Kad se Lala najedi

Decenijama se u glavnom vojvođanskom gradu reprodukovala, po kafanama uglavnom, fraza da je “sve ovo” počelo u Novom Sadu i da je logično da se u njemu “sve” i završi. Misli se naravno na ustavni puč iz 1988. godine, kada je Vojvodini na ulici oduzeta autonomija, što je bio uvod u potonje aranžmane Miloševića i ekipe, koji su o jadu zabavili celu nekadašnju zemlju.

Fraza kao fraza, dobro zvuči, ali je neopterećena realnošću. Vojvodina se kao politički entitet s godinama sve više topila i dematerijalizovala, a za to su zaslužni koliko centralisti i nacionalisti, toliko i najveći ovdašnji autonomaški subjekti, bilo oni većinski, bilo manjinski. Ukratko, svi oni koji su svoju doslednost pokazali time što su završili u čvrstom Vučićevom zagrljaju. Neki su sa broda koji je počeo da tone proterani, pa su postali žestoki opozicionari, a neki su još uvek na njemu, tzv. sluge dvaju gospodara, Orbana i ovog našeg. Uglavnom, zahvaljujući združenoj akciji, trenutno postoje veće šanse da meteorit zvekne u netom renoviran sat na Petrovaradinskoj tvrđavi nego da Vojvodina, što je izričaj sa početka teksta podrazumevao, nakon ovih “revolucionarnih aktivnosti” ponovo dobije visok stepen političke samosvojnosti.

U frazi nedostaje i političke realnosti u pogledu osećaja za suptilnost. Kao u onoj olinjaloj krilatici da je “sve isto, samo njega nema”, koja se ponavljala s početka dvehiljaditih. U politici se đavo krije čak i u sitnim detaljima, a brod koji bar malo promeni kurs može završiti na potpuno drugom kraju sveta. A nije da nije kurs promenjen, i to ne tako malo.

Kada je reč o Novom Sadu, on je devedesetih likvidiran, postao je provincijetina koja se u odnosu na druge propale vojvođanske gradove razlikovala samo po tome što ima univerzitet. Dvehiljaditih se situacija postepeno menja, grad polako počinje da živi, ima i nekakav politički i društveni život, nevladin sektor je relativno snažan. Tu je i Exit, manifestacija koja je mnogima otvorila čakre, uza sve svoje mane.

A onda, po dolasku naprednjaka na vlast, ponovo postaje provincijetina, prenapučena novokomponovana kasaba kojom orcaju kriminalne grupe predvođene onima čije se ime ne spominje bez preterane potrebe, ogromna praonica svega nelegalnoga. U njemu je nanovo ukinut politički i društveni život. Nisi imao javni prostor da, onako ljudski, organizuješ javnu debatu na kojoj će se čuti kritičko mišljenje. Da ne pričamo o medijima. Činilo se da Novi Sad nije sposoban da organizuje niti jednu ozbiljnu političku konferenciju, a kamoli da ruši vlast. Nije da nije bilo političkog otpora naprednjačkoj ekipi, ali je on do pre nekog vremena uspešno devalviran, tako što se na njega tuklo i sa leve i sa desne strane. Situacija je delovalo beznadežno…

A onda se desila nadstrešnica i ovaj grad je postao centar i inspirator višemesečnog građanskog bunta, koji se proširio na celu zemlju i postao fenomen o kojem će se politička nauka u svetu tek izjašnjavati. Neki kažu – novi Gdanjsk. Čini se da se ostvaruje “autonomaška kletva”, doduše bez Vojvodine i autonomije. Kada se kaže “sve ovo”, i to važi, jer je Vučićev režim u sebi uspešno skupio sve ono što je u ovoj zemlji trulo.

NADSTREŠNICA JE POVOD

To što se jeziva tragedija desila baš u Novom Sadu možda jeste slučajnost, a možda i nije. Naime, u žestokoj konkurenciji, ovaj grad Srbije verovatno je u najvećoj meri porobljen kriminalom i pratećim, sveopštim fušerajem, namesničkom vlašću koja je odavno izgubila bilo kakav dodir sa realnošću. Kao što su naprednjaci obučili studente i mlade ljude političkoj i medijskoj pismenosti na negativnim primerima – evo, baš ovako ne treba – tako su i novosadske vlasti Novosađane svojim aktivizmom edukovali kako se ne sme voditi jedan grad, kako se može donedavno udobno okruženje potpuno razoriti, i to besomučnom gradnjom. Kako se jedan srednjoevropski grad, koji je preživeo i devedesete i tranzicione dvehiljadite, može brzinski pretvoriti u Bejrut nakon građanskog rata.

Velik je, ali i dovoljno mali Novi Sad, pa svaki njegov stanovnik svih ovih godina može na osnovu vlastitog iskustva da posvedoči urušavanju i države, i institucija, i grada, sveopštoj korupciji, propasti institucija, činjenici da je pohlepa postala mera svih stvari. Nisu mu potrebni nikakvi posrednici. Znaju Novosađani u kojim kafanama se okupljaju domaći i uvezeni znameniti kriminalci koji odlučuju o sudbini grada, znaju da je Novi Sad postao zlatna koka naprednjačkog režima, iz njega se u stranačke i privatne sefove izvlače ogromni novci. Znaju da poslove ne dobijaju stručni već podobni, da najozbiljnije projekte vode potpuni šalabajzeri. Ne samo zbog jezive smrti šesnaestoro ljudi nego i zbog svih tih saznanja, pad nadstrešnice je tako snažno odjeknuo. Nikome sa bar malo soli u glavi nije bilo potrebno objašnjavati da tragedija nije nekakav izdvojeni incident nego logična posledica katastrofalne politike.

