JKP Gradonačelnik

Da nije bilo tragedije u Novom Sadu u petak 1. novembra, Šapić bi bio glavna tema. Ovako, strašan događaj sa novosadske železničke stanice pomerio je pažnju sa Beograda, koji se ove jeseni našao pred nezabeleženim komunalnim problemima izazvanim očevidnim nedostatkom planiranja velikih radova u glavnom gradu.

Šapić – koji je posle aprilskih izbora, u leto 2022. godine, postao ono što je dugo čekao: prvi čovek Beograda – od prvog dana se suočio sa velikim otporom unutar vladajuće partije. Ona u prestonici ima nekoliko struja, a on, kao pridošlica, nema jako uporište. Iako se često govorilo da je napravio dogovor sa Aleksandrom Vučićem, to mu ni u jednom trenutku nije bilo od neke pomoći. Naprotiv, kao da ga sve vreme merače Goran Vesić i Siniša Mali, i kao da se čeka trenutak kada će ga “šef” zameniti boljim kandidatom.

ŠAPIĆ PRIČA, VETAR NOSI

Dok se to ne desi, Šapić izrasta u jednu od najomraženijih figura na političkoj i javnoj sceni Srbije. Veliki sportista, čuveni vaterpolista koji je svojim golovima u reprezentaciji donosio radost milionima, postao je osoba od koje se zazire, kojoj se ne veruje i koja ne izgleda da odlučuje o bilo čemu suštinskom na mestu na kome se nalazi.

Sklonjen je sa svih velikih i kapitalnih projekata, kao što su Beograd na vodi i prateći sadržaji, kao što je Ekspo sa pratećim sadržajima. Prepušteno mu je da organizuje gradski saobraćaj i da asfaltira ulice. Čak i ono što je obećavao da će uraditi u prve dve godine, a pre izbora u decembru 2023. i izbora u junu 2024, kao što je izgradnja sto stanica za “Bele” – nije se dogodilo, a toliko je o tome govorio u medijima. I zaboravilo se da je obećao uspostavljanje lokalne komunalne stanice u svakom kvartu u Beogradu, stotinjak takvih koje bi služile da se u svakom delu Beograda podigne nivo bezbednosti. Najavio je i da će, kada centralizuje sve gradske službe u jedan telefonski broj, omogućiti bolju uslugu. Ni to se nije desilo, a ni on sam više to ne pominje. Beograđani su prepušteni sebi, nadajući se da komunalni problemi neće u potpunosti blokirati život u gradu.

Dalje, najavio je da će ove jeseni gradski saobraćaj biti obnovljen sa više od 700 vozila, od toga se malo šta vidi osim da se pojačava prisustvo privatnog konzorcijuma nauštrb GSP-a – jedne od najstarijih beogradskih komunalnih firmi, koja prevozi Beograđane više od 120 godina.

Čak se prestalo i sa masovnom obnovom ulica, što jeste bilo šminkanje pred izbore, ali je popravilo kolovoze bar na neko vreme, i sve je uloženo u izgradnju kružnog toka kod TC Ušće, ispred Brankovog mosta, te poslu rušenja starog Savskog mosta, jednog od simbola Beograda i mosta koji je povezao stari i Novi Beograd tramvajskim saobraćajem pre 40 godina.

Šapić ne samo da nije uspeo da poveća bezbednost u kvartovima, već ni da uredi ni metar kanalizacije u prekodunavskim naseljima – Borči, Kotežu, Krnjači – što je bilo obećanje njegove partije još pred izbore 2018. godine kada je on nastupao kao opozicioni kandidat. Nije, u suštini, uspeo ni u jednom poduhvatu, jer, kako izgleda, nema snage da sprovede nijednu ideju do kraja, što je u političkom životu, u normalnim sredinama, smrtna kazna i znak da će se brzo u političku penziju bez ikakvog pozitivnog nasleđa.

