Kad kancelarka gleda na sat

Poseta nemačke kancelarke Angele Merkel Hrvatskoj i Srbiji zamalo da se završi baš onako kako je i planirana: odmereno, bez jakih izjava, uz malo čestitki, malo evropskog ohrabrivanja i malo ukazivanja na probleme političke ili privredne saradnje između Nemačke i država domaćina. Kancelarka je vodila računa i o tome da, doduše, prvo ode u Zagreb, ali da zato prenoći u Beogradu, ne bi li sve bilo izbalansirano, da se niko ne bi osetio manje važan, da sve protekne u prijatnoj i optimističkoj atmosferi. Tako je sve i bilo, dok na konferenciji za novinare predsednika Borisa Tadića i Merkelove u Palati Srbija prošlog utorka nije postavljeno večito pitanje Kosova. Kada je kancelarka izgovorila da se od Srbije pre nego što dobije status kandidata za članicu Evropske unije očekuje da dođe do „konkretnih rezultata“ u dijalogu sa Prištinom, te da „ukine paralelne strukture na severu Kosova“ – ponovila je to dva puta, tek da ne bi bilo nesporazuma – postalo je jasno da je u Hrvatskoj boravila srdačna prijateljica puna razumevanja, a u Beograd došla tek dobra poznanica koja nema razumevanja za srpske kosovske muke i svoju podršku uslovljava ispunjenjem za Srbiju, čini se, neispunjivih zadataka.

Predsednik Tadić je kiselo se osmehujući biranim rečima odgovorio da i Srbija i on kao predsednik države imaju svoje principe i svoj ustav, to jest da Srbija niti priznaje, niti će ikada priznati nezavisnost Kosova. On je optužio Prištinu da unilateralnim akcijama i nasiljem želi da menja situaciju na terenu pre nastavka dijaloga, pozvao EU da ne nagrađuje „onog koji sprovodi nasilje“, rekao da je to neprihvatljivo za Srbiju i podsetio na albanske akte nasilja usmerenih protiv Srba 2004. godine koji su izmenili etničku strukturu Kosova, da Srbi ne žive više tamo gde je došlo do pogroma, pa na akciju kosovsko-albanske jedinice „Rosu“… Posle uvodnih reči pohvala i zahvalnosti na svemu i svačemu – hrabrosti predsednika Tadića da završi Haški zadatak ili podrške Nemačke srpskom evropskom putu i nemačkim donacijama i nemačkim firmama koje rade u Srbiji – atmosfera za govornicom je od diplomatske srdačnosti postala uzdržano nesrdačna te je kancelarka pokazala na sat, rekla Tadiću na engleskom da nema više vremena, pa novinarka koja je već dobila reč nije mogla da postavi pitanje.

SUŠTINSKO NERAZUMEVANJE: Tako su lepe želje kao „verujemo da je mesto Srbije u Evropi“ i da „Srbija može biti pouzdan partner Nemačke“ opet jednom bile u senci suštinskog neslaganja i nerazumevanja po kosovskom pitanju. Predsednik Tadić je, ovom prilikom, od kancelarke Nemačke – koja se na kraju žučno pod socijaldemokratskom vladom zalagala za vazdušne napade NATO-a na SR Jugoslaviju 1999. godine sa ciljem da se oružane snage Srbije povuku sa Kosova, a Nemačka je u tim napadima učestvovala, i kasnije, pod demohrišćanskom vladom, među prvima priznala nezavisnost Kosova – tražio razumevanje za stav Srbije da tu nezavisnost nikada neće priznati. Umesto razumevanja, Merkelova traži da se ukinu srpske „paralelne strukture“ na Kosovu.

Tako je umesto nedvosmislene podrške da Srbija bude nagrađena za izručenje Ratka Mladića i Gorana Hadžića i do kraja godine dobije makar status kandidata, a po mogućstvu i datum za početak pristupnih pregovora, Merkelova je samo kao uslov za kandidaturu tražila opipljivo prevazilaženje konflikta na relaciji Beograd–Priština. Na sličan stav srpska diplomatija bi posle iskoraka Merkelove mogla da naiđe i kod ostalih članica EU koje su se i vojno i politički zalagale za nezavisnost Kosova da bi ga na kraju, naravno, i priznale kao nezavisnu državu.

To suštinsko nerazumevanje oko svekolikih kosovskih problema između Srbije i većine zapadnih zemalja, koje je sve teži balast na putu evropskih integracija Srbije, jasno je došlo do izražaja i posle najnovije eskalacije oko kontrole administrativnih/graničnih prelaza na severu Kosova. Dok je za Beograd koji vodi „politiku mira i dijaloga“ potpuno jasno da je za prekid razgovora pod pokroviteljstvom EU odgovorna Priština, njena odluka da se „nasiljem i jednostranim potezima“ rešavaju stvari, nemački mediji mahom su pokazivali razumevanje da „najmlađa evropska država“ želi da uspostavi kontrolu nad čitavom svojom teritorijom i da se obračuna sa švercom i „kriminalnim srpskim strukturama“. „Nemačka želi da se dijalog nastavi, da se dođe do konkretnih rezultata i da se time umanji opasnost od jednostranih koraka“, izjavila je Merkelova u Beogradu. Ništa od oštre osude prištinskih vlasti. Ali je zato uputila prekor što predstavnici države Srbije napuštaju ili ne dolaze na skupove na kojima učestvuju predstavnici „nezavisnog“ Kosova, jer to ne odgovara evropskim standardima.

