Kad nepravda pokrene akciju

Hiljade porodičnih gazdinstava koja proizvode povrće, voće i drugu hranu, našli su se u gotovo nerešivom problemu otkad su, usled pandemije virusa korona i vanrednog stanja koje je proglašeno u Srbiji, pijace na kojima su prodavali svoje proizvode prestale da rade. Najviše su bili ugroženi proizvođači zelene salate, mladog luka, rotkvica i jagoda, svega onoga što se prodaje u prvih nekoliko prolećnih nedelja. Odnosno, svega onoga što će da propadne za nekoliko dana ukoliko ne nađe put do kupaca.

Gradske pijace Beograda otvorile su na svom sajtu elektronsku pijacu sa spiskom proizvođača koji imaju zakupljene tezge na pijacama. Tu pored imena proizvođača generički piše koje povrće i voće imaju u ponudi i broj telefona. Međutim, Fejsbuk stranica „Mali proizvođači hrane u Srbiji“, koju je u septembru prošle godine pokrenula Ana Nešić, autorka bloga „Ručak za 200 dinara“, doživela je pravu eksploziju. Za vrlo kratko vreme, u grupi se našao veoma veliki broj proizvođača i građana željnih sveže hrane sa sela, koji su međusobno počeli da razmenjuju informacije. Sačinjena je pregledna baza podataka sa velikim brojem proizvođača, sa kojima kupci direktno stupaju u kontakt. Većina proizvođača skuplja ponude i dostavlja robu ili na kućnu adresu ili na nekom javnom mestu (najčešće u blizini pijaca na kojima su radili), gde je kupci preuzimaju.

PRAVLJENO I GAJENO S LJUBAVLJU

„Revoltirana lošim iskustvom sa kupovinom mesa u poznatom lancu supermarketa, pokrenula sam grupu ‘Mali proizvođači hrane u Srbiji’“, kaže Ana Nešić za „Vreme“, i nastavlja: „Želela sam da imam njihove kontakte na par klikova, kako bih za svoju porodicu mogla da kupujem namirnice koje su kvalitetnije, kontrolisanog porekla, pravljene sa ljubavlju. Odrasla sam na selu i znam koliko truda i rada zemljoradnici ulažu da bi proizveli hranu. Oduvek mi je bila velika želja da to pokažem svima, i da im olakšam dolazak do kupaca.“

Njena grupa se lagano razvijala i rasla, uglavnom zahvaljujući onima koji su posvećeni konzumaciji sveže ili tradicionalno konzervirane hrane sa sela, sve do trenutka kad su se pijace zatvorile. Ana Nešić objašnjava kako je broj članova grupe iznenada narastao: „Do zatvaranja pijaca, niko u grupi nije nudio sveže voće i povrće. Uglavnom su to bili na neki način obrađeni proizvodi – sirevi, suhomesnato, zimnica, sokovi i slično. Uvođenjem ove zabrane, pojavila su se domaćinstva koja nude sveže voće i povrće, i koja ih dostavljaju na kućnu adresu. Članovi grupe bili su oduševljeni idejom da im neko dostavlja voće i povrće do kuće, i da je ono što su dobili daleko lepšeg ukusa i mirisa od proizvoda koje mogu kupiti u marketima.“

U grupi trenutno ima oko 160 proizvođača hrane i više od 23.000 članova, i taj broj raste iz minuta u minut. „Otkad sam pokrenula grupu, sa svih strana su mi se javljali stručnjaci da ponude pomoć kako bi ovako nešto zaživelo. Jedna od akcija koju smo u okviru grupe pokrenuli jeste i besplatna marketinška pomoć za male proizvođače. Oni koji pružaju tu pomoć će male proizvođače uputiti u osnove društvenih mreža, koje za njih sada predstavljaju ličnu kartu, i koje im mogu umnogome pomoći da se na najbolji način predstave. Malim proizvođačima, nažalost, marketing nije uvek prioritet, jer im je prioritet – hrana“, kaže Ana Nešić.

USPOSTAVLJANJE POVERENJA

Jedna od prvih koja je ponudila svoju pomoć bila je Maja Petrović, autorka bloga „Vitki gurman“. „Kada je Ana pokrenula grupu, uočila sam da gomili proizvođača od kojih sam pomišljala da naručim hranu nedostaje predstavljanje na internetu, pozvala sam je i predložila da svaka od nas sa svoje strane uradi šta može“, kaže Maja Petrović, i precizira: „Ana ima bazu proizvođača, ja imam kontakte sa velikim brojem blogera koji se razumeju u Instagram i Fejsbuk, i za samo 12 sati uspeli smo da privučemo dovoljan broj njih da pruže pomoć u internet predstavljanju za 65 poljoprivrednih gazdinstava. Najveći problem je uspostavljanje poverenja – oni imaju neke svoje proizvode koje žele da prodaju, a mi nemamo nikakvu informacije o njima. Bilo bi dobro da imaju neku svoju ličnu kartu na Instagramu ili Fejsbuku na kojoj objavljuju novosti poput: ‘Isporučujemo tu i tu, imamo te i te sveže proizvode, sledeće nedelje ćemo imati nešto drugo.’ Na taj način potrošači njima mogu da ostavljaju poruke i komentare i da ih tako bolje upoznaju.