DO GUŠE U BLATU

Sve to, razume se, Šapić zna, vidi on da je poslužio svrsi, a to je bilo da ga se otrgne “iz kandži” opozicije jer je nosio veliki broj glasova na Novom Beogradu, bio je poznat i drugim Beograđanima, i, u zbiru, mogao je da bude dobar kandidat opozicije da je opozicija bila organizovana i da je računala sa njim. Tu računicu je preventivnim potezom sprečio Vučić, pozvao je imenjaka na ručak u kineski restoran i napravio dogovor. I to je sve što je Šapić video od Vučića, a sve ostalo je temeljno radikalsko-šešeljevsko ponašanje prema podređenima. Šapić, i nije prvi, bačen je u živo blato beogradskih problema i prepušten je sebi da se vidi da li će isplivati i možda zaslužiti još neko mesto ili mandat, ili će potonuti i nestati kao mnogi koji su poverovali Vučiću. I sada kada vidimo Šapića, vidimo tog čoveka do guše u blatu, čije je stvaranje sam podupirao, i vidimo da za sada nema nikoga ko bi mu dobacio neku granu da se za nju uhvati. Štaviše.

A on tone zato što je Beograd potonuo u mulju paraurbanističkog haosa izazvanog “snovima” Aleksandra Vučića. Nekadašnji upravnik sportskog centra Pinki u Zemunu, koji nije umeo da organizuje sanaciju krova te hale, gradi svoj grad u Beogradu, donosi duh blokova u istorijski centar srpske prestonice, a sada želi da sve ono što mu u gradu smeta skloni na pustopoljanu Surčina u hale i zgrade nekakvog budućeg sajma, e da bi se “centar” oslobodio svega što smeta njemu i novim ljudima koje je napravio i naselio najpre u Beogradu na vodi. Da bi se to dogodilo, ne postoji cena koju Beograđani ne treba da plate: i zato imamo ovaj haos u gradu, saobraćajni kolaps kojim se niko ne bavi, nego se iz dana u dan povećava i širi neplanskim i nenajavljenim radovima na nekakvim obnovama, na nekakvim proširenjima, na nikad završenim projektima.

Najsvežiji primer je proširenje ulice u okviru Beogradske tvrđave, u Donjem gradu, Bulevara vojvode Bojovića, “projekat” koji je u utorak 5. novembra zaustavio republički Zavod za zaštitu spomenika kulture, a koji je počeo bez ikakve najave, bez ikakvog plana, bez ikakve priče da će se u okviru tvrđave, koja je vrhunsko kulturno dobro, raditi proširenje za još dve trake.

Oni koji vide šta se u gradu radi i kako se zida, a primenjuje se najsofisticiraniji model divlje gradnje – prvo sazidaš naselje a onda provlačiš ulice i ostalu infrastrukturu – razumeju i da je ovaj projekat samo još jedan u nizu pokušaja da se izađe u susret investitorima kojima je omogućeno da sazidaju stotine hiljada kvadrata u zoni u kojoj je nemoguće naseliti toliko ljudi jer ne postoji infrastruktura koja bi to podržala. Pa kako je nečiji novac uložen, potrebno je zadovoljiti bar neke potrebe onih koji su kupili skupe kvadrate – ako treba, srušiti i deo Beogradske tvrđave da bi se lakše stiglo novim džipovima i drugim luksuznim vozilima.

foto: marko dragoslavić / fonet

Paralelno, grupa “Most ostaje” organizovala je čuvanje Savskog mosta, čije je uklanjanje najavljeno i započeto uprkos tome što nije obezbeđen nikakav novi saobraćajni koridor za one koji učestvuju u saobraćaju, a da ne govorimo o tome što vlast želi da sruši jedan od simbola Beograda. Radi se o do sada nezabeleženom slučaju rušenja mosta koji decenijama spaja dva dela grada, a bez želje da se on revitalizuje, rekonstruiše, popravi. Izgleda kao da se ne uklapa u san Vučića da Beograd na vodi bude mesto gde je sve novo i najmodernije, ne uklapa se u viziju izgradnje malog Dubaija u Beogradu. Do sada niko nije dao objašnjenje zašto bi most trebalo ukloniti, niti precizan plan kako organizovati saobraćaj bez mosta i kada bismo tačno mogli da pređemo tim novim “Alabar mostom” koji bi svojim izgledom i nečujnošću obogatio vrednost imovine u Beogradu na vodi.

