Kakav nam nacionalizam treba

Širom Beograda izlepljeni su plakati sa likom Slobodana Miloševića. Manifestacija “Mirdita, dobar dan!” je zabranjena, a organizatorki Sofiji Todorović je na kućnu adresu stigla – upakovana svinjska glava. Bosansko-hercegovačkom glumcu i piscu Feđi Štukanu zabranjen je ulazak u Srbiju pod izgovorom da predstavlja “pretnju po nacionalnu bezbednost”. U Kikindi je gradonačelnik otkazao književni festival jer organizatori “ne poštuju državu i predsednika”.

Istovremeno, pripadnici Srpske napredne stranke, nakon kratkog “oprostite mi moju ružnu prošlost”, ponovo preuzimaju staru radikalsku retoriku. Opšti je utisak da je društvo podeljeno i nasilno.

Teme nacionalizma, ratova i nasilja godinama proučava redovni profesor sociologije na Univerzitetu u Dablinu i irski akademik Siniša Malešević. Rođeni Banjalučanin, koji već 28 godina živi u Irskoj, našao se u Beogradu na naučnoj konferenciji “Serbia and the Balkans: Three Centuries of Embrace with Europe” i tom prilikom govorio za “Vreme” o usponu desnog nacionalizma u Srbiji, na Balkanu i u Evropi. Razgovarali smo i o tome kako se nacionalizam kroz istoriju transformisao u moćan alat u šakama desnice i zbog čega je Jugoslavija kolevka, a ne tamnica nacija, kako vidi današnju Bosnu i Hercegovinu i režim u Srbiji. Za početak, govori o tome kako vidi nacionalizam u Srbiji, a u svetlu nedavnih događaja.

SINIŠA MALEŠEVIĆ: Ovde u poslednjih tridesetak godina dominira desni nacionalizam. Postojao je pokušaj artikulacije građanske opcije kada je Demokratska stranka bila na vlasti iako je i tu bilo raznih struja, i desnih i levih. Od dolaska Vučića na vlast, taj nacionalizam je izrazito desni. Pogledajte tabloide, televiziju i uopšte većinu medija. Od početka je prisutna retorika “i Evropska unija i Rusija”, ali preko dominantnih medija se vidi stvarna slika – kako režim doživljava sebe i svoj nacionalizam. Mislim da ovde desni nacionalizam nije ni prestajao. Samo je sada jači.

“VREME”: Da li je u tom smislu period s početka ovog veka bio nekakvo abnormalno stanje?

Miloševićeva vlast je uništila državu, povezala ju je sa kriminalom i uvela autokratsku vladavinu. Nakon njega, postojao je pokušaj da se reformiše društvo koje je jako dugo bilo isprepleteno s kriminalom. Kada se stari režim, u novom ruhu, vratio na vlast, oni su vratili političke procese na ono sto je bilo pre 2000. godine. Njima ne trebaju pravna država i demokratske institucije, osim kao paravan. Čudan je to ideološki miks – imate retoriku ljudi poput Vulina, koji su tipični predstavnici desnog ekstremnog etničkog nacionalizma iako je on formalno levičar.

Kako dolazi do razvoja nacionalizma na Balkanu? Spomenuli ste u izlaganju da se na ovim prostorima pojavio dosta kasno.

Kod nas postoji pogrešan stereotip o nacionalizmu, jer uglavnom mislimo da je to psihološki poremećaj ili uvek ekstremna ideologija, a nacionalizam je, zapravo, ideološki temelj svih modernih društava. Francuska revolucija, američka revolucija i latinoamerička borba za nezavisnost su počeci nacionalizma. Nacionalizam je moderna ideologija koja počinje kao liberalni projekat. On je protiv legitimacije državne vlasti zasnovane na ideji da kraljevi imaju božansko pravo da vladaju. Inicijalno, nacionalizam zastupa ljudska prava, ideju narodnog suvereniteta i, delimično, prava žena. S vremenom se pomera udesno. Nacionalizam je istorijski fenomen i nešto što dolazi kroz strukturalne promene. Nacija se kod nas često mitologizuje kao srednjovekovni koncept, ali ona je moderni fenomen. Čak je i posle Francuske revolucije bilo potrebno vreme dok ljudi nisu počeli da smatraju sebe Francuzima. U 19. veku se karakter države promenio i trebali su joj lojalni stanovnici. A ljudi koji se primarno identifikuju lokalno, u smislu klana ili familije, nemaju nacionalni identitet. Radi se o strukturalnoj transformaciji u smislu jačanja države, da ona može na neki način da kontroliše stanovništvo, da ga pacifikuje i oblikuje. Taj momenat je veoma važan. Nema nacionalizma kao političke ideologije bez projekta državnosti. Ovde smo imali pokušaj stvaranja liberalne demokratije, što nije funkcionisalo, pa se onda pojavio državni socijalizam koji je nominalno bio protiv nacionalizma, a u stvarnosti je nastavio sa istim državnim instrumentima.