OD DOBRIH NAMERA DO JAVNOG PREKORA: Nemačke novine „Berliner Morgenpost“ o poseti Merkelove zapadnom Balkanu pišu da je kancelarka na put krenula samo sa dobrim namerama, da Hrvatskoj čestita uspešno okončanje pristupnih pregovora sa EU i da pronađe „blage reči upozorenja“ za Srbiju. „Ali je onda predsednik Boris Tadić, koji inače nije hardlajner, upropastio pozitivno raspoloženje. Srbija nikada neće priznati Kosovo, odbrusio je pred kamerama i mikrofonima… i optužio vladu Kosova, koje je 2008. godine postalo nezavisno, da jednostranim merama želi da sever Kosova stavi pred svršen čim… Merkelova je napravila grimasu i vidljivo progutala svoj bes…“ Potom je zamišljeno rekla da joj njeno „seizmografsko političko osećanje kaže da put Srbije ka EU spada u teže probleme“. List dalje citira Tadića koji kaže: „Čvrsto verujem da je moguće da se Balkan politički debalkanizira“, i zaključuje da je Merkelova verovatno napustila Beograd sa osećanjem da baš „Srbija ponovo hoće da balkanizuje Balkan“.

Televizija NTV, neka vrsta nemačkog CNN-a, izveštava da je Merkelova tražila napredak u traganju za rešenjem kosovskog problema kao uslov da Srbija do kraja godine dobije status EU kandidata. Veoma uticajni nedeljnik „Špigel“ pod naslovom „Merkelova se sporečkala sa Tadićem“ piše da se „tako nešto veoma retko vidi prilikom državničkih poseta: Domaćin i gost se prepucavaju pred okupljenim medijima. To se dogodilo prilikom posete kancelarke Angele Merkel Beogradu.“ List dalje piše da se Nemačka i Srbija „otvoreno svađaju oko rešavanja pograničnog problema na Kosovu. Merkelova je „neuobičajeno jasno“ pozvala vlasti u Beogradu da nastave dijalog sa vladom u Prištini i da dođu do konkretnih rezultata, a Tadić je odgovorio da niko ne mora od Srbije da traži da obnovi dijalog sa Prištinom. Slično izveštavaju i drugi nemački mediji, na osnovu kojih može da se izvuče zaključak da Merkelova ovom prilikom nije imala nameru da postavlja nekakve uslove Beogradu, ali da je bila isprovocirana tvrdim stavom predsednika Tadića, „koji nije hardlajner, ali kada je Kosovo u pitanju…“.

Uopštene fraze kao što su „moja poseta je potvrda našeg opredeljenja da Nemačka želi da Srbija postane članica EU“, te da „mi mislimo, da je Srbiji mesto u Evropi“, baš kao i Tadićevo „Srbija nema iluziju da može da unese konflikt u EU i da želi da se reše konflikti na prostoru zapadnog Balkana“, oblanda su kojom se pakuje suštinsko neslaganje – ko je kriv što nema napretka u odnosima između Beograda i Prištine.

TRI USLOVA: Bilo kako bilo, posle posete Merkelove na stolu ostaju tri zahteva Nemačke ne bi li Srbija do kraja godine dobila status kandidata: Da se ostvare konkretni rezultati nakon obnavljanja dijaloga sa Prištinom, da se pravnoj i civilnoj misiji EU na Kosovu Eulex omogući da može „pristojno da radi“ i da se ukinu paralelne srpske državne strukture na Kosovu. Posetu Angele Merkel Beogradu vlada Srbije i predsednik Tadić svakako nisu ovako zamišljali u predizbornoj godini.

Posle hvalospeva Hrvatskoj, koja „može biti uzor susedima“, i vladi HDZ-a u Zagrebu, njenoj borbi protiv korupcije i uspešnog završetka pregovora sa EU, kosovske razmirice Merkelove u Beogradu delovale su još izraženije. U Hrvatskoj se kancelarka držala zacrtanog plana „pozitivne“ turneje i tek blago upozorila premijerku Jadranku Kosor na probleme na koje u Hrvatskoj nailaze nemačka preduzeća, te da javni konkursi moraju da budu transparentniji, da nemačke firme očekuju veću pravnu sigurnost i ravnopravan tretman. Za razliku od Hrvatske, u Srbiji nije bilo zamerki na dobru privrednu saradnju između dve zemlje i položaj nemačkih firmi, ali je to ostalo u drugom planu pošto se planirano „blago“ upozorenje Merkelove na političke nesuglasice pretvorilo u javni prekor sažet u set kosovskih uslova koje vlada Srbije treba da ispuni.

To što Nemačka, niti druge države koje su priznale nezavisnost Kosova, za sada ne traži da Srbija to isto učini kako bi napredovala na putu ka članstvu u EU, slaba je uteha. Jer, bez obzira na to što se u Srbiji na to gleda kao na veliku nepravdu, Nemačka posle najnovije eskalacije na Kosovu pritisak vrši na Beograd, a ne na Prištinu. Traženi „konkretni napredak“ u dijalogu između Beograda i Prištine može da se tumači kao da se od srpske vlade očekuje da i formalno popusti po pitanju carinskih pečata i kontrole granica između Srbije i Kosova, a „ukidanje paralelnih struktura“ znači da Beograd kosovske Srbe utera u institucije „privremenih vlasti na Kosovu“.