Ako želimo da napravimo dodatni iskorak ka približavanju evropskim standardima, treba da promenimo način obračuna nameta kroz uvođenje jedinstvenog poreza na zarade od 40 odsto i da ukinemo sve doprinose, tople obroke, regrese...
Krizni period kod nas je konačno prošao i sad možemo da posvetimo više vremena budućem razvoju, umesto krpljenju rupa na sve strane. Nepopularne, ali hrabre i neophodne odluke koje je vlada donosila u vezi sa smanjivanjem troškova u prethodnom periodu su stabilizovale javne finansije, smanjile godišnji deficit ispod rasta BDP-a, što nam konačno otvara prostor da uradimo nešto više, da iskoračimo još jedan korak napred. Sada imamo najavu da će doći i do umanjenja poreza na rad, što je definitivno korak ka poboljšanju poslovnog ambijenta i odličan potez. Ipak, verujem da nam je tu neophodna potpuna promena sistema. Što je pre sprovedemo, pre ćemo dobiti ubrzanje u rastu standarda građana i BDP-a.
Naša konkurentska slabost u odnosu na region su nameti na plate koji su kod nas oko 66 odsto, dok se u regionu kreću između 30 i 50 odsto. S druge strane, to upravo može da nam bude i prednost, jer je reformom u tom sektoru moguće obezbediti jak stimulans ukupnom razvoju. Ako želimo da napravimo dodatni iskorak ka približavanju evropskim standardima, treba da promenimo način obračuna nameta kroz uvođenje jedinstvenog poreza na zarade od 40 odsto i da ukinemo sve doprinose, tople obroke, regrese… Paralelno s tim, treba uvesti ograničenje da se bruto plata na radnom mestu ne može menjati naniže bar naredne dve godine.
Šta bi to značilo? Za početak povećanje neto plate od oko 17-18 odsto svima, zaposlenima i u privatnom i javnom sektoru bez povećanja troškova za poslodavce. Pojednostavljivanje procesa angažovanja i plaćanja zaposlenih je posebno značajno za mikro i mala preduzeća. Momenat povećanja bez dodatnih troškova dao bi impuls privredi koji bi sigurno pogurao rast BDP-a na više od 5 odsto. Ovakav potez bi bio dobar za svih 2,5 miliona zaposlenih: podigle bi se plate u javnom sektoru bez povećanja troška države po tom osnovu, podigle bi se plate i zaposlenima u privatnom sektoru, a ti ljudi su sigurno najveće žrtve krize koja nas je pogodila. U suštini, najviše bi porasla primanja ljudima koji upravo najviše troše u okviru same privrede Srbije.
Deluje da je teško reformisati (ugasiti) PIO i RFZO, ali to i nije baš tako, jer je reč o već odumrlim organizacijama koje opstaju veštačkim upumpavanjem para od države, a Vlada ne može adekvatno da kontroliše potrošnju sredstava u okviru tih organizacija. To što oni sprovode, javna administracija u okviru Vlade bi sigurno radila mnogo bolje i efikasnije. To što oni rade nema veze sa poslovanjem jednog fonda, već su obični protočni bojleri koji samo preusmeravaju sredstva. Svaki građanin Srbije bi dobio besplatno lečenje kao i sad, samo bez komplikovanih procedura vađenja zdravstvenih kartica.
Penzije su nešto teža tema, a tu svakako ne bi smelo da se dira u stečena prava sadašnjih penzionera. Sadašnji penzioneri bi trebalo da dobijaju svoje penzije u skladu sa onim što su i odvajali za radnog života. Druga grupa, koja bi bila najveća u sledećem periodu, jesu ljudi koji su radili za vreme oba sistema. Njihove buduće penzije bile bi određene srazmerno vremenu koje su proveli u starom i novom sistemu. Budući penzioneri bi u ovom sistemu trebalo da imaju jednaku penziju bez obzira na visinu plate, to bi bila socijalna penzija koja omogućava osnovne životne potrebe. Trenutno se oko trećina budžetskih sredstava (uvećanih za troškove PIO i RFZO) troši za penzije, što je svakako mnogo, ali bih ostavio Ministarstvu finansija da u saradnji sa MMF-om proceni. Dodatna sredstva za finansiranje penzija u nekom srednjoročnom periodu trebalo bi da se obezbede i privatizacija preostalih preduzeća, pre svega onih u vlasništvu fondova.
Najveći rizik jeste smanjenje budžetskih prihoda, ali i to bi trebalo da bude kratkoročno rešenje, dok se privreda ne digne zbog ubrzanog tempa rasta. Taj minus može da se pokrije već za 4-5 godina, pre svega pomenutim privatizacijama za penzije, ali i zaduživanjem koje bi moglo da se ostvari zbog rasta koji bi nastupio. Ako pođemo od toga da bi rast, ubrzan reformom, išao preko 5 odsto, to bi otvorilo dodatni prostor za zaduživanje. Dokle god je rast BDP-a veći od zaduženja, ukupni udeo duga u BDP-u pada. Jednostavno, kada ima rasta, sve može da se izgura, a kad nema…
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