Kako se nacionalizam razvijao kroz 20. vek i kakvu je ulogu u tome odigrala Jugoslavija?

Druga Jugoslavija je bila vrlo kompleksna jer je u pitanju multinacionalna država koja je imala negativno iskustvo sa prvom Jugoslavijom i njenim pokušajem da stvori homogenu jedinstvenu naciju. Prva Jugoslavija nikome nije odgovarala, a pogotovo ljudima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, a delom i Sloveniji. Oni su je smatrali pokušajem radikalne centralizacije kojim bi izgubili mnoga prava. Iako su to doživljavali kao velikosrpski nacionalizam, on nije nužno to bio. Radilo se o pokušaju da se preko banovina unitarizuje država – kralj Aleksandar je iskreno verovao u postojanje jugoslovenske nacije. U Jugoslaviji 1945. na vlast dolaze komunisti, koji znaju da to iskustvo ne može da se ponovi jer će opet prouzrokovati probleme. Tako da oni nemaju koherentnu ideju jugoslovenstva. Postojala je ideja da jugoslovenstvo može postojati paralelno sa srpstvom, hrvatstvom i ostalima. U Jugoslaviji se javlja i dodatni element, a to je stvaranje socijalističkog društva, gde je naglasak više na radnicima nego na naciji. Na početku sovjetski projekat, a kasnije liberalniji i demokratičniji, morao je naći način da izađe na kraj sa uporednim razvijanjem nacije. Komunistička Jugoslavija nije želela da se razviju hrvatski i srpski nacionalizam. Želela je da ih kontroliše, ali ne i da ih sputava, poučena pređašnjim iskustvom. Međutim, desilo se nešto suprotno. Razvojem modernih institucija i obrazovanja, druga Jugoslavija znatno je doprinela razvoju etničkih nacionalizama. Taj period, koji se vidi kao nekakva tamnica naroda, u stvari je kolevka naroda, kada se nacionalizam tek razvija i pojačava. Zato je važan period državnog socijalizma i masovne nacionalizacije stanovništva. Ljudi ne razumeju da je taj period ključan. Tada su napravljene transportne i komunikacione mreže, infrastruktura. Došlo je do razvoja pismenosti. Taj period je dozvolio ono što se dogodilo devedesetih. Ne može se proizvesti nacionalizam ni iz čega. On mora biti tu, možete ga samo oblikovati ili radikalizovati. A to se i dogodilo.

U kakvom su odnosu nezavisnost koje države dobiju posle ratova i kasniji razvoj demokratskih institucija? Da li su te institucije slabije? Šta kaže primer država nastalih raspadom Jugoslavije?

Ratovi koji dugo traju između velikih država mogu generisati homogenije društvo i razvoj civilnog društva zato što su vladari prisiljeni da daju slobode kako bi se ljudi borili i plaćali poreze. Problem je što to ne funkcioniše kada imate manje ratove, građanske ratove, a ovde su ratovi imali taj oblik. Imamo i nezavršene ratove u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Tu su ratovi samo stali, a retorika iz prošlog vremena se nastavila. Jedina koja je izašla kao pobednik iz rata je Hrvatska, gde je nacionalizam još jači jer veteranske organizacije mogu da koriste svoj ratni kapital da se uključe u politički život i utiču na političke stranke. Građanski ratovi neće nužno generisati stabilne i demokratske države, već postoji permanentna mobilizacija stanovništva. U Bosni i Hercegovini je najgore.

Kako vidite budućnost Bosne i Hercegovine s obzirom na to da predsednik Republike Srpske Milorad Dodik sve češće spominje otcepljenje?