Bilo koja druga metoda u kojoj se proizvođači samo upisuju u gomile baza po internetu, a mi ne znamo mnogo o njima, njima ne radi posao. A niko im ne pomaže oko toga. Oni ne mogu da plate agenciju, ne mogu da plate konsultante za vođenje društvenih mreža što prilično košta. Mali proizvođači hrane nemaju taj novac, pogotovo ne sada.“

Akciji za pomoć malim proizvođačima do sada se priključilo pedesetak stručnjaka. Već su stupili u kontakt sa 58 malih proizvođača, i već im prave prezentacije na društvenim mrežama, a u ovom trenutku imaju kapacitet da pomognu više od stotini proizvođača. „Utisak mi je da je ljudima lakše da se lično dogovore sa prodavcem preko društvenih mreža, nego što bi domaću hranu poručili na nekom sajtu“, dodaje Ana Nešić: „Mislim da naši ljudi i dalje mnogo više vole da porazgovaraju sa živim čovekom pre nego što se odluče da kupe nešto preko interneta. Ova grupa omogućava potrošačima da na platformi koja im je svima poznata, Fejsbuku, požele domaćinu ‘dobar dan’ i da kažu koliko pršute hoće. Pretpostavljam da je taj lični kontakt deo koji je teško oduzeti kada je u pitanju domaća hrana.“

ŠTA POSLE PANDEMIJE

Za sada ova pijaca na Fejsbuku koliko-toliko funkcioniše na zadovoljstvo i potrošača i proizvođača, ali se postavlja pitanje šta će se desiti kada pandemija virusa korona prođe, ili kada se zelene pijace otvore za rad, kao sada. Maja Petrović smatra da se onim najmanjim proizvođačima ne isplati da isporučuju robu na kućnu adresu, ali da oni i dalje moraju da rade na svojoj promociji: „Biće nužno da se malim proizvođačima organizuju obuke koje će ih naučiti kako da oni dalje sami kvalitetno vode svoju prezentaciju i prodaju na internetu. Mi ćemo im pomoći oko prvog koraka, pravljenju stranica i profila na društvenim mrežama i njihovom bazičnom održavanju.

Već smo napravili i timove, uključili smo i dizajnere da za jedan broj proizvođača naprave logotipe, a u toku je i akcija da koleginice gastro-blogerke predstavljaju recepte promovišući neke od njih. Ali, njima zaista kasnije treba omogućiti da još više nauče. Uvek imate sistem sa projektima koji pomažu preduzeća sa više od pet zaposlenih, a rade već četiri godine i slične. Ovi mali proizvođači apsolutno ne dobijaju nikakvu pomoć. I to je katastrofa. Pritom, ne postoji jeftiniji način da oni budu prisutni na tržištu, da ih ocenjuju ljudi koji kupuju njihove proizvode i da, eventualno u budućnosti, oglase dan otvorenih vrata za potrošače na svojim poljoprivrednim imanjima.“

Ana Nešić smatra da će kupci i sami u budućnosti tražiti hranu od proverenih proizvođača: „Sigurna sam da će oni koji jednom probaju proizvode koji se nude, koji su zaista vrhunskog kvaliteta, i kada se povežu sa pričama ljudi iz grupe, teško odlučiti da se vrate na hranu plastičnog ukusa. Moj tim i ja ćemo uraditi sve što je u našoj moći da omogućimo da ova priča nastavi da živi i kada epidemija prođe.“

Da u čitavoj ovoj akciji postoji doza aktivizma potvrđuje i Maja Petrović: „Da na ovaj način zatvore pijace umesto da ih reorganizuju, za mene je sistematsko uništavanje nečega najvrednijeg što Srbija ima, a to je i dalje zdrava hrana. Mi i dalje imamo nezagađenu zemlju, mi i dalje imamo seljake i male proizvođače i sve je više onih koji prelaze na biodinamičku i organsku proizvodnju, a sada to neko pokušava sistematski da uništi. Iskreno, ja sam nakon jednog takvog čina toliko besna da moram nešto da uradim ako mogu. Nije to samo solidarnost, već i nepristajanje na nepravdu.“

Članak je objavljen u okviru projekta „Država i solidarnost – Pogled uprt u evropsko pravo“ koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.