Kada univerzitet izneveri

U poslednjih nekoliko meseci troje profesora Beogradskog univerziteta (BU) zaustavljeno je u napredovanju te nisu izabrani u zvanje redovnih profesora. Njihove reference su bile više nego dobre, ali ipak na tajnim glasanjima nisu prošli. Dočekao ih je mahom zid tišine kada je reč o kolegama sa njihovih matičnih fakulteta, ali i interesovanje javnosti koja pokušava da razume šta se dogodilo i kako je moguće da se to tako dogodi.

Ljiljani Blagojević, eminentnom stručnjaku i do pre nekoliko dana vanrednoj profesorki Arhitektonskog fakulteta, trebalo je šest glasova podrške sa njene katedre. Na tajnom glasanju dobila je pet glasova „za“. Pre toga, na predreferat koji je sastavila komisija na čijem je čelu bio akademik Branislav Mitrović, profesor emeritus BU-a, a kojim se potvrđuje da Ljiljana Blagojević ispunjava uslove za redovnog profesora, niko nije imao primedbe.

U međuvremenu, dobila je podršku studenata, kao i iz struke oličene u podršci najčuvenijih arhitekata u Srbiji.

Pre pet godina, fakultetski ombudsman Branko Rakić poslao je pismo Senatu BU, kao i nastavno-naučnim većima u sastavu Univerziteta u kojem stoji da izbor u zvanje nastavnika i asistenta na fakultetima treba da bude javan (posebno je važno da se iz zapisnika jasno vide razlozi koji su doveli do određenog izjašnjavanja članova te njihove odluke) i na osnovu utvrđenih kriterijuma, koji se najpre tiču rezultata postignutih u naučnoistraživačkom odnosno umetničkom radu, ali i pedagoških sposobnosti, etičnosti i odnosa prema kolegama. Međutim, na nemalom broju fakulteta glasanja za izbor u zvanje i dalje su tajna, a ovaj se način pravda autonomijom Univerziteta. Nažalost, tajno glasanje otvara mogućnost raznoraznih zloupotreba i lakog opredeljivanja po ličnim simpatijama.

Verovatno zbog velikog pritiska javnosti, i Arhitektonski fakultet i Fakultet dramskih umetnosti, na kojem za redovnog profesora na tajnom glasanju nije „prošao“ Ivan Medenica, ponovo su raspisali konkurse. Ostaje pitanje kako će se stvari dalje razvijati i šta bi bilo da se javnost nije uzbunila.

Sa dr Ljiljanom Blagojević razgovaramo o onome sa čime se suočavala prethodnih nekoliko meseci u „dugom maršu kroz institucije“ koje su je uporno ignorisale, o tome šta je za nju rad sa studentima, kako je došlo do toga da predaje na Jejlu i Harvardu, zašto nije pristala da ostane vanredni profesor na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu…

„VREME“: Možete li uopšte da pretpostavite zbog čega kolege sa vaše katedre nisu glasale za vas?

LILJANA BLAGOJEVIĆ: Sve je proteklo u potpunoj tišini i ne znam koji su njihovi pravi razlozi. Upravo to pitanje razloga otvara jedno mnogo važnije – zašto mi uopšte razgovaramo o njihovim mogućim razlozima. Kakav to može da bude razlog? Uslovi za izbor su definisani zakonom. Na Univerzitetu postoje određeni akademski standardi – naučni, pedagoški i etički, i oni se moraju ispuniti. A ono na čemu Univerzitet počiva jeste njegova autonomija, koja, između ostalog, podrazumeva slobodu kritičkog mišljenja, razmenu tog mišljenja, rasprave i neuplitanje u dnevnu politiku. Ona ne sme da bude „pokriće“ za samovolju, rad iza zatvorenih vrata, u tajnim procedurama, bez reči i bez obrazloženja.

Mislite li da je na našem Univerzitetu to zaista tako, da postoje i preovladavaju takvo kritičko mišljenje i sloboda o kojoj govorite?

Ja u to verujem i tako živim i radim trideset godina. Bez toga je potpuno besmisleno raditi na univerzitetu. Da podsetim, univerzitet počiva na pojedincima koji na njemu slobodno rade, govore i razgovaraju. Taj dijalog, imam utisak, jeste nešto što mi vrlo teško uspostavljamo. Radila sam mnogo i ovde i u inostranstvu. Kada sam postala vanredni profesor i počela da držim predavanja u amfiteatru, obratila bih se studentima pitajući ih da li neko od njih želi da postavi neko pitanje. Nije bilo pitanja. Sada sam se izveštila, tražim da mi kažu šta misle o određenim stvarima, ako treba i uperim prstom u njih i ponavljam da se ne stide, da treba da razgovaramo. Nema pogrešnog odgovora i nema pogrešnog pitanja.

