Kako je Pink naprasno zavoleo „Vreme“

Iskreno, pisac ovih redova debelo se iznenadio prošlog četvrtka uveče: taman je sedeo na terasi sa porodicom i prijateljima i uživao, kad je zazvonio telefon; javlja se jedan prijatelj i kaže da smesta uključimo TV Pink; pitamo zašto, a čovek kaže – „čućete sami“, onako zlokobno i spusti slušalicu. Ajde, kad čovek kaže, mora biti da je nešto važno, pogotovo otkad se Pink korporacija uključila opet među režimske medije, mora biti da je nešto važno, ne dao Bog nekog državnog udara ili tako nečega. Kad tamo ozbiljni, mada tome ne baš vičan ženski glas sa razumevanjem i emocijama čita tekst Dolepotpisanog i Iskreno Vašeg iz prošlog broja „Vremena“, a nije čak ni čuvena emisija „Scanner“ (Pink uključujemo tek za „Milenijum“, pa onda za „Simpsonove“ i ako ima posle neki film; između toga ništa). Ajde, dobro, događa se, konta Iskreno Vaš, ama ono zapelo pa čita li čita, ne zna za dosta. I tako pročitalo maltene ceo taj sastav od jedno desetak hiljada znakova (pet šlajfni otprilike), sve ozbiljno i sa razumevanjem i sa tendencioznim izostavljanjem, a ne kao Maja Samarõijevska, onako smandrljano. Potraja to barem jedno šest-sedam minuta, nismo merili, i završi se.

Tu se postavilo nekoliko pitanja, a kasnije još nekoliko. Kao prvo – i sasvim profesionalno – pitanje javlja se priroda medija: naime, nije televiziji, a naročito Pinku, svojstveno da toliko dugo čita tekstove iz novina ilustrujući ih pri tom samo slikama tih istih tekstova. To je jednostavno protivprirodno: televizija zahteva neku radnju i akciju na ekranu; čoveka da to ispriča, ako može u nekom dijalogu s nekim pametnim (koliko god to bilo retko u današnje vreme), ilustrovano nekim dinamičnim kadrovima, pa da se narod zabavlja, a ne ovako, kao da – daleko bilo! – čitaju Pismo druga Tita iz 1973. Osim toga, takve epizode Pinku nikada nisu bile svojstvene; da je Palma u pitanju, pa ajde: čega smo se sve tamo naslušali, pak smo još živi i zdravi. Ali Pink je poznat po kakvim-takvim, ali kratkim i dinamičnim novinarskim formama („City“, „Infotop“, „Scanner“). Događaj je, dakle, bio sasvim netipičan u medijskom smislu reči. Da smo to barem otpevali uz ritam-mašinu i nekoliko utegnutih silikonskih lepotica, pa da razumemo; ali nije nas zvalo kao što je zvalo mog prijatelja Nenada Čanka onomad.

Kasnije će se ispostaviti da cela stvar i nije bila baš tako neočekivani izuzetak. Tekst o kome je reč („Svi predsednikovi ljudi“; „Vreme“ br. 555 od 25. avgusta 2001) bio je pisan u (naravno) poslednjem trenutku, u utorak 21. avgusta i iste večeri uredno prosleđen elektronskom poštom redakciji. Već u sredu popodne glavnog urednika Dragoljuba Žarkovića zvao je kolega iz marketing službe „Vremena“, jer je njega zvao prijatelj zaposlen u službi Vlade i molio ga da mu „prosledi Vasićev tekst“. „Vreme“ je u tom trenutku tek „ulazilo u štampu“. Kolega iz marketinga, kako red nalaže, tražio je odobrenje od glavnog urednika. Žarković – kakvog ga je Bog dao – odgovorio je službouljudno da „Vreme“ izlazi na ulicu već u sredu uveče, kod kolportera, pa neka ga kupe ako ih toliko zanima. Izgleda da su kupili (na čemu im hvala) i odlučili da to tako sve pročitaju i još ponove nekoliko puta, kako čujemo.

