Kad maske ne padaju

Verovali ili ne, ova epidemija je, valjda kao i sve druge, nekako od početka do kraja povezana sa pričom o maskama. Zar vam nismo sumnjivi mi iz grupe štićenih lica 65+ koji smo onomad izašli iz karantina u prvu dozvoljenu šetnju, onako prerušeni kao da idemo u pljačku banke, a samo smo glumili disciplinovane pacijente sa hirurškim maskama na licu, mimo epidemioloških saveta triput korišćenim pa sušenim na terasi kao nekad gaće.

Ako se ne računa ono kada smo masovno dužili ABHZ opremu i gas masku M57 za sedam sekundi stavljali kad padne komanda „Atomski zdesna!“, neki od nas su se poslednji put ovako prerušavali u Belu nedelju 1952. godine za poklade kada smo išli u „komendije“, ili o „lorve“. (Vojvođani bi nas Šumadince ispravili da izraz za vaskršnju maskiranu povorku valjda glasi „lorfe“.)

Da se potpisnik ovih redova pita, a ne pita se više ni kada može da izađe iz kuće, te maske se moraju skinuti. Kako čovek sa krpom preko lica da zapali cigaru?

MASKA CRVENE SMRTI

Šalu na stranu, maska na licu nekoga ko se vraćao iz virusom zaražene Lombardije bila je simbol straha i izvor netrpeljivosti. U februaru 2020. godine jedna žena iz Azije sa maskom na licu bila je pretučena u metrou na Menhetnu. U to vreme epidemija je prekinula Venecijanski karneval. Turisti koji su se oduševljavali spektaklom „let anđela“ nad Grand kanalom iznenada su se našli blokirani u vozu za Minhen. Preko noći su postali apatridi apokaliptično zaglavljeni po aerodromima, graničnim prelazima i karantinima koji su ubrzo nicali širom bivše Šengen zone.

Simbolički rečeno, šarena turistička kič parada maski komedije del arte (Kolombina, golubica sa koketnom maskom preko očiju i Brageta, koji govori laži u koje svi veruju), zamenjene su belim ili svetloplavim krpama. One su po nekoj igri suprotnosti govorile o morbidnom dance macabre, kao u Bergmanovom Sedmom pečatu, u kome Antonijus Bloh igra šah sa Smrću (glumac u crnoj odori lica našminkanog belilom, kao u klovna).

Niko, naravno, ne voli što su se u ovoj pandemiji države ponašale kao u mračnoj priči Edgara Alana Poa Maska Crvene smrti, u kojoj se princ Prospero, srećan, neustrašiv i mudar, sa hiljadu zdravih i veselih vitezova i otmenih žena zatvorio u jednu od svojih najpovučenijih tvrđava, pa su rastopljenim metalom zalili sve brave ne bi li prkosili zarazi.

Svi su, naravno, pokušavali da izbegnu kraj te priče Edgara Alana Poa, kad se pošast ušunja kao kradljivac noću i „kad i poslednji učesnik pira izdahne, stade i časovnik od abonosovine…“

NAJTRAŽENIJI PROIZVOD NA PLANETI

Kada je virus stigao, evropske zemlje i SAD su gotovo piratski počele da se otimaju oko zaštitnih maski kojih nije bilo dovoljno. „Njujork tajms“ je nazvao maske N95 „možda najtraženijim proizvodom na planeti“. Nekoliko zemalja (Nemačka, Turska i Južna Koreja) zabranilo je izvoz maski.

Magazin „Tajm“ piše kako su, zavisno od raspoloživih zaliha, jedni tvrdili kako masovno nošenje maski može da spreči da oni koji imaju asimptomatsku infekciju šire epidemiju, a drugi da masovna upotreba maski na otvorenom prostoru ljudima daje opasan osećaj da su zaštićeni, što ih odvraća od efikasnijeg fizičkog distanciranja, izbegavanja direktnih kontakata i održavanja higijene ruku. Ana Dejvis sa Univerziteta Kembridž i koautorka jedine studije o upotrebljivosti privatno šivenih maski, koja je u SAD urađena 2013. godine, ocenjuje: „To je bolje nego ništa.“

Češka, Slovačka, Turska i Austrija propisale su obavezno nošenje maske. Epidemiolozi u Srbiji najavljuju kako će preporučiti da se maske nose u javnom prevozu i u zatvorenim prostorijama. U Teksasu je kaznom od 1000 dolara zaprećeno onom ko ne nosi masku.