To traje već 15 godina. U Bosni i Hercegovini je napravljen određeni pomak prvih deset godina posle rata. Recimo, od 1995. do 2005. godine, kada je Aprilski dogovor bio pokušaj da se nešto popravi, što je propalo i od tada sve ide u lošem smeru. Zanimljivo je da je Dodik takođe strukturalni proizvod Dejtonskog sporazuma. On je počeo kao komunista i bio je komunista dok je od toga imao koristi. Kad je Marković bio na vlasti, postao je reformista. Znamo da je za vreme rata bio švercer, a njegova stranka je bila u parlamentu, pa je imao poslanički imunitet. Onda je sa samo dva poslanika, uz američku pomoć, došao na vlast – tad je bio američki čovek. Zatim je bio blizak Tadiću, a protiv Vučića i Šešelja. Kada je Vučić stupio na vlast, postao je njegov čovek, a sad je i Putinov. Sve je prošao – od krajnje levice do krajnje desnice. On je dobar indikator da je sve to proizvod sistema koji kreira mogućnost za takve ljude. To nije morao biti Dodik, mogao je biti bilo ko. U tom smislu je Dejtonski sporazum loš: nije stvorio stabilnost. Dejton je bio koristan da se zaustavi rat. Bosna i Hercegovina nema pravi ustav, već je on samo aneks jednog mirovnog sporazuma. Umesto da se na tome radi, stanje je od tih propalih Aprilskih pregovora sve lošije i lošije. Sve je veća mobilizacija, diskurs se promenio i često je agresivan. I političari neprestano koriste tvrdu nacionalističku retoriku.

foto: vesna malešević

Šta je toliko privlačno u ideji nacionalizma da ona uspeva da opstane tako dugo i da preti da nadjača sve druge ideologije?

Mi živimo u nacionalnim državama. Glavna politička legitimacija za takve države je nacionalizam. Nacionalizam je u temelju ideje popularnog suvereniteta, da vlast pripada narodu, koja je poznata još iz vremena Francuske revolucije. I u tom kontekstu, nijedna država ne može izbeći nacionalizam. Iran, koji je teološka država, koristi iranski nacionalizam da mobiliše ljude i opravda svoja dela. U Poljskoj je za vreme komunizma službena ideologija bio socijalizam, a u svakodnevnom političkom životu vladari su se stalno oslanjali na poljski nacionalizam. Nacionalizam može biti ekstremno leva ideologija, centristička ili ekstremno desna ideologija. Stvar je u tome kako se upravlja njime. Dobar je primer Katarine Pejović u Hrvatskoj. Ona ima malu stranku vrlo radikalne levice i bila je u parlamentu u prošlom sazivu. Njena retorika je veoma zanimljiva. Ona je vrlo tradicionalna, marksistička, ali sa nacionalnim, antiimperijalnim elementima – protiv NATO-a i protiv Evropske unije. Neka vrsta levog suverenizma koji je prisutan i u Francuskoj. Želeli mi to ili ne, levica ovde mora naći način da uključi nacionalizam i da ga kontroliše. Da ga preuzme od desnice. Ako ga ostavi desnici, odmah se delegitimiše – počinju optužbe da su izdajnici, da rade za Zapad, Istok ili nekoga drugog. Nemoguće je izbeći nacionalizam u svetu u kom mi živimo. Samo je stvar u tome kakav će on biti. Da li će to biti ekstremno desni, levi ili liberalni nacionalizam.

Kako napraviti razliku između zdravog patriotizma i ekstremnog nacionalizma?

Patriotizam je nacionalizam. Kada se govori o modernom patriotizmu, svaki patriotizam je nacionalni. Mi svi danas živimo u nacionalnim državama, a ne u imperijama ili patrimonijalnim kraljevstvima. Stvar je u tome da se artikuliše nacionalizam koji je uključiv. To je nekakav građanski nacionalizam, koji ne isključuje različite grupe, koji kaže – svi smo mi državljani ove države, svi imamo ista prava, trebalo bi budemo solidarni jedni prema drugima. Sve to nacionalizam radi, ali etnički nacionalizam isključuje sve koji nisu “naši”.

foto: vesna malešević

Deluje da političari na vlasti u Srbiji rade potpuno suprotnu stvar. Nedavni Svesrpski sabor bio je predstavljen kao skup “svih Srba”, ne svih državljana Srbije.