Čini mi se da je na Zapadu drugačije.

Tamošnji akademski svet je otvoreniji, razgovor teče spontanije, postavljaju se obična pitanja, ona najobičnija, koja su uvek i najvažnija. Ovde, kada se na nekom javnom predavanju ili konferenciji neko „usudi“ da postavi pitanje, onda su to teška, komplikovana pitanja. Uglavnom, postoji publika i postoji onaj koji govori, a prava i produktivna interakcija je veoma retka. Nedostaje nam osnovna veština vođenja dijaloga.

Vas je u pokušajima da razgovarate o vašem napredovanju u zvanje dočekala uglavnom tišina. Na koja ste sve vrata kucali?

Nisam samo kucala, već sam svima veoma jasno i bez ikakvih napada pisala o tome šta se desilo i molila ih za akademsku podršku, a najpre za sastanak i za kolegijalni razgovor. Zamislite kako to izgleda, zovem Rektorat, kao vanredni profesor tog univerziteta, oni se vrlo ljubazno jave, kažem da hoću da razgovaram sa generalnim sekretarom, dakle, glavnim pravnikom Univerziteta, i naglasim da mi je to veoma važno. „Da, naravno“, dobijem odgovor, „dajte mi vaše podatke“. Posle tri ili četiri dana shvatim da se niko neće javiti. Potom pošaljem imejl sa fakultetske adrese, sa kompletnim podacima, na koji ne dobijem odgovor. Pa sada da se javim na Rektorat Jejla, oni će mi odgovoriti sutradan, jer sam tamo bila gostujući profesor dve godine i to je nešto što je normalno! Slala sam pisma rektoru, prorektoru za nastavu i generalnom sekretaru, sa molbom za sastanak, obraćala sam se Departmanu, nastavničkom veću i Savetu fakulteta, Senatu Univerziteta i drugima. Nikakav odgovor od njih nisam dobila, nijedan papir, dokument, bilo šta… Osim jednog sastanka sa rektorom, koji je trajao pola sata. Tada sam stekla utisak da je rektor impresioniran mojom profesionalnom biografijom, a naročito mojim knjigama. No, kasnije nije moj dopis stavio na dnevni red Senata. Slično, moj dopis Veću građevinsko-urbanističkih nauka, predsednik tog Veća, inače redovni profesor Arhitektonskog fakulteta, takođe nije stavio na dnevni red. Jedini pisani odgovor koji sam dobila bio je onaj u kojem stoji da mi prestaje radni odnos, a sekretar mog fakulteta je bio kazao: „Ljiljo, ako neće da vas izaberu, neće da vas izaberu“, a da mi nije dao nijednu pouku o pravnom leku. Kako je to moguće?

Koliko sam upoznata sa situacijom, mogli ste da konkurišete za zvanje vanrednog profesora, ali to niste učinili. Zašto?

Zato što sam pet prethodnih godina radila na tome da ispunim sve zakonske uslove za zvanje redovnog profesora. Ti uslovi su veoma zahtevni i raznovrsni. Najviše objavljujem u oblasti istorije i teorije moderne i savremene arhitekture, a tu međunarodnih časopisa ima veoma mali broj, međunarodna akademska konkurencija je žestoka, a od časa kada se preda rukopis do časa kada je članak objavljen protekne i do dve godine. Protekli period sam koristila vrlo pažljivo, tako da ostvarim sve što se zahteva. Objavila sam, pored drugih radova, jednu knjigu na srpskom jeziku i jednu na engleskom.

Ja to radim zato što volim to da radim, pa sam već napisala novi članak sa jednim mladim kolegom, počela da pišem novu knjigu. I ako postanem redovni profesor, nastaviću. Ali ne mogu da prihvatim da se ponište moje kvalifikacije za zvanje redovnog profesora, pa da sutra kažem studentima „morate da radite i učite“, a da pritom znam da se najbolji rad do te mere bagateliše. To je osnovni razlog.

Na Arhitektonskom fakultetu raspisan je sada novi konkurs za sva zvanja. Hoćete li se prijaviti?