Ima tu još nešto. U javnim istupima novosadska vlast, evo već deceniju i nešto, pokazuje mnogo veću rigidnost i prostakluk nego vlasti u drugim lokalnim samoupravama. Veliki su novci u pitanju, valja ih zaštititi, a oko naprednjaka nisu se baš okupili neki vrhunski intelektualci. Njihova saopštenja dugo već, čak i u periodu kada su naprednjaci kao jahali ka EU, izgledaju kao da ih piše Dragan J. Vučićević na steroidima, koji je usput popio dve litre viskija. Nije to prijalo ušima Novosađana, ali od nečega se valja živeti.

Mnogima je lokalna vlast doslovno uništavala živote onima koji nisu baš bili skloni ćutanju. Ekipa oko Vučevića, Andreja Vučića i Zvonka Veselinovića takva je da je u odnosu na njih čak i Igor Mirović, bivši vojvođanski premijer, izgledao kao evropski birokrata. Potom su ga otčetkali.

Gunđali su Novosađani, više sebi u bradu nego javno, po definiciji ne baš skloni ekstrovertnom. Gnev se međutim kupio, narastao, onda je eksplodirao. Jednostavno, preteralo se. Ovo više nije samo politička bitka nego borba za ljudsko dostojanstvo i zdrav razum. Eno onih koji su do pre samo godinu dana demonstrante koji su se borili protiv vlasti nazivali ludacima – sada na ulicama. Neka, valja se.

Da se okoristimo stereotipima: treba baš biti “brezobrazan” pa Lalu izvesti iz takta. A Lala kad se najedi, uopšte nije zgodan.

GORE ULICE

Da se atmosfera u Novom Sadu ozbiljno menja pokazali su izbori za mesne zajednice pre četiri godine. Na Limanu su samoorganizovani građani potukli naprednjake do nogu, bez para i ikakve infrastrukture. A ovi su potrošili brdo para, kupovali glasove i simbolički okrečili ceo kvart u boje državne zastave, nazivajući buntovne komšije – “ustašama”. 

Usledili su lokalni izbori u junu prošle godine, ali oni nisu reprezentativni. Setimo se da je tada opozicija napravila istorijsku glupost jer se posvađala oko bojkota i nebojkota, a onda gde bojkotovati, a gde ne. Osim toga, pokazalo se da najšira opoziciona lista na novosadskim izborima, koja je okupila i donedavne naprednjačke kolaboracioniste, nije bila pametno rešenje. 

Kako sada stvari stoje najbolje pokazuje činjenica da lokalna vlast odbija da raspiše izbore za savete mesnih zajednica iako je zakonski rok istekao. Znaju da će na njima doživeti katastrofu. A to bi bio ogroman simbolički udarac za režim koji je ionako na kolenima. Zamislite Vučićevu facu kada mu saopšte da je izgubio novosadske mesne zajednice, među njima i one sa ruba grada.

Novosađani su pobedili strah. Uspeh je tim veći što protiv sebe imaju kriminalne grupacije, žestoke momke sa vrelog asfalta kojima rukovode oni kojima ljudski život vredi manje od kratkog espresa. Ne može im ništa ni policija (podsetimo da načelnici novosadske policije tradicionalno završavaju u zatvoru), a ni BIA. Ne mogu naprednjaci da podele ni flajere a da ne naiđu na građanski bunt.

Brojni novosadski aktivisti nisu baš bili prezadovoljni činjenicom da je vidovdanski studentski sabor imao tako snažnu nacionalno-mitomansku dimenziju, da je na njemu govorio čak i Milo Lompar, promoter spisa Radovana Karadžića. Kritikovali su to onako baš žestoko na društvenim mrežama. Bilo je to potencijalno seme razora, koji je režim bacio u deseti plan državnom represijom i hapšenjem studenata.

Svi su sada ponovo na ulici, grad gori, simbolički naravno. Građani i studenti su tako dobro organizovani da policija izgleda smešno. Trčkaraju od ulice do ulice, od kvarta do kvarta, kao neka zbunjena deca. Nema sumnje da je i njima svega preko glave, ali da za to – bar mnogi od njih – ne optužuju građane nego vrhovnog krivca. Tako kažu, vrlo otvoreno, kada razgovaraju sa demonstrantima.

E sada, tu je interesantna priča koja tako rečito govori o novosadskom otporu. Kao i u drugim gradovima, i ovde su oni veliki, smrdljivi, decenijama neoprani kontejneri poslužili za blokadu saobraćajnica. Uz ostale stvari, kao što su ograde i žardinjere (žandarmerija je dobila nadimak “žardinjerija”). A onda JKP “Čistoća” povlači sve pokretne kontejnere sa ulica, saopštavajući da to radi zbog velikih vrućina: zabrinuto je preduzeće za zdravlje građana. Poziva građane da smeće ubacuju u podzemne kontejnere, a građani otpad ostavljaju pred prostorije Srpske napredne stranke.

Ako ovaj bunt iznedri očekivani rezultat, odnosno ako Novi Sad odista postane ovdašnji Gdanjsk – to će u istoriju grada nesumnjivo biti upisano zlatnim slovima. Govoriće se o tome sa ponosom, kao što se sa ponosom ističe da je 1748. godine postao slobodan, autonoman grad, dekretom carice Marije Terezije. Slobodu je tada platio, ona se uvek plaća.