Krizni period kod nas je konačno prošao i sad možemo da posvetimo više vremena budućem razvoju, umesto krpljenju rupa na sve strane. Nepopularne, ali hrabre i neophodne odluke koje je vlada donosila u vezi sa smanjivanjem troškova u prethodnom periodu su stabilizovale javne finansije, smanjile godišnji deficit ispod rasta BDP-a, što nam konačno otvara prostor da uradimo nešto više, da iskoračimo još jedan korak napred. Sada imamo najavu da će doći i do umanjenja poreza na rad, što je definitivno korak ka poboljšanju poslovnog ambijenta i odličan potez. Ipak, verujem da nam je tu neophodna potpuna promena sistema. Što je pre sprovedemo, pre ćemo dobiti ubrzanje u rastu standarda građana i BDP-a.
Naša konkurentska slabost u odnosu na region su nameti na plate koji su kod nas oko 66 odsto, dok se u regionu kreću između 30 i 50 odsto. S druge strane, to upravo može da nam bude i prednost, jer je reformom u tom sektoru moguće obezbediti jak stimulans ukupnom razvoju. Ako želimo da napravimo dodatni iskorak ka približavanju evropskim standardima, treba da promenimo način obračuna nameta kroz uvođenje jedinstvenog poreza na zarade od 40 odsto i da ukinemo sve doprinose, tople obroke, regrese… Paralelno s tim, treba uvesti ograničenje da se bruto plata na radnom mestu ne može menjati naniže bar naredne dve godine.
Šta bi to značilo? Za početak povećanje neto plate od oko 17-18 odsto svima, zaposlenima i u privatnom i javnom sektoru bez povećanja troškova za poslodavce. Pojednostavljivanje procesa angažovanja i plaćanja zaposlenih je posebno značajno za mikro i mala preduzeća. Momenat povećanja bez dodatnih troškova dao bi impuls privredi koji bi sigurno pogurao rast BDP-a na više od 5 odsto. Ovakav potez bi bio dobar za svih 2,5 miliona zaposlenih: podigle bi se plate u javnom sektoru bez povećanja troška države po tom osnovu, podigle bi se plate i zaposlenima u privatnom sektoru, a ti ljudi su sigurno najveće žrtve krize koja nas je pogodila. U suštini, najviše bi porasla primanja ljudima koji upravo najviše troše u okviru same privrede Srbije.
Deluje da je teško reformisati (ugasiti) PIO i RFZO, ali to i nije baš tako, jer je reč o već odumrlim organizacijama koje opstaju veštačkim upumpavanjem para od države, a Vlada ne može adekvatno da kontroliše potrošnju sredstava u okviru tih organizacija. To što oni sprovode, javna administracija u okviru Vlade bi sigurno radila mnogo bolje i efikasnije. To što oni rade nema veze sa poslovanjem jednog fonda, već su obični protočni bojleri koji samo preusmeravaju sredstva. Svaki građanin Srbije bi dobio besplatno lečenje kao i sad, samo bez komplikovanih procedura vađenja zdravstvenih kartica.
Penzije su nešto teža tema, a tu svakako ne bi smelo da se dira u stečena prava sadašnjih penzionera. Sadašnji penzioneri bi trebalo da dobijaju svoje penzije u skladu sa onim što su i odvajali za radnog života. Druga grupa, koja bi bila najveća u sledećem periodu, jesu ljudi koji su radili za vreme oba sistema. Njihove buduće penzije bile bi određene srazmerno vremenu koje su proveli u starom i novom sistemu. Budući penzioneri bi u ovom sistemu trebalo da imaju jednaku penziju bez obzira na visinu plate, to bi bila socijalna penzija koja omogućava osnovne životne potrebe. Trenutno se oko trećina budžetskih sredstava (uvećanih za troškove PIO i RFZO) troši za penzije, što je svakako mnogo, ali bih ostavio Ministarstvu finansija da u saradnji sa MMF-om proceni. Dodatna sredstva za finansiranje penzija u nekom srednjoročnom periodu trebalo bi da se obezbede i privatizacija preostalih preduzeća, pre svega onih u vlasništvu fondova.
Najveći rizik jeste smanjenje budžetskih prihoda, ali i to bi trebalo da bude kratkoročno rešenje, dok se privreda ne digne zbog ubrzanog tempa rasta. Taj minus može da se pokrije već za 4-5 godina, pre svega pomenutim privatizacijama za penzije, ali i zaduživanjem koje bi moglo da se ostvari zbog rasta koji bi nastupio. Ako pođemo od toga da bi rast, ubrzan reformom, išao preko 5 odsto, to bi otvorilo dodatni prostor za zaduživanje. Dokle god je rast BDP-a veći od zaduženja, ukupni udeo duga u BDP-u pada. Jednostavno, kada ima rasta, sve može da se izgura, a kad nema…
Autor je generalni direktor kompanije „Mona“
