Kad se na Jarinju nije dogodio narod

Čulo se samo brektanje agregata i stope što šljapkaju po blatu, dok su se preostali učesnici protesta na Jarinju okupljali iza kamera da čuju odluku odbornika četiri skupštine opštine severa Kosova, posle petočasovnog zasedanja nekih dvadesetak kilometara jugoistočno, u Domu kulture u Leposaviću.

„Te, s tim u vezi (…) odbornici četiri skupštine opštine donose odluku da proteste na lokaciji Jarinje-Šartelj privremeno prekinu“, čitao je, ozbiljnim glasom u mikrofon prikačen na razglas tekst odluke Stevan Božović, predsednik skupštine opštine Zubin Potok, povremeno prekidan povicima „Izdaja!“ iz grupe dvadesetak ljudi koji su se tiskali iza leđa promrzlih reportera. Čitao je, dalje, i kako se od Skupštine Srbije traži da rezolucijom potvrdi garancije koje je vlada dala, da na Jarinju neće biti carine, da Srbi sa severa neće morati da uzimaju kosovska dokumenta i tablice za automobile, ali se okupljeni svet u razočaranju razilazio. Pročitao je i da Srbi od vlade traže da obustavi radove, ali su preostali odmahnuli rukom i opsovali kada je predsednik opštine Kosovska Mitrovica, naprednjak Krstimir Pantić, objasnio da u suprotnom neće biti novih protesta.

I još su neki muntali predsednika opštine Zubin Potok Slavišu Ristića (DSS) da kaže još neku reč zbog ovih koji viču, a on se branio da „ne može ništa sa radikalima“; kada su agregat isključili i počeli rasklapanje šatora, postavljenih na mestu na kome je ranije započeta gradnja takozvanog integrisanog prelaza, u okviru IBM (integrated border management), projekta „integrisanog upravljanja granicama“ kako ga zovu u Briselu, odnosno „integrisanog upravljanja prelazima“, kako ga prevode u Beogradu. Pola sata bilo je dovoljno da kulise nestanu, dok je još nekoliko aktera zbunjeno šetkalo tamo-amo, nervozno nekome u telefon pričajući o „izdaji“. Automobili sa predsednicima skupština i opština tada su već uveliko nestali sa one strane „administrativne linije“, a na Jarinju je zavladala tišina.

Tačno godinu dana ranije, tadašnji prvi pregovarači Beograda i Prištine, Borko Stefanović i Edita Tahiri, pružili su jedno drugom ruku posle dogovora o integrisanom upravljanju. U međuvremenu, vlast u Srbiji se promenila, a umesto ovlašćenih pregovarača razgovore su preuzela dva premijera, Ivica Dačić i Hašim Tači. Početkom novembra, kada je Dačić potvrdio da će jedan od najkontroverznijih Stefanovićevih dogovora sa Tahirijevom biti sproveden kako je i predviđeno, 10. decembra, datum za kada je zakazan početak projekta IBM još je bio daleko. Zato su gotovo neprimećeno, nekoliko nedelja kasnije, mašine preduzeća „Novi Pazar put“ počele da proširuju krivinu „udesno“ nekoliko stotina metara pre „Krsta“, spomenika posvećenog četvorici stradalih u saobraćajnoj nesreći 1946. godine, koji je, u međuvremenu, postao prepoznatljiv kao tačka kroz koju prolazi linija od koje počinje Kosovo.

I, baš kao i pre godinu dana, kada je Stefanović izjavljivao da je tim dogovorom ojačana pozicija Srbije uoči dobijanja kandidature, Dačić ove zime nije želeo da slabi svoju poziciju nadajući se datumu početka pretpristupnih pregovora. Ali, zbog simboličke važnosti Jarinja kao mesta na kome su lokalni Srbi, uz podršku države, stavili nogu kako se vrata između Srbije i Kosova ne bi potpuno zatvorila, bilo je naivno poverovati da će izgradnja prelaza proći bez protesta. Jarinje je i mesto kroz koje prolaze kamioni sa robom na koju se ne plaćaju PDV i carina, pa je uspostavljanje integrisanog prelaza uplašilo i mnoge lokalne moćnike koji od takve trgovine žive. Sa druge strane, lokalni politički lideri bili su podjednako naivni verujući da će nekakva okupljanja sprečiti uspostavljanje novog zajedničkog prelaza. Bez podrške državnog vrha Srbije, protesti na Jarinju kratko su potrajali i ostali bez efekta.

