Osnovna teza knjige Istorija modernog prosvetiteljstva Volfganga Šmalea je da se duhovna i idejna srž našeg doba treba potražiti u epohi prosvetiteljstva pošto su druge ideologije i velike priče kroz istoriju postale previše kompromitovane da posluže u tu svrhu
Nakon Istorije evropske ideje, Istorije muškosti i Šta će biti sa Evropskom unijom, nemački istoričar i univerzitetski profesor Volfgang Šmale našoj publici predstavlja svoju novu knjigu Istorija modernog prosvetiteljstva. Reč je o jasno argumentovanom tekstu sa obiljem pregledno iznetih podataka, što treba da posluži kao plodno tle za dalja istraživanja i debate. Šmaleovo delo može biti zanimljivo za istoričare, ali i za širu publiku koju zanimaju društvene nauke i koja želi da učestvuje u razgovoru o gorućim pitanjima našeg doba, posebno o prekretnici na kojoj se Evropa trenutno nalazi.
Volfgang Šmale unapred priznaje određena ograničenja svog pristupa time što ističe da je po profesiji istoričar a ne filozof, književni kritičar, istoričar umetnosti ili istoričar filozofije. Doduše, njegove osnove bi donekle mogle da se porede sa istorijom ideja. Šmale smatra da mu istoriografski pristup pruža drugačiju perspektivu za proučavanje prosvetiteljstva od ostalih i češće korišćenih pristupa.
O RECEPCIJI PROSVETITELJSTVA
Tema Istorije modernog prosvetiteljstva nije prosvetiteljstvo samo po sebi, nego stvaranje diskurzivnog konstrukta zvanog “prosvetiteljstvo”. Pošto ovo nije knjiga o prosvetiteljstvu nego o recepciji prosvetiteljstva u narednim vekovima, Šmale se ne bavi pojedinačnim prosvetiteljima i ne analizira pojedinačna dela iz perioda prosvetiteljstva. Njegova studija pokazuje kako se postepeno stvaraju narativni konstrukti o epohama, ljudima i idejama. Delo je pretežno koncipirano kao ponovno iščitavanje debata o prosvetiteljstvu, koje su trajale kroz celi 19. i 20. vek, a nastavljaju se u 21. veku, i koje su formirale današnje poglede na fenomen prosvetiteljstva. Fokusirajući se na istorizaciju prosvetiteljstva, Šmale prati procese selekcije, konstruisanja i kontekstualizacije koji dovode do etabliranja određenog pojma. Najveću vrednost ove knjige treba potražiti upravo u načinu na koji otkriva kompleksnost tih procesa.
Šmale više puta naglašava da se naziv “prosvetiteljstvo” nije pojavio istovremeno sa prosvetiteljstvom i da autori iz tog doba nisu sebe nazivali prosvetiteljima: “Prosvetiteljstvo je bilo autorefleksivno, svesno sebe, ali se još nije predstavljalo kao velika priča” (Liotarov grand récit). Poglavlje Imenovanje objašnjava kako se istorijski formirao takav grand récit o epohi prosvetiteljstva. Koristeći podatke Guglovog Engram vjuera (Ngram Viewer), koji pokazuju da su se nazivi za prosvetiteljstvo na velikim evropskim jezicima, inače svi vezani za ideju svetlosti (“die Aufklärung”, “the Enlightenment”, “les Lumieres”), pojavili kasnije od očekivanog, Šmale otkriva kako kasniji istorijski pogledi sintetišu jednu epohu, izdvajaju njene najbitnije karakteristike i daju joj jedinstveni naziv.
RAZLIČITI STAVOVI
Ispostavlja se da je veoma teško definisati prosvetiteljstvo i utvrditi njegove hronološke, ideološke, kulturološke i metodološke granice. Velikani prosvetiteljstva imali su različite stavove o suštinskim pitanjima, bavili su se različitim umetnostima i naukama, stvarali pod različitim uticajima, pisali na različitim jezicima i živeli u različitim državama. Nemoguće je svesti sve ove ličnosti pod jedan pojam ili orijentir. Svako prenaglašavanje pojedinačnih obeležja, u koja se ubraja i univerzalizam, u krajnjoj instanci dovodi do parcijalne i pogrešne procene prosvetiteljstva. Da bi uvažio regionalnu, idejnu i vremensku heterogenost, Šmale uvodi korisnu distinkciju između prosvetiteljstva i prosvetiteljstava u množini.
Druga važna distinkcija je između prosvetiteljstva u užem značenju tog pojma, tj. u smislu konkretne, jasno omeđene istorijske epohe i prosvetiteljstva u širem, deskriptivnom i nadepohalnom smislu, tako da i pojedini filozofi antičke Grčke mogu da se opišu kao prosvetitelji. Ovaj nadepohalni pojam se dovodi u vezu sa izrazom Maksa Vebera “raščaravanje sveta”. Priroda se raščarava tako što postaje predmet naučnih istraživanja, a društveni svet se odvaja od povezanosti sa religijom i mitovima, sa društvenim i vladajućim hijerarhijama koje se do tada nisu dovodile u pitanje.
