Dok je javnost zaokupljena velikim temama i traži krivce među poznatim ličnostima, na rubovima Beograda stasava nova generacija koja je spremna da oružjem brani svoje mesto u društvu
Brojne velike i nezavršene kuće poređane bez ikakvog reda u slepim ulicama koje su formirane tek kada su zgrade podignute, mračni sokaci i budžaci osvetljeni tek škrtim svetlom koje se probija kroz spuštene roletne i gusti dim što se spušta na naselje kada se zima primakne, slika je Kaluđerice – paraurbanog naselja na prilazu Beogradu iz pravca Smedereva i Niša. Poznato kao „najveće nelegalno izgrađeno naselje u Evropi“, ovo mesto je u poslednjih dvadesetak godina izraslo u mali grad na obodu prestonice u koji se stiže gradskim autobusom broj 309 i koje je poprimilo fizionomiju „karton sitija od cigle“ gde živi nekoliko desetina hiljada ljudi.
Osim po veličini, ovo naselje se ne razlikuje od drugih beogradskih satelita, ali moglo bi se reći da je svojom „divljom fizionomijom“ postalo model za mnoge stvari u urbanom delu grada. Na osam kilometara od centra Beograda svoje su mesto našli različiti slojevi gubitnika u tranziciji, a najviše je radnika propalih preduzeća u Beogradu, ljudi sa Kosova i izbeglica iz svih delova nekadašnje SFRJ.
Jedina živost tokom dana, osim u autobusu, jeste oko male pijace na ulazu u naselje sa Smederevskog druma i u dvorištu osnovne škole koja radi u tri smene, a kada se spusti veče ljudi se zatvore u kuće, a na ulice izlaze oni mlađi koji traže neku zabavu u naselju sa par kafića i nekoliko kockarnica.
U jedno takvo veče krenule su dve grupe mladića prošle nedelje s namerom da poravnaju račune. Na jednoj ledini u delu Kaluđerice iznad osnovne škole, na pola kilometra od lokalne stanice policije, sukobile su se dve grupe za koje je docnije u novinskim izveštajima rečeno da su dve lokalne bande što su se borile za prevlast. U tom obračunu su nastradala dvojica, po jedan sa svake strane, Vladimir Dosković (33), građevinski preduzimač i poznati „opasni momak“ iz Kaluđerice, i Dalibor Milenković (21), kuvar u beogradskom restoranu „Orao“. Pored njih još dvojica su ranjena u sukobu ali njihov je identitet nepoznat. Učesnici obračuna su koristili baklje i pištolje a vispreniji su imali i pancire koji su im verovatno sačuvali glavu.
LICA U EVIDENCIJI: Surovost obračuna izbacila je ovaj događaj na listu najgorih koji su se desili u poslednje vreme u Beogradu, a način na koji se obračun dogodio može da uputi na mnogo jače motive od navijačke mržnje. Ovaj događaj otvorio je temu postojanja lokalnih bandi/kriminalnih grupa koje rade na ograničenom prostoru i zastupaju „interese“ onih velikih šefova kriminalnih grupa. Obračun je postao još jedan na listi onih koji odlaze u „huliganski dosijee“, ali se ipak izdvojio svojim lokalnim koloritom. Međutim, bez obzira na kvalifikacije koje su se pojavile u dnevnoj štampi, ni policija ni drugi izvori ne potvrđuju da se radi o obračunu kriminalnih bandi „u tradicionalnom smislu“.
„Nema govora o obračunu bandi u ovom slučaju“, kaže za „Vreme“ izvor iz Kaluđerice koji je dobro upućen u ono što se desilo i dodaje da su posledice jezive ali da je povod navijačka mržnja.