MASKE U ROVOVIMA, MASKE KOD KUĆE

Onaj ko je ispisao grafit „kovid 1984“ verovatno je u pravu: ovakvog socijalnog eksperimenta sa tolikim stepenom kontrole ponašanja tolikog broja ljudi do sada nije bilo. Međutim, treba imati u vidu da je taj model epidemiološke kontrole pozajmljen iz vremena kada je španska groznica od januara 1918. do decembra 1920. godine inficirala trećinu tadašnje svetske populacije. U Tuksonu, u Arizoni, nošenje maski bilo je obavezno za sve sa izuzetkom propovednika, pevača, glumaca u pozorištima i učitelja, za koje se smatralo da su dovoljno daleko od publike i đaka. Kao i sada, i tada je u borbi protiv pandemije korišćena ratna retorika na čije dalekosežne posledice ukazuje Noam Čomski. Naslov u listu „Vašington tajms“ od 26. septembra 1918. godine je poručivao: „Gasne maske u rovovima; maske protiv gripa kod kuće!“ Fotografije iz tog doba pokazuju da su svi članovi porodica, sa sve mačkama i kučićima, bili pod maskama.

Nošenje maski je kontrolisala policija. Zabeležen je slučaj da je u San Francisku jedan policajac sa dva metka ustrelio čoveka koji nije stavio masku. Opomenuo ga je, ovaj nije poslušao i krenuo prema policajcu. Što bi rekli u Dodž Sitiju – „jasan slučaj samoodbrane“.

Japanci su, na osnovu iskustva sa Velikom mandžurijskom kugom na severu Kine 1910/1911, naglo počeli da nose maske 1918, piše autorka knjige Bledi jahači: Španska groznica 1918. i kako je promenila svet Laura Spineji.

KRATKA KRIMINALNA ISTORIJA MASKI

Kao što je tada propisivano obavezno nošenje maski, u drugim prilikama propisivane su zabrane pokrivanja lica. Nakon što je guverner Njujorka Endrju Komo u aprilu 2020. godine izdao dekret o tome da svako stariji od pet godina mora da pokrije lice kada se nalazi u javnom prostoru ako ne može da drži rastojanje od drugoga veće od šest stopa, magazin „Nju ripablik“ je podsetio da su u nekim državama SAD istovremeno na snazi propisi o zabrani nošenja maski.

Kako je u svojoj knjizi Oblačenje po ustavu pisala profesorka Njujorškog univerziteta Ruten Robinson, maskiranje u javnosti, kao i javni skupovi troje ili više prerušenih ljudi, zabranjeno je 1845. godine tokom pobune protiv stanarina i velikih rentijera poljoprivrednih imanja. U nekim državama SAD takvi zakoni su bili odgovor na aktivnost Kju Kluks klana.

Posle američkog građanskog rata iz te zabrane nepriličnog maskiranja bili su izuzeti oni koji su prisustvovali „bilo kojoj maskaradi u lepršavoj haljini ili na zabavi“, na šta bi se danas mogao odnositi maskiranje tokom Noći veštica 31. oktobra.

Od 1965. godine maskiranje je kategorisano kao pljačkaški zločin i svrstano među krivična dela protiv javnog reda i u slučajevima kada „takvi prestupi nisu učinjeni iz namere da se nanese ni javna ni pojedinačna šteta, već ako je to sa stanovišta društvenog gledišta nezgodno ili neprilično“. Verovatno je po toj logici sprovođena racija koja je dovela do kultne LGBT pobune (Stonewall riot) u Grinič vilidžu 1969. godine, koja je eskalirala kada se Marija (Stiv) Riter suprotstavio/la hapšenju u strahu da će se u novinama pojaviti njegova/njena slika u majčinoj haljini.

Od kraja šezdesetih njujorški propisi protiv maskiranja striktno su primenjivani protiv učesnika u radničkim protestima, protiv aktivista, protiv pozorišnih trupa koje su priređivale antiratne predstave, protiv anarhista i demonstranata koji su tokom Okupacije Vol strita nosili maske Gaja Foksa, zaštitni simbol hakerske grupe Anonimusi (kreiran po liku iz filma V for Vendetta i istorijskom britanskom zavereniku iz 1605. godine).

NIKAB PARAGRAF

Ima, naravno i aktuelnijih primera sankcionisanja pokrivanja lica u javnom prostoru. U Nemačkoj je prikrivanje identiteta na javnim skupovima zabranjeno od 1985. godine. U Rusiji je organizator odgovaran ako su učesnici skupova i demonstracija maskirani.