Snaga prosvetiteljstva se za Šmalea nalazi u shvatanju da treba analizirati sve, kritikovati sve, uključujući sopstvene stavove, razvijati diskusiju i polemiku i time se oslobađati ustaljenih predrasuda i širiti moć razuma. Upravo heterogenost omogućava da prosvetiteljstvo prevaziđe svoje suprotnosti, izdrži test vremena i odgovori na kritike intelektualaca 20. veka. Šmale koristi tumačenje prosvetiteljstva Karla Joela koje se fokusira na “različitosti”, “različito”, na “mnoštvo” i “pravo mnoštva”, što ne znači glasačku većinu već raznolikost.
Ova knjiga pravi podelu na tri pristupa u recepciji prosvetiteljstva: afirmativni, negativno-kritički i analitički pristup. Poglavlje Intelektualci nudi hronološki pregled nastojanja brojnih intelektualaca od 19. do 21. veka da odgovore na pitanje šta je prosvetiteljstvo i da ga analiziraju, dok je poglavlje Kritike posvećeno negativno-kritičkim osvrtima na ideje i autore prosvetiteljstva (itd). Šmale ponovo iščitava 36 tekstova intelektualaca koji su se bavili prosvetiteljstvom, među kojima su Hegel, Tokvil, Ten, Vindelband, Diltaj, Kasirer, Azar, Habermas, Fuko, Izrael i dr. (Intelektualci), kao i Horkhajmer, Adorno, Arentova, pojedini postmoderni i postkolonijalni kritičari (Kritike).
Šmale ne krije svoje ideološke postulate i programsku orijentaciju knjige, niti razloge zašto se baš u ovom trenutku bavi temom prosvetiteljstva. Već je u uvodu knjige jasno istaknuto uverenje da su u vremenima krize, kao što je naše, neophodni društveni i duhovni orijentiri. Krize nas podstiču da se ponovo uveravamo u vlastiti identitet, bilo kao pojedinci, bilo kao kolektiv i društvo. Uostalom, i prosvetiteljstvo se pojavilo kao odgovor na krizu društvenog poretka u kojoj su se prethodne ideje religije, feudalizma i božanskog prava vladara pokazale neprimenljivim na svet koji se ubrzano menjao. Osnovna teza knjige je da se duhovna i idejna srž našeg doba treba potražiti u epohi prosvetiteljstva pošto su druge ideologije i velike priče kroz istoriju postale previše kompromitovane da posluže u tu svrhu.
POUKE ZA BUDUĆNOST
Ako izučavamo kako nasleđe prošlosti oblikuje sadašnjost, možemo izvući pouke za budućnost. Šmale izdvaja ljudska prava, demokratiju i pravnu državu kao trijadu ideja formiranih u doba prosvetiteljstva koje su opstale do danas i koje treba da predstavljaju etički temelj društva, a zatim toj trijadi dodaje i princip podele vlasti, slobodu mišljenja, poštovanje ličnih sloboda, nediskriminaciju, dostupnost osnovnog obrazovanja, suzbijanje sujeverja naukom i druge idejne orijentire. Otelotvorenje tog zajedničkog idejnog nasleđa za Šmalea predstavlja formiranje nadnacionalnih organizacija poput Ujedinjenih nacija i Evropske unije: “Evropa kao kultura u jednini bila je i ostala neposredno nasleđe stvaranja koncepcije prosvetiteljstva”.
U godinama neposredno nakon užasa Drugog svetskog rata prosvetiteljstvo se vidi kao identitet koji daje smernice za izlaz iz duhovne krize. Poglavlje Prakse objašnjava kako su tekovine prosvetiteljstva korišćene kao inspiracija za političku i kulturnu integraciju evropskih država i kako pravni dokumenti koji su temelj EU korespondiraju sa tekstovima prosvetiteljstva. Obilje materijala i primera evropskih i vanevropskih praksi prikupljenih u ovom poglavlju nudi brojne teme za razmišljanje, čak i onim čitaocima koji uopšte ne dele autorov evroentuzijazam i antropološki optimizam.
U poglavlju Orijentiri uporebljeni su podaci sa Guglovih trendova, broj pretraga na Vikipediji (u periodu od 2015. do 2021) i novinski članci iz štampe širom sveta, dostupni preko Guglovih vesti, da bi se pokazala globalna popularnost i relevantnost najvažnijih ličnosti prosvetiteljstva i njihovih ideja za današnje digitalno društvo. Može se reći da današnji čovek stoji na ramenima prosvetiteljstva kao što je renesansni čovek stajao na ramenima antike.
U skladu sa principima koje demonstrira kroz ceo svoj opus, Volfgang Šmale koncipira knjigu kao poziv na akciju ili poziv da se orijentiri prosvetiteljstva upotrebe na zadacima očuvanja zajedničkog nadnacionalnog nasleđa, rešavanja savremene krize demokratije i stvaranja bolje budućnosti. Akcija je moguća ako intelektualci komuniciraju sa širom javnošću, pa se knjiga završava upravo pohvalom načina na koji su prosvetitelji pisali, gde su “argumenti osmišljeni da budu uzbudljivi”, gde prijemčivost stila ne dovodi do banalizacije sadržaja i gde sve ostaje “blisko ljudima”. Šmale zaključuje: “Prosvetiteljstvo kao nauka o životu imalo je neki prepoznatljiv smisao – da oslobodi čoveka, da mu omogući samostalnost bez koje nema slobode, niti za pojedinca niti za društvene kolektive”.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