Ovakvi presedani ne događaju se često; naprotiv; a kad se događaju, onda to nije bez neke. U datom političkom kontekstu Srbije objašnjenja se nameću sama od sebe. Naime, da budemo sasvim otvoreni, na medijskoj sceni Srbije upravo traje bezočna otimačina o podršku Jednima ili Drugima. Za razliku od Miloševićevog vakta, kad se tačno znalo Ko je Čiji, postoktobarska situacija zamešala je stvari, pak sada treba nova diferencijacija, kako su to lepo zvali drugovi komunisti. Još pre izbijanja afere Gavrilović bilo je više nego jasnih indicija da se medijima nudi izbor: ili si za Đinđića, ili si za Koštunicu (ekskluzivno „ili“); tertium non datur bila je neizrečena, ali jasna poruka. Neki su mediji promenili strane; neki su onako „ključ u ruke“ (engleski: as found), onakvi kakvi su zatečeni u noći između 5. i 6. oktobra 2000. promenili gazdu; a neki su ostali onakvi kakvi su bili i do tada – svojeglavi, kako da vam kažemo… Uostalom, znate i sami na koga mislim konkretno, koji medijski ljudožder i prvoborac Antibirokratske revolucije sada olajava svog venčanog kuma po onim novinama čije nam se samo ime gadi, a koji bivši recitator uvodnih beseda na promocijama Çenih knjiga sada koga savetuje, kukala im majka obojici. Uvek se setim drage i pametne Sande Kosanović-Savić iz Radija B92 kako nekog 10. oktobra 2000, na pitanje nekog stranog radija da šta se promenilo na medijskoj sceni Srbije posle prevrata, odgovara ovako: „Ništa. Režimski su mediji ostali režimski, a nezavisni – nezavisni.“

Barem četiri štaba za specijalne operacije sada se takmiče da koji će od njih više srbijanskih novina, radija i televizija na brzaka smuvati i presaldumiti na svoju stranu. Da ne okolišimo sada i da se ne pravimo blesavi: jedan štab vodi za Đinđićev račun Vladimir Beba Popović; drugi, za Koštuničin račun, gđa Ljiljana Nedeljković, šefica Kabineta; treći je onaj stari štab Voje Šešelja; a kad identifikujemo ostale – javićemo blagovremeno. Sva su sredstva dozvoljena: intrige, podvale i olajavanja čuju se sa svih strana; državne, vojne i službene tajne kolportiraju se i telale po čaršiji kao što se onomad 1986. onaj Memorandum prodavao po podzemnim prolazima; to zivka telefonom, to nudi „tajna dokumenta koja teško optužuju“, to je spremno da preko piva u kafiću ispriča sve najstrašnije o Onima i još više. To hvata veze na sve strane, to regrutuje, obećava, sugeriše i preti. Ne mogu više ni dva pijanca da se pobiju u kafani a da čaršija to ne protumači kao „još jedan sukob Koštunice i Đinđića“. Licitira se okolo da koja Služba (RDB ili KOS) koga više podržava; da ko koga više prisluškuje; da Ko je Čiji. Najpoželjnije zanimanje u Srbijanaca postalo je – kao u Nušićeva vremena – Aleksa Žunić. Dovoljno je da ste jednom u životu bili ulični pozornik – a kamoli radnik One Službe – pa da vam dolaze sa informacijama koje u životu niste tražili, jer – „jednom (policajac), uvek (policajac)“. O glavnim urednicima koje smo ovih dana anketirali na tu temu – i da ne govorimo… U toj kakofoniji i nepodnošljivom šumu „informacija“, Štabovi za specijalne operacije dejstvuju kao štuke u mutnoj vodi. Sve je ponuđeno na njihovim tezgama: kompromitantna „dokumenta“, diskretne intrige, „ko za koga radi“ i „ko u stvari za koga radi, a vi ste čuli drugačije“; nude, vuku za rukav, umalo pa biju ko neće da uzme. Policijsko-obaveštajno-vojni polusvet razmileo se po kafićima i kafanama i nudi li, nudi – ovo i ono. Toga za stare i trule Jugoslavije (SFRJ) nije bilo, štogod oni o staroj Udbi pričali; ni do kolena joj nisu. Kada bi ozbiljni novinari temeljito i kako treba, lege artis, proveravali sve informacije koje im se iz tih štabova za specijalne operacije nude, trebalo bi im godina i godina.

Nego da se mi vratimo na suštinu stvari. To što je „Vreme“ objavilo neko svoje obavešteno mišljenje o jednoj političkoj stranci stvar je normalna i očekivana. To što je jedan od ona dva štaba za specijalne operacije (onaj koji je upravo u ofanzivi) „uhvatio neizdrž“, što kažu deca, pa nije dočekao ni da novine izađu a već je počeo da čačka – nešto je sasvim drugo: nedostatak lepog vaspitanja i pristojnosti, ali i zabrinjavajući simptom gubitka živaca. Izgleda da već poznate primedbe o „hiperaktivnosti“ izvesnih političara u DOS-u imaju osnove. G. Mitrović iz RTV Pink, koliko god se pravio da je početnik u stvarima političkim (i koliko god mu informativne emisije bile početničke i još gore), mogao je lepo da telefonira i zamoli za dozvolu da onoliko teksta prenese; naime, Zakon o autorskim pravima kaže da se do oko trećine tuđeg teksta može preneti bez pitanja, ali ne više od toga. Toliko o profesionalnosti; a pošto je Srbija slobodna zemlja, nama je svejedno odakle TV Pinku uopšte ideja da dotični tekst tako ekstenzivno prenosi; uostalom, odnekud slutimo odakle, ali – kako rekosmo – to je manje važno.