Prema onome što se moglo doznati u naselju, u tuči je učestvovalo preko dvadeset momaka i još nije sasvim poznato ko je sve pucao. Dve grupe su se sukobile na ledini i praštalo je na sve strane od pucnjave i upaljenih baklji. Doskovićevo telo policija je pronašla na mestu zločina, dok su Milenkovića drugari pokušali da prebace u Urgentni centar, ali je on izdahnuo na putu. Policija je pronašla dosta čaura, neke osobe, za koje se sumnja da su pucale, su uhapšene, dok su drugi u bekstvu. Nekoliko čaura našle su komšije sutradan kada su promilili u svoja dvorišta. Do sada su uhapšeni Nikola Drljan Đani, Darko Gašić Praki, Borislav Grbić, Bojan Krstić, Dario Đorđević, Nemanja Popović, Milutin Ristić i Zoran Vukašinović, za koje se sumnja da su počinili teško ubistvo (član 114, stav II, KZ), a Stevan Buzaković, Eldar Okanović, Branko Gašić, Vlajko Radosavljević i Stevan Babić su okrivljeni za učestvovanje u grupi koja je izvršila krivično delo (član 349, stav I, KZ). Pored toga, Babić je okrivljen za posedovanje droge (član 246, KZ).
Sa ovog spiska, Drljan i Gašić „prolaze kroz evidenciju“ jer su ranije bili umešani u neke pucnjave. Drljan se pominje u pucnjavi u Malom Mokrom Lugu prošlog septembra kada je njegov ortak pucao u čoveka sa kojim su se sudarili, a Gašić je bio pominjan kao veza u slučaju koji se dogodio ovog proleća kada je jednom mladiću pucano slučajno u glavu. Povezuje ih ljubav prema oružju i dobrim kolima. Policija je prošle godine kod Drljana našla tri pištolja na kojima su izbrisani serijski brojevi, dve falsifikovane lične karte i prigušivače.
Dalibor Milenković je u naselju bio poznat kao navijač Partizana i motiv za dogovorenu tuču bili su neki nerešeni računi od ranije. Navodno, negde na Konjarniku prebijen je jedan navijač Zvezde, pa su se posle toga organizovali da probleme reše u kolektivnoj tuči. Sukob se na kraju izrodio od huliganskog pesničenja u modernu verziju obračuna prikazanih u Bandama Njujorka. O tome koliko su Milenkovića poštovali „na jugu“ govori i činjenica da su neki od vođa Grobara došli na sahranu na mokroluškom groblju. Kako je rekao šef u restoranu u kome je Milenković radio, bio je dobar momak koji se družio sa navijačima. Izvor „Vremena“ potvrđuje ove reči i kaže da Dalibor nije bio umešan ni u kakav kriminal i da je „mali Dača bio kuvar i veliki navijač Partizana“.
S druge strane, nastradali Dosković nije bio aktivan član nijedne navijačke grupe i u čitav slučaj se umešao posredno preko pajtaša koji su ga nazvali da im se pridruži u akciji. On je trebalo da posluži kao podrška grupi koja je krenula da se obračuna sa svojim protivnicima. Dosković je ranije bio osuđivan zbog pucnjave na izvesnog boksera iz Kaluđerice i pripadao je onom tipu momaka od koga se i policija sklanjala u naselju bez obzira na to što se bavio „civilnim“ poslovima.
KRIMINALNI CV: U Kaluđerici, kao i u okolnim naseljima Malom i Velikom Mokrom Lugu i na Konjarniku, „aktivno“ je nekoliko grupa navijača Crvene zvezde i Partizana i među njima je često dolazilo do „obračuna“. Za tuče nije bio potreban veći povod jer uvek neko nekome nešto duguje.
„Ne znam tačno zašto se te tuče dogovaraju, ali ih ima periodično“, kaže jedan od učesnika koji je želeo da ostane anoniman.
Navijači se odlično poznaju, što ide čak dotle da se zna tačno ko gde stanuje. Izvor „Vremena“ situaciju upoređuje sa onom u Crnoj Gori: „I tamo se zna bez greške ko za koga glasa, a mi ovde znamo ko gde od Grobara i Cigana živi, ali se ne može reći da postoji neka linija podele naselja ili pojedinih delova naselja.“ Pored mržnje i animoziteta koji postoje među različitim „navijačkim opcijama“ ima slučajeva u kojima stariji štite svoje „neprijatelje“ od napada svojih mlađih pripadnika.