Na pitanje da li sada nošenje maski može da „zbuni“ kamere pomoću kojih se utvrđuje identitet, dobro obavešteni IT stručnjak Aleksandar Kobakov, suosnivač kompanije NtechLab kaže za TV RT na ruskom, da je sistem od 100.000 kamera u Moskvi isprobavan tokom Svetskog prvenstva u fudbalu kada je pronađeno 100 lica sa federalne poternice – neki su se jednom pojavljivali s kapom, drugi put bez kape, treći put s naočarima, ali su lako prepoznati jer kamera izmeri siluete, gabarite lica, a sistem kontakte, itd… Kažu da je u Kini sistem nadgledanja žešći.

U Austriji po zakonu iz 2017. godine osobe koje pokrivaju lica odećom poput burki, nikaba, ili nose šlemove, kacige ili šalove koji pokrivaju lica kazniće se sa 150 evra. U Španiji kazna za maskiranje može da dostigne i 30.000 evra. Slične zabrane, najčešće uz pozivanje na borbu protiv terorizma uz visoke novčane kazne donele su Francuska 2010, zatim Švajcarska, Litvanija, Bugarska, Ukrajina, Velika Britanija, Hong Kong. Izuzeci od te zabrane odnosili su se na religiozne manifestacije (Švedska, Italija od 1975), učesnike pozorišnih predstava i maskarada (Norveška), učesnike skupova protiv klimatskih promena (Danska), onih koji koriste zaštitna sredstava u vezi sa zahtevima pojedinih profesija ili sporta (Holandija od 2018). Posle tužbi dveju muslimanki, Evropski sud za ljudska prava podržao je zabranu pokrivanja lica Belgiji.

OČI IZNAD MASKE

U kratkom periodu došlo je do radikalne promene: pokrivanje lica nije više zabranjeno nego se preporučuje. „Korona virus maske su postale trend“, piše sada „Ejžen tajms“. Uprkos tom novom modnom prihvatanju maski koje pokrivaju usta a naglašavaju oči, muslimanke u nikabu dosledno se suočavaju sa islamofobičnim napadima, piše „Monitor Bliskog istoka“.

Jedan list je 1918. godine pod naslovom „Svi su primorani da nose masku. Sjajne raznolikosti u stilovima ukrašavanja lica“, pisao da su mlade dame u dauntaun ofisima San Franciska umesto maske nosile yashmark, haremske velove koji su prekrivali lice ispod očiju.

U vreme pandemije kovid-19, iračka šminkerka koja živi u UAE Fatima Aldevan kritikovana je zbog objavljivanja videa u kojem je pokazala kako se šminkom naglašavaju oči, koje kao da iznad maske najavljuju priču 1001 noći. Jordanska dizajnerka Samiji Alzakleh zabrinutost zbog širenja epidemije izražava praveći maske s prišivenim veštačkim dijamantima. Ona je rekla za „Rojters“ da cilj njenog dizajniranja nije komercijalni, već da mali broj uzoraka želi da pokloni slavnim ličnostima kako bi kao „influenseri“ podsticali ljude da nose zaštitne maske preko usta.

Za mnoge ljude nošenje ne baš primamljive maske može biti mali (i siguran) način da se užasna situacija učini manje strašnom – da se osećaju kao ličnost, a ne samo kao potencijalni vektor bolesti. Ipak, lice je naš primarni način samoizražavanja. To je alat koji koristimo za komunikaciju na svim nivoima, u stvarnom životu i na mreži. To je ono što koristimo da se identifikujemo i ono što računari koriste da nas identifikuju. A sada to treba pokriti, piše ženski sajt „Njujork magazina“ The Cut, koji pominje da su neki umetnički orijentisani Njujorčani instinktivno počeli da kreiraju maske za sebe, ne pokušavajući bilo koga da impresioniraju, već samo na ulici hoće da pokažu svoj ličnog brend. Neki kreativac Tod Heim je na jednu od svojih maski teatralno nalepio par usana. Aktiviskinja koja beskućnicima u Los Anđelesu pruža hranu Širli Reins kaže da joj ne treba maska koja se smeši umesto nje. Ona poručuje: „Smejuljite se očima.“ Kao prilog negovanju ponekad napadne američke smajli kulture, The Cut svoju modnu priču o maskama ilustruje i serijom grafičkih rešenja za ikonice smajlija sa povezom preko usta.