ČOVEK KOJI JE SRUŠIO MOST

To objašnjenje ne daje ni Šapić – on se nameračio da to uradi iako to nije njegov posao, iako sa tim formalno nema ništa, kao ni sa bilo kojim kapitalnim projektom u Beogradu i oko njega. Od trenutka kada je postao gradonačelnik, on je više privlačio pažnju svojim izjavama u kojima je objašnjavao razne istorijske događaje, nego nekom konkretnom politikom koja bi zaista uradila bilo šta za građane. Čak i njegovo populističko “deljenje udžbenika” deci u školama prošle godine i novca ove godine nije dovelo do toga da se njegov status promeni. Pošto je napravio Vučiću problem pričama o tome da će izmestiti Titov grob iz Beograda, zbog čega je Vučić morao da objašnjava u Ujedinjenim nacijama “afričkim prijateljima” da to nije istina, zabranjeno mu je u poslednjih nekoliko nedelja da daje ideološki obojene izjave. I sada se ustremio na novinare. Staru “svađu” sa novinarima Junajted medije zaliva prilikom svake konferencije za štampu i uporno odbija da se uživo pojavi na programima dveju kablovskih TV stanica. Pritom, zna da jedino one prate njegove aktivnosti, ali je nezadovoljan što ga valjda ne hvale jer on, kao i drugi političari, tako razume ulogu medija.

I šta sada imamo na vlasti u Beogradu?

U vreme kada je formalno na čelu grada bio dr Zoran Radoičić, koji je zaboravljan tokom svog mandata, gradom je upravljao Goran Vesić sa mesta zamenika i on se pitao za sve u gradu. Na Vesićevu žalost, kao što se zna, Vučić je izabrao Šapića a ne njega da vodi grad, pa je Vesić ostao bez slike na zidu na kome su svi gradonačelnici od Žujovića do Radoičića.

Vučić je regrutovao Šapića jer mu je bio korisniji na njegovoj strani nego u opoziciji, ali ga je ostavio bez ikakvih resursa i autoriteta. Sada mu čak prete i socijalisti, zbog ideoloških razloga, a što je takođe deo Vučićeve taktike političkog prevaspitavanja i dresure, pa ćemo tek da vidimo da li će proći njegov predlog budžeta za 2025. godinu ili će to biti sednica gde će se možda pojaviti novi kandidat za mesto gradonačelnika.

Ono što je sigurno, Šapić je postao, posle tri godine Vučićevog zagrljaja, kandidat koji je “nebirljiv” – osoba koja ni u jednoj varijanti ne može da pobedi na bilo kojim izborima. On, koji je imao velike snove vezane za vođenje Beograda i koji je dugo uspevao da zadrži svoj karakter u granicama podnošljivog, jednostavno je pukao kao balon i to se više ne može popraviti. Svrstao se u red onih koji, ako bi ih Vučić smenio, doneli Vučiću rast rejtinga i kredibiliteta – dakle, postao je hrana za Vučićevo održavanje na vlasti. Od velike nade, uprkos ismevanju dela javnosti, lokalne politike koja je pucanje na višegodišnji nalik-na-Bandića-mandat, došao je do potrošne, sezonske robe sa kojom niko više ne računa.

Razume se, kako je režim uspeo da zadrži vlast u Beogradu uprkos tome što za vođenje grada nema podršku većine građana, Šapić može da preživi još neko vreme. Možda i sveži “ministar u ostavci” Vesić, za koga Vučić u ponedeljak 4. novembra u programu TV Hepi “Ćirilica” kaže “da je Anjštajn za Šapića”, dobije opet šansu i vrati se u Ovalni kabinet na prvom spratu Starog dvora.

Činjenica je da opasnost ne preti sa strane, od opozicije ili građana koji su davno pristali na mrcvarenje, nego smo sada na terenu unutarpartijskih borbi u četvorouglu – Mali, Brnabić, Vesić, Šapić. Iako fizički dominantan, Šapić je najslabija tačka i sve govori, posebno pojačavanje netrpeljivosti javnosti, da bi najlakše bilo njega “ukloniti” ako bude potrebno da se u Beogradu popravlja rejting ili samo “smanji tenzija”.

A Šapić bi mogao mnogo toga da uradi da poboljša svoju poziciju u javnosti, ali izgleda da njega to ne interesuje. Zatvoren u neki svoj svet, uplašen od glasova oko sebe, rešio je da gura po svom pa šta bude. Odlučio je da ratuje sa medijima koji posao rade profesionalno, a da bude izbeglica na medijima koje kontroliše režim. Ako na kraju sruši Savski most, to će biti ono po čemu će ga ljudi zapamtiti – kao onoga koji je posle NATO bombardovanja jedini rušio mostove. Džaba plavi kao-u-Zagrebu autobusi, džaba pokušaj da se prošire neke ulice. “Čovek koji je srušio Savski most” ostaće njegov potpis.