Ovakva situacija je i ranije dovodila do masovnih tuča, ali su se neke stvari sada ipak promenile. Ranije su organizovane „ferke“ u kojima je bilo dogovoreno šta se sme upotrebiti u tuči, postojao je neki kodeks. Mlađi koji dolaze uživaju u ogoljenijoj formi nasilja i žele da se na svaki način što pre dokažu pred starijima. Stvar ide dotle da su neke tuče snimane i posle su takvi snimci kačeni na internet, što je valjda u skladu s vremenom. Ranije je u Kaluđerici postojala grupa koja je sebe nazivala „Poganci“, činili su je najjači i najluđi momci iz naselja koji su počeli tako što su lokalnim klincima otimali patike i trenerke, krali kola da bi se vozili, a kasnije, kada su se povezali sa ekipama u gradu, počeli su da diluju heroin. I u to, romantično doba Poganaca bilo je tuča, koristilo se i hladno i vatreno oružje, ali ovakvih pucnjava nije bilo. Neki od njih su danas „normalni“ porodični ljudi koji se bave nekim sitnim biznisom, drugi su umrli od prekomerne upotrebe droge koju su prodavali, treći su dramatično uvećali svoj kriminalni CV posle boravka „napolju“ i danas uživaju poštovanje gradske ekipe. Starija, preživela ekipa danas je na lokalu aktivna kroz pojedine političke partije i kroz inicijativu izgradnje crkve u naselju, gde su se pojedini javili kao značajni donatori. Neki od njih su uspešni vlasnici sportskih kladionica koje su jedno od retkih mesta za okupljanje u naselju.
TARZANKA, TRENERKA, TERETANA: Pretpostavka za postojanje kriminalnih bandi/grupa jeste postojanje nekog zajedničkog preduzeća oko kog će se ekipa okupiti. U ovom slučaju, kao i na drugim mestima širom i oko Beograda, ovo su grupe koje objedinjuje privrženost jednom od dva velika domaća kluba, a neki od njih su deo dilerske mreže koju kontrolišu „vođe velikih klanova“. Mladići koji su učestvovali u poslednjem obračunu u Kaluđerici ni po čemu se ne razlikuju od prosečnih „dizelaša“ kojih je Beograd pun. Tarzanka, trenerka, teretana ono je što im je važno u životu, što u velikoj meri podseća na period od pre petnaestak godina. Njihov muzički ukus je u skladu sa pojavom: najveći pevački heroji su im Aca Lukas i slični, a kada se popije ne prezaju ni od „legendi“ tipa Toma Zdravković, Šaban Šaulić i Sinan Sakić. Većina njih živi kod roditelja i daleko je od imućnih. Ako imaju neka kola, uglavnom voze krševe od 500 evra, ali je dosta i onih koji voze najnovije modele BMW-a i mercedesa, što bi moglo da govori o tome kako su došli do novca. Izlaze do kladionice, vise u kraju „na ćošku“ i jednom nedeljno idu u provod u nekoliko obližnjih klubova na Smederevskom drumu. Ispred jednog od njih vikendom je neopisiva gužva i to je mesto na kome se sporadično dešavaju tuče i pucnjave različitog intenziteta. Nije nikakav problem nabaviti oružje, naročito u naseljima kao što je Kaluđerica, u kojoj je odziv za mobilizaciju početkom devedesetih bio daleko iznad srpskog proseka. Pištolji koje su očevi doneli sa svojih naivnih ratnih pohoda (kao i bombe i zolje) postali su igračke u rukama sinova koji pokušavaju da se snađu na periferiji velikog grada i velikih događaja u društvu. Koliko god se predstavnici navijačkih grupa upinjali da se ograde i odbrane od kriminalizacije, teško im polazi za rukom da objasne otkud toliko oružje kod njihovih „članova“.
„Nema nikakvih posebnih propusnica za ulazak u to društvo“, objašnjava nam momak iz Kaluđerice. Njegovo objašnjenje je poznato: potreban je odgovarajući izgled, da budeš snažan, da se dokažeš na tribini i u tučama. Pored toga, većina ovih mladića su simpatizeri ili članovi Srpske radikalne stranke, što je razumljivo jer su vođe navijača na strani ove političke opcije. Činjenica da je jedan od privedenih učesnika obračuna okrivljen „za drogu“ ukazuje na to da je to takođe deo opšte slike ovih grupacija bez obzira što se upinju da objasne da ih više zanima vežbanje od „šmrkanja“.
