Jesenja previranja opozicije

Celokupna srpska opozicija sa desetinama političkih stranaka, strančica, pokreta, udruženja i jednočlanih bendova u ovom trenutku se strateški, u pogledu svojih dugoročnijih planova i ambicija za borbu protiv vlasti Aleksandra Vučića, ili preciznije za dolazak na vlast, deli na dve celine, ili pak ako upotrebimo onaj famozni izraz, u dve „kolone“: jedni bi da sa SNS-om prave prelaznu tehničku vladu koja bi za godinu dana stvorila uslove za zaista fer izbore, a drugi da s naprednjacima posle najavljenih vanrednih parlamentarnih izbora uđu u koalicionu vladu punog mandata.

Ovi drugi svoju agendu javno neće priznati, kako ne bi postali meta optužbi za neprincipijelnost i „izdaju“, dok u jednačini prvih ima više nepoznanica. Unutar ove dve kolone – rečeno uobičajenom opozicionom terminologijom – postoje po dve struje: kod prvih imamo podelu na one koji su bojkotovali izbore i na one koji su na njih izašli, dok kod drugih imamo problem liderstva, sa bar dvojicom pretendenata.

U isto vreme, u prethodnih desetak dana politički najzanimljivije poteze, koji se mogu doživeti kao direktno ugrožavanje autoriteta predsednika Vučića i premijerke Ane Brnabić, nije napravila opozicija već potpredsednica Vlade i nova ministarka rudarstva i energetike Zorana Mihajlović.

GRAĐANI NEĆE NASILJE

Da odmah bude jasno: velika većina opoziciono orijentisanih građana ne želi nasilnu promenu vlasti ili, preciznije, ne želi da bude umešana u nasilnu promenu vlasti. To se pokazalo u bar dva navrata. Prvi je održavanje maratonskih protesta „Jedan od pet miliona“, kada takozvanim običnim građanima na ulicama nasilje nije padalo na pamet, a i opozicioni političari glatko su odbijali predloge pojedinaca o zauzimanju Narodne skupštine – upad u RTS ostao je na nivou izolovanog incidenta Boška Obradovića. Drugi pokazatelj da većina, čak i među najstrastvenijima, ne želi nekakav pokušaj revolucije jasno se pokazao na demonstracijama početkom jula ove godine, kada su ekstremni desničari i, osnovano se sumnja, njihovi „saigrači“ iz bezbednosnih službi ostali usamljeni u huliganskim ispadima.

Ključni opozicioni političari ne žele nasilnu promenu vlasti zbog etičkih ali i pragmatičnih razloga: pre svega, ne žele da nose tuđu krv na rukama, ali su i svesni da ne postoji dovoljna masa koja bi takav pokušaj učinila ostvarivim – na vrhuncu protesta koji su trajali od jeseni 2018. do početka 2020. na ulicama Beograda nije bilo minimalno neophodnih 50.000 ljudi da bi se krenulo u radikalniju akciju, kamoli 100.000 koji bi značajno umanjili faktor rizika od spektakularnog neuspeha. A gde je tu podrška iz državnih struktura, kao i međunarodne zajednice, što su sve bazični preduslovi za uspeh revolucije. Na ovo pomenuto, setimo se neispunjenih opozicionih najava o pozivanju ljudi na građansku neposlušnost, blokade institucija i raskrsnica, štrajkove i slično. Ništa od svega.

Jedino što dolazi u obzir, zaključak je, jeste promena vlasti na izborima i borba za bolje izborne uslove korišćenjem institucionalnih mehanizama, odnosno u dijalogu s vlašću uz posredovanje Brisela.

PREOKRET PREMA EVROPI

Savez za Srbiju, setimo se, u susret kampanji za izbore prvobitno raspisane za 26. april 2020, pa zbog pandemije održane 21. juna, nije insistirao na evropskoj medijaciji. Dejvid Mekalister, Eduard Kukan, Knut Flekenštajn, kao i Tanja Fajon, pokušavali su da ubede opoziciju da učestvuje na izborima, dok su stranke

SzS-a svoje odluke o bojkotu donosile u periodu maj–avgust 2019. bez namere da ih preispitaju.