VATRA: Na radnike iz Novog Pazara možda niko nije obratio pažnju u početku, ali čim su ih primetili, lokalni vođi odmah su pošli da ih poplaše. Po otpočinjanju radova odneli su im na ruke zahtev da radove prekinu, pripretivši im „suočavanjem sa narodom“. Od tada su radnike obezbeđivali policija i žandarmerija i sledeća dva dana izgledalo je kao da će novi prelaz dobiti svoj konačni oblik do 10. decembra, do kada je dogovoreno da Jarinje, uz Merdare, bude pilot prelaz kojim će početi projekat IBM. Međutim, u utorak rano ujutru, novinarima su počele da stižu SMS poruke da se na Jarinju ponovo okupljaju odbornici četiri skupštine severa Kosova. Mašine su tog jutra ostale u Rudnici (mesto gde se do uspostavljanja novog prelaza nalazio punkt MUP-a Srbije), a na mesto izgradnje počeo je da pristiže i svet iz Leška, Leposavića, Zubinog potoka, Zvečana i Mitrovice. Za njima i novinarske ekipe, a onda i kamioni sa ogrevom. Dugo se čekalo jedino da stigne agregat kako bi se predsednici opština obratili okupljenima. Nekoliko stotina ljudi u međuvremeno je zapalilo logorske vatre na gradilištu. Žandarmerija se povukla, policija je diskretno ostala po strani, posmatrajući šta se događa.

„Mi ne možemo da dozvolimo da se ovde pravi granica između Srbije i Kosova. Mi nećemo da živimo u Velikoj Albaniji. Ostaćemo ovde dok se od izgradnje prelaza ne odustane!“, vikali su čelnici u mikrofon kada je stigao agregat i proradilo ozvučenje.

Govore su onda zamenili muzika i patriotska poezija. Sledeća tri dana slušali su se sa razglasa strastveni recitali Ivane Žigon koja govori o prodaji duše za šaku novca, čitav opus četničkih pesama iz Drugog svetskog rata, kao i savremeni pokosovski ciklus novokomponovane muzike (opus nastao u periodu posle 1999. godine), čija je perjanica izvesni Lazo Magistrala, neka verzija Baje Malog Knindže za 21. vek, koji peva o zabrinutim srpskim licima, Tri solitera i trenutku kada će se „skupiti vojska da povrati svetu zemlju s one strane mosta“. Slušala se i himna Rusije, ali niko nije ustajao sa improvizovanih klupica oko vatri.

Ubrzo su podignuti jedan, pa drugi šator. U njih su zalazili oni „važni“ ljudi, manje radi dogovora a više kako bi se ogrejali. Oko logorskih vatri sedeli su ostali. Neki su doneli prvo topli čaj, pa onda kuvanu rakiju i vino. Spremni su bili i sendviči. Poslanik DSS-a i jedan od ljudi koje zovu „liderima Srba sa severa“, Marko Jakšić, stalno je na telefonu i „organizuje neke momke“. Njegov stranački kolega, predsednik opštine Zvečan, Dragiša Milović, opet u mobilni telefon, nekom objašnjava da je „tu sa svojim odbornicima i da su odbornici tako hteli i da on tu ne može ništa.“

Ali, već je prvog dana bilo jasno da masovnog odziva na protest – nema. Novinari koji su na Jarinje došli iz severnog dela Mitrovice pričali su prvog dana kako su sirene za uzbunu sat vremena pozivale građane, ali je na Jarinje stiglo tek nekoliko desetina automobila. Svoju šihtu na protestu odrađivali su i zaposleni u javnim preduzećima i lokalnim upravama, a noću su dežurali uglavnom mlađi ljudi.