To je dobar primer. U poslednje vreme Vučić i Dodik su potpuno otišli u tvrdi etnički nacionalizam. Vučić to uvek radi – on nikada ne govori o državljanima Bosne i Hercegovine, već isključivo koristi termine Bošnjaci, Hrvati i Srbi. Čak i kada govori o Srbiji, on ne kaže “ljudi iz Sandžaka”, već samo – Bošnjaci i Srbi. Vučić uvek etnifikuje svoje vlastite državljane, što kao predsednik ne bi smeo. To je ta retorika, potekla iz radikala, koja je uvek etnička. Svako bi ovde, nevažno da li je Srbin, Mađar ili Albanac, trebalo da ima ista prava, ali to nije slučaj u takvoj retorici. Odmah se vidi ko je pravi građanin, a ko građanin drugog reda. Tako je i sa Kosovom. Kaže se – Kosovo je sastavni deo Srbije, ali Albanci nisu. Želimo Kosovo, ali ne želimo Albance. Što implicira na agresivnost, jer niko neće dobrovoljno otići sa teritorije na kojoj živi. Taj nedostatak građanskog koncepta nacije stalno kreira ovakve probleme.

Neretko se u javnoj sferi reči “pravoslavac” i “Srbin” koriste kao sinonimi.

To je, takođe, deo etničke retorike. Šta nas razlikuje: govorimo isti jezik, a jedino što nas razlikuje je religija. I onda se to naglašava. Ne nužno u smislu verovanja, već u smislu religije kao kulturnog markera. To je posebno naglašeno u Bosni i Hercegovini. U društvu u kojem živimo nisu svi religiozni, imamo i ateiste i agnostike. Ljudi mogu i promeniti religiju. Ali ta retorika to ne dozvoljava. Ne možeš biti pravi Srbin ako nisi pravoslavac. Ne možeš biti pravi Hrvat ako nisi katolik.

Danas često čujemo da se u nekom pogledu “vraćamo u devedesete”. Može li rastući etnički nacionalizam da ponovo dovede do sukoba i koji bi bili indikatori da se tako nešto približava?

Mi živimo u prilično nestabilnom svetu i stanje može biti gore za jednu, dve ili tri godine. Vidimo da ekstremne desničarske stranke dolaze na vlast. Na primer u Italiji i Holandiji, uskoro i u Francuskoj. Moguće je i da se Tramp vrati na vlast. To menja geopolitičku situaciju svugde, pa i na Balkanu. Postoje neke predispozicije za konflikt, kako u Bosni, tako i na Kosovu. Između Hrvatske i Srbije više nema otvorenih pitanja. Samo je stvar u tome šta se dešava na nivou Evrope i na svetskom nivou. Ako na tom nivou događaji idu u pravcu mogućih sukoba, onda se oni mogu dogoditi i na prostoru Balkana. S pozitivne strane, možemo reći da ovde ima dosta manje oružja i motivacije za rat nego što je bio slučaj za vreme devedesetih. Priča se da će se obavezni vojni rok vratiti, ali i to je upitno – radi se o vrlo skupom projektu. Pretpostavljam i da među mladima postoji otpor takvoj odluci. Jednostavno, generacije su drugačije. Više je problem širih geopolitičkih odnosa među većim državama. Ali, ne bih se začudio da, ako se nešto dogodi, neki ovde pokušaju da iskoriste novonastalu situaciju.

Ko?

Vučić. Ja se ne bih začudio kada bi on pokušao da uradi nešto na Kosovu, ako tu ne bi bili prisutni Amerikanci, NATO i Evropska unija. Naravno, to je sve hipotetički.

Spomenuli ste da postoji trend jačanja desnice u ostatku Evrope. Međutim, u Srbiji, iako deluje da postoji pomak udesno u javnosti, poslednjih nekoliko godina nijedna desničarska stranka nije ostvarila dvocifren rezultat.

Ovde je desnica na vlasti. Vučićeva stranka ima hegemoniju i njima trebaju mali privesci na ekstremnoj desnici. Neke od njih je, manje-više, i formirao Vučić i videli smo kako se oni brzo prešaltaju. Neki od njih su delimično samostalni, kao što je Nestorović. Mislim da je on nastao iz konteksta pandemije i teorija zavere. Radili smo istraživanje za vreme pandemije u pet zemalja – Irskoj, Engleskoj, Nemačkoj, Švedskoj i Srbiji. Srbija je, prema tome koliko ljudi veruje u teorije zavere, druga planeta u odnosu na ostale zemlje. Ogroman broj ljudi ovde veruje u teorije zavere. Postoji kombinacija stvari koja utiče na to, počev od relativne izolovanosti države dugi niz godina do medija koji su od devedesetih nastavili sa antizapadnom i antimodernističkom retorikom. To je sad postalo generacijski. A država to, na izvestan način, podržava. Teorije zavere su za njih dobre jer se za probleme ne krivi vlast, već se krivi neko drugi. Onda se ljudi osećaju nesigurno i odlučuju da podrže vlast, što režimu odgovara.