Evropljane su tada, zapravo, pozivali Pokret slobodnih građana i deo Demokratske stranke, dok su iz SzS-a stizale poruke da niko sa strane ne može pomoći jer da se „za svoju slobodu moramo izboriti sami“, da je EU čvrsto uz Vučića zbog Kosova, i tome slično. Bojkot je bio zakucana odluka SzS-a, bez ikakve volje da se povuče, dok su neki drugi, poput PSG-a, a na lokalnom nivou Nebojše Zelenovića i Borisa Tadića, odlučili da učestvuju i, ispostaviće se, dožive debakl.

Posle junskih izbora došla je nova etapa u opozicionoj borbi. Zagovornici bojkota pokreću kampanju dokazivanja da su parlament bez opozicije i porazi na lokalu potvrda njihove ispravne odluke, zapravo da su čak „pobedili“, ali je u isto vreme raspušten SzS i osnovana labava asocijacija Udružena opozicija Srbije, čak i realno manja u odnosu na počivši Savez – bez Dveri i Zajedno za Srbiju, a s više marginalnih udruženja. Na drugoj strani, opozicione organizacije koje su izašle na izbore započinju svoja pregrupisavanja i obnovu teško oštećenog legitimiteta.

Ono što jedne i druge ovog puta spaja jeste namera da, pod okriljem Evropske unije, tačnije Evropskog parlamenta, pregovaraju s vlašću o uslovima za učešće na predsedničkim i beogradskim izborima. Razlog za promenu stava kod onih koji su bojkotovali junske izbore je jednostavan: ovog puta vide šansu za dobar rezultat, a u Beogradu, veruju, čak i za pobedu.

MANEVRI BOJKOTAŠA

Postizborna strategija ključnih nosilaca bojkota, a to su pre svih Dragan Đilas i Vuk Jeremić, bila je jasna: Narodnom skupštinom bez opozicije, dakle bez značajnog dela naroda, dovesti vlast u neodrživu situaciju; potpuno marginalizovati one u opoziciji koji su izašli na izbore i pritom čak nisu prešli smanjeni cenzus, a one u bojkotu potpuno staviti pod svoje okrilje; usmeriti svu snagu na predsedničke i beogradske izbore, posle kojih bi se izašlo sa zahtevom za formiranje prelazne, tehničke vlade sa SNS-om koja bi za godinu dana organizovala slobodne fer izbore na svim nivoima, pre svega parlamentarne. U ovom planu su delimično uspeli, ali „izborna“ opozicija se za sada pokazuje žilavijom nego što se 21. juna uveče možda moglo pretpostaviti, dok je Vučićev strateški manevar sa privremenom koncentracionom vladom i najavom vanrednih parlamentarnih izbora za najkasnije april 2022. dodatno sve zakomplikovao.

Udružena opozicija Srbije nema ni osnivački akt, ni zajednički program ni formalne organe, ali defakto je naslednica SzS-a, odnosno nastavlja putem opisane strategije Đilasa i Jeremića. Od starta blizak tom redosledu koraka – bojkot, pa jak rezultat na izborima za predsednika i Beograd, pa privremena tehnička vlada – i dalje je Boško Obradović, koji nije ušao u UOS i koji trenutno prolazi kroz još jednu krizu identiteta, pa sada govori da Dveri „nisu desnica, pogotovu ne ekstremna desnica“ i da im je među prioritetima ekologija. Jedan od kreatora SzS-a Mlađan Đorđević takođe nije u UOS-u; on je osnovao pokret Oslobođenje i odlučio da tvrdim stavovima o Kosovu i Rusiji zauzme prostor na političkom spektru koji su držale upravo Dveri, ali i radikali.

Izuzimanje iz UOS-a onih koji su u domaćoj i međunarodnoj javnosti doživljeni kao proruski nacionalisti, potez je u interesu svih strana: Đilas i Jeremić se i pred Zapadom i pred građanima oslobađaju balasta tvrde desnice, idu ka modernom centru i mogu da, između ostalog, pokreću inicijative prema EU (za sve ovo im je zadržavanje lojalnosti DS-a preko Zorana Lutovca posebno važno), dok Obradović i Đorđević imaju punu slobodu za svoja manevrisanja i obraćanja biračima koji su antagonistični prema Briselu, a sve to u susret pojačavanju nastojanja EU i SAD da Srbija i Kosovo postignu konačan sporazum.

Situaciju dodatno komplikuje neodazivanje onih koji su bili pozvani u UOS, poput pokreta „Ne davimo Beograd“ i Lokalnog fronta koji su bojkotovali junske izbore. Razlozi za taj stav nisu do kraja jasno objašnjeni, ali u