MENTALNI I MEDICINSKI ŠTIT

Modne kuće Prada, Guči, H&M ili Zara odazivaju se pozivu da prave maske za medicinske centre. Neki kažu da to uvođenje maski u modne trendove može da izgleda neprimereno kada toliko ljudi – uključujući medicinske radnike – nema ličnu zaštitnu opremu.

Pa ipak, zašto bi bili neprihvatljivi pokušaji da se estetski koriguje ta neophodna deficitarna maska, čija je funkcija da sprečava da kroz nju prođe išta veće od 120 nano milimetara ili bar da zaustavlja kapi u kojima čuči virus, koja je po svom industrijskom dizajnu previše sterilna, mada manje zastrašujuća od maske lekara protiv bubonske kuge iz 17. veka. Nju je činilo odelo impregnirano voskom, šešir i veliki kljun koji je iscelitelja štitio od bolesnika, a služio je i da se u njega stave mirišljave biljke radi ublažavanja dejstva mijazme, otrovnog vazduha za koji se u doba kada se nije znalo za bacile, verovalo da prenosi bolest. Sa maskama, naravno, treba postupati pažljivo jer to je stvar i epidemiološka, i mitološka, i ritualna, i šamanska, i magijska, i katarzična.

U patetičnoj komediji Maska Miloša Crnjanskog oko maske se vrti dramski zaplet između mladih koji žude za smrću i starih koji žude za životom – kao kad Generalica kaže: „Ničega me nije stid. Stid me je da starim. Da kradem bih umela, a da ne porumenim… oh, još jednom.“

foto: jan-van-grevenbroeck

Ne samo kod afričkih naroda, onaj ko nosi masku mora se prethodno osposobiti da održava vezu s njom i zaštiti se od njenog uzvratnog udara uzdržavanjem, kupanjem, umivanjem i prinošenjem žrtve, jer s maskom se ne barata nekažnjeno (Gerbran, Ševalije: Rečnik simbola). Kad se s mitološkog pređe na ovozemaljski teren, ta opomena glasi ovako: koautorka jednog australijskog istraživanja, profesorka Univerziteta Novi Južni Vels u Sidneju Raina Makintir opominje da ručno pravljene maske mogu da budu rizične ako se ne peru često zato što se brzo ovlaže, a vlaga odgovara patogenima. Autorka knjige 13 stvari koje mentalno jaki ljudi ne rade, psihoterapeut Emi Morin, objašnjava za „Rojters“ da nošenje maske više pomaže našoj mentalnoj nego fizičkoj dobrobiti, tako što otklanja anksioznost i stvara iluziju da je sve pod kontrolom. Medicinski magazin „Lanset“ je pisao kako je jedna od prednosti univerzalne upotrebe maski što pomaže da se zaraženi ne osećaju krivim zato što nose masku, jer je nose svi.

foto: pxfuel.com

Oni koji razumeju šta je o identitetu govorio psihijatar i psihoterapeut Karl Gustav Jung, kažu da maska koju stavljamo na lice štiti naš ego, savest i razum i da se maska lako menja prema zahtevima društva, roditelja, porodice, prijatelja, posla koji obavljamo itd. U teatru antičke Grčke u kome je maska – persona, glumac je tumačio i po tri lika samo menjajući maske. Naš Oto Bihalji Merin (Maske sveta, Vuk Karadžić, Beograd 1971) da je živ, imao bi šta da kaže o preobražavanju, skrivanju i začaravanju i u ulozi maske u svetskoj kulturi.

Mnogi psiholozi su nagađali o tome zašto je nošenje maske u azijskim zemljama masovno prihvaćeno, a u zapadnim su sugestije i naredbe da se nose maske dočekane s otporom. Francuski antropolog, specijalista za pandemije Frederik Kek uočava da je na Zapadu nošenje maske viđeno kroz individualne naočari („virus je napolju, nosim masku da bih zaštitio sebe“), dok azijska društva reaguju kolektivistički („nosim masku da bih zaštitio druge“).

Iz perspektive javnog zdravlja, nije važno kako izgleda maska, gde ste je dobili ili kako ste je napravili; funkcionalnost je jedino što je važno. Magazin „Politiko“ posle ankete sa tridesetak uglednika zaključuje: „Prestanite da sagledavate stvari sa svetle strane: u godinama koje dolaze pandemija će nas sjebati. Vežbajte osmeh očima jer maske neće skoro pasti.“