Hoću. Mada je sada raspisan konkurs za drugu oblast u odnosu na onu za koju je pisan Predreferat, sa potpuno drugom komisijom… Ja rezultate imam i o njima uvek hoću javno da razgovaram. Prethodni put su me zaustavili na Departmanu i to je sve obavljeno iza zatvorenih vrata. Sada očekujem javnost postupka.

Šta mislite, kako kolege sa vašeg fakulteta gledaju na medijsko bavljenje ovom temom? Da li su protiv toga ili su, naprotiv, zadovoljni time jer se tiče i njih?

Ne znam kako gledaju na to, mislim da celu stvar potpuno ignorišu, na isti način na koji ignorišu i sve peticije i pisma koji su stigli na adresu fakulteta. Dekan je dao jednu izjavu novinama da se, pri izboru, gleda i odnos prema studentima. Studenti su u roku od tri dana skupili 643 potpisa da pokažu da imam njihovu podršku. To nikada nije pomenuto na nastavno-naučnom veću. U medijima sam videla da su moji bivši studenti, danas renomirane arhitekte nove generacije iz celog sveta, napisali pismo podrške, što nisam ni znala. Ne bavim se sakupljanjem potpisa za sebe, nisam političar. Znam da držim predavanje, da napišem knjigu i da studente usmeravam u njihovom radu. Obično im kažem: „Nemate obaveze da dolazite na moja predavanja, vi ste odgovorni za svoje obrazovanje, ako želite da budete tu, dobrodošli ste, ako ne želite, ja vas neću kontrolisati.“

Šta je za vas rad sa studentima?

Zavisi od segmenta rada. Drugačija je nastava „jedan na jedan“ u projektantskom studiju ili mentorstvo, dok su predavanja eks katedra nešto sasvim drugo. Moj veliki uzor je Ranko Radović, koji je mene podstakao da mislim, slušam, čitam, pišem… Tako vidim predavanja, kao nešto što studente treba da podstakne, ne da oni meni odgovore onim rečima koje sam ja upotrebila, već da ih podstakne da počnu da misle i rade zanimljive stvari.

Čini mi se da umem da pronađem „žicu“ za studente, da oni počnu da sijaju iz svog rada, a ne da budu reproduktivci. Moji doktorandi, kojih nema mnogo, ljudi su koji hoće da rade, ali imaju potpuno različite teme i metodologije. Svaka osoba nosi nešto svoje i nikada mi nije dosadno da otkrivam ono što je u njihovom radu autentično, posebno za svakog od njih.

Kako ste proveli poslednja tri dana?

Danas sam bila na birou rada. Ali je fakultet zaboravio da mi da neku potvrdu, pa sutra moram ponovo.

Konačno, jeste li očekivali više nekakve akademske solidarnosti?

Očekivala sam mnogo više od fakultetskih i univerzitetskih institucija jer sam računala upravo na akademsku podršku i pomoć. Kada se sve ovo desilo, bila sam u šoku. Saznala sam preko dekana drugog fakulteta da postoji univerzitetski ombudsman, i da je on još 2011. godine uputio jedan dopis o izboru univerzitetskih nastavnika, u kojem se, između ostalog, insistira na otvorenosti, javnosti i argumentovanosti postupka. Javila sam se ombudsmanu u julu, a od septembra smo imali vrlo intenzivnu komunikaciju. Imala sam utisak da je to pravi put, „dugi marš kroz institucije“. Ako hoćemo da radimo u institucijama, onda taj dugi marš ima smisla. Jedini razlog što ja još uvek hoću da govorim o ovome jeste što verujem da to ne sme da se dogodi nijednom članu akademske zajednice, da mu institucija okrene leđa. Ipak, najviše sam bila začuđena ulogom koju je odigrao ombudsman. On je pismo dekanu Arhitektonskog fakulteta, u kojem se predlaže jedno racionalno rešenje koje bi išlo u korist svim stranama, poslao u poslednji čas, potpisano na memorandumu Univerziteta, ali nezavedeno. Dekan je, međutim, na sednici Veća, to pismo odbacio kao nerelevantno, ali je zato pročitao nekoliko ombudsmanovih navoda iz propratne imejl poruke, po tonu takoreći poluprivatne, koji većinom idu na moju štetu.

A kada je reč o ulozi rektora, u onih pola sata razgovora kod njega ja sam mu rekla: „Nisam ja problem Univerziteta, ja ću tu biti ili neću od 1. novembra, ali vi ste prvi čovek tog i takvog Univerziteta.“

I šta je on odgovorio?

Rekao je „dobro“. I to je bilo sve.