Izvor „Vremena“ kaže da neka droga kruži okolo, ali da to nije preterano značajno.
„Na ‘jugu“ se non-stop duva, ali nisam video ovde da su klinci preterano urađeni“, kaže on za „Vreme“.
U kojoj meri postoji veza između velikih kriminalnih grupa u Beogradu i onih koje operišu po naseljima kao što je Kaluđerica, teško je proceniti. Izvor „Vremena“ je potvrdio da su viđenije vođe navijača dolazile u Kaluđericu, ali šta je bio razlog on nije želeo da nagađa.
„Ne znam, ima nekih stvari o kojima ne treba govoriti, ali pretpostavljam da kada bi policija sakupila iz svih krajeva grada one koji nešto ‘rade’, da bi ih oni doveli do dva ili tri imena koja kontrolišu sve u gradu“, kaže ovaj izvor.
Promena koja se dogodila sa novim generacijama u ovom prigradskom naselju upravo je stigla preko pripadnosti navijačkim grupama. Na neki način, to je bila jedina veza sa gradom na čijem obodu žive i koji im je na dohvat ruke, a opet nisu njegov deo. Momci koji pripadaju ovim „grupama“ retko idu „u grad“ jer su najsigurniji u svom naselju i jedine ekskurzije su im odlasci na utakmice i to organizovano. Buđenje „lokalne svesti“ poklopilo se sa zahtevom jedne grupe građana za samostalnu Kaluđericu (zahtev za odvajanje od Grocke) koja je uspela da uđe u opštinsku skupštinu. Međutim, za razliku od nekih drugih lokalnih ekipa, od Medakovića, preko Banjice, Dorćola i blokova, do Zemuna i Borče, Kaluđerica, nastala kao urbanistički incident, nema nikakvu infrastrukturu da bi bila organizovana zajednica.
U tom kontekstu nastale „grupe i grupice“ povezane sa centralom preko odlaska na utakmice i dilovanja droge prvi su iskorak delova ovog naselja ka Beogradu, koliko god to nakaradno izgledalo. Tamo gde red nije htela ili mogla da uspostavi zajednica kroz svoje institucije, uspela je „mafija“ završavajući svoje poslove regrutovanjem besposlene i besperspektivne omladine (što je rutinska i uobičajena stvar). Zato nije čudo što ljudi u naselju ne žele da pričaju o stvarima koje im se događaju u komšiluku jer nisu sigurni ko će im pokucati na vrata.
„Bolje ti je da se ne raspituješ“, rekli su pojedini stanovnici izveštaču „Vremena“.
Ranije je u Kaluđerici postojao FK Partizan koji je imao svoj teren i takmičio se u lokalnoj ligi (zajedno sa timovima iz okolnih mesta i opština). Međutim, poslednjih godina stvar je propala jer je na terenu izgrađena crkva za koju je ranije bila određena i osveštana lokacija. Crkva je podignuta donacijama stanovnika naselja, a bilo je i glasina da je dosta novca negde nestalo. U naselju koje ima samo jedan betonski teren pored škole i 500 metara trotoara, to je bilo jedino mesto na kome je neko mogao da se organizovano bavi sportom. Narod je dobio bogomolju i sada se nada da će naredne godine početi da se zida i ambulanta jer baraka u kojoj se sada nalazi odavno je propala. U naselju je jedna od najvećih osnovnih škola u Srbiji i najavljena je izgradnja još jedne. Postoji stanica policije sa veoma ograničenim resursima jer u naselju u kome je većina slepih ulica bez asfalta i ne širih od dva metra patroliranje ne može da zaživi. Situacija nije na nivou da postoji sila koja će proterati policiju iz naselja (na način na koji su to pre nekoliko godina želeli u novobeogradskim blokovima zanoseći se idejom geta), ali policija nije vidljiva na ulici.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
