se time zatvara tržište, trgovce lišava bilo kakve konkurencije i ostavlja prostor za naziđivanje cena, što se i dogodilo.
VLADA NA DELU: „Stabilno tržište“ zaklimalo se nešto kasnije, čim je otkupljeno sve što su primarni proizvođači na prodaju nudili: cena je opet počela da raste, što je, naravno, prouzrokovalo poskupljenje hleba. Sad opet pekari najavljuju nove cene hleba, jer cena pšenice i dalje raste, a Vlada da će opet preduzeti mere kako bi se tržište stabilizovalo.
Kako je izjavio Danilo Golubović, državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, predstoje tri koraka ka smirivanju tržišta pšenice: „Prvi je da se izvrši konačna analiza: koja je količina brašna izašla na tržište i koje su zalihe pšenice ostale u zemlji i da se proveri da li postoji (nečiji) monopolski položaj. Drugi je, u slučaju nedovoljne količine pšenice, da direkcija za robne rezerve reaguje iz svojih rezervi i da na taj način stabilizuje tržište. Treći je, ako se sa rezervama ne uspe, da se određeni kontingent pšenice uveze.“
Nadležni, dakle, ne znaju sa koliko pšenice i brašna raspolažemo, jer vlasnici silosa količinu uskladištene pšenice čuvaju kao poslovnu tajnu. Štaviše – ne znaju koliko je pšenice „ostalo u zemlji“ što znači da je lako moguće da je neko izvozio uprkos zabrani. Na kraju, ne znaju ni da li su u sve umešani neki monopolski prsti, niti da li su robne rezerve dovoljne. O ukidanju carine opet ni reči.
OPET ISTO: Ni sledeće godine neće biti ništa bolje: jesenas je pšenica posejana na nikad manjim površinama, svega 462.000 hektara. Čak da sledeća žetva bude rekordna, a rekordom se kod nas zove prosečan prinos od svega četiri tone po hektaru, iduće godine će pšenice biti manje nego ove. Na stranu što je setva obavljena van optimalnih rokova, što na prinos direktno utiče.
U Srbiji se godišnje potroši 2,3 miliona tona pšenice, što će reći da će nedostajati najmanje pola miliona tona, ne računajući na 300.000 tona koliki je kapacitet fabrike etanola u Zrenjaninu: tada će carina na uvoz pšenice nesumnjivo biti ukinuta, ali od toga će opet koristi imati jedino trgovci, oni isti zahvaljujući kojima je, uz sadejstvo (ne)odgovornih u Vladi, pšenica u Srbiji skuplja nego bilo gde.
I tako će biti sve dok pšenica ne bude berzanska roba, kao u svim civilizovanim zemljama, gde farmeri za predatu pšenicu u sertifikovana skladišta, koja su pod državnim nadzorom, dobijaju potvrdu o uskladištenim količinama i njihovoj minimalnoj vrednosti koju, inače, nije teško izračunati. Reč je o skladišnicama, hartijama od vrednosti kojima se može trgovati na berzi. Ima tri godine kako je Zakon o skladišnicama usvojen u parlamentu, ali se još ne primenjuje, niti ima naznaka da se na njegovoj implementaciji bilo šta čini. Zapelo je, naime, na skladišnim kapacitetima, kojih je, uzgred budi rečeno, više nego što nam je potrebno, ali su u posedu onih koji drmaju tržištem – žitnog kartela.