„Brate, a što je ovde u pet poslepodne, kao u pet ujutru? Svi spavaju po kolima, gore vatre, ništa se ne dešava…“, pitao je autora ovog teksta jedan od ljudi koji je u okviru stranačkih delegacija drugog dana protesta stigao na Jarinje. Mrak, hladnoća, blato, siluete u noći, hipnotično pucketanje vatri i razgovori u poluglasu nisu im izgledali kao slika veličanstvene borbe protiv iscrtavanja granice. Možda zato što ni oni sami ne znaju da se veličanstvene borbe ne vode u lakiranim cipelama.

Svoj interes da se tamo nađu našli su poslanici Demokratske stranke Srbije, predvođeni potpredsednikom parlamenta Nenadom Popovićem, i radikali koje su poveli Nemanja Šarović i Vjerica Radeta. Posle zapaljivih govora o odbrani otadžbine, svi su se, međutim, brzo utopili u masu koja se u dokolici šetala po Jarinju i okolini, smrzavajući se na decembarskim vetrovima. U masi su se jedino izdvajali neki ljudi u maskirnim uniformama, sa dugim kosama, bradama i šubarama na glavi, poput likova iz filmova Lordana Zafranovića. I neki fino obučeni ljudi, kojima je osam sati na radnom mestu zamenjeno osmočasovnim dežurstvom na protestu.

SRCE: „Pa ko će tamo (na Jarinje) da ide? Oni koje animiramo. A puni su kafići u Mitrovici, puni su kafići u Leposaviću. Pa, hoćemo li ja i profesor, koji zajedno imamo 122 godine, da čuvamo granicu? Ne ide to…“, konstatovao je Marko Jakšić na burnoj sednici u Leposaviću. Prethodne su se večeri iz prestonice četiri predsednika opštine vratila sa zaključkom vlade koji je dobio vrednost pisanih garancija koje su Srbi sa severa Kosova tražili kako bi prekinuli protest. Ivica Dačić i Tomislav Nikolić bili su pozvani na Jarinje, ali se na kraju sa Jarinja išlo u prestonicu. „Nije realno da oni dođu…“, priznao je reporterima pomirljivo jedan od lokalnih lidera.

Na sednici četiri opštine odbornicima je ponuđeno da se izjasne o zaključku vlade i sudbini protesta, ali osim naprednjaka Krstimira Pantića nema onih koji veruju da su stečeni uslovi za prekid protesta. Metaforama o budalama koje se dva puta sapliću o isti kamen i slepima koji jedini ne vide da je IBM uspostavljanje granice, većina odbornika glasno je izražavala neslaganje sa vladinim zaključkom.

„Sve je ovo zbog Evropske unije. Da nema toga, mi danas ovde ne bismo imali ovaj problem. Ali da bi se to promenilo, mora da se dogodi narod. Prvo u centralnoj Srbiji, gde ih je više, a onda i ovde. A u ova tri dana, na Jarinju se nije dogodio narod – zaključio je, na kraju, za govornicom, Slaviša Ristić.

Vođi su se potom povukli na odlučivanje o tekstu zaključka. Posle nekoliko sati većanja, radikali su napustili salu, kako ne bi glasali protiv zaključka. Zarad jedinstva, objasnili su. Ostali su svi podigli ruku i izglasali zaključak koji je Stevan Božović pročitao pred onim preostalim okupljenima na Jarinju. Sutradan su gradilište ponovo zauzele mašine. Kontejneri koje koriste srpski, kosovski i Euleks policajci spušteni su u blato nezavršenog prelaza i život se, posle prigodnog slikanja za televizije, nastavio.

Tog 10. decembra na televiziji se pojavio čovek iz Raške kao prvi koji je prešao novi prelaz. „Sve je isto, kao i uvek“, konstatovao je.

GDE SMO SAD: Prelaz foto: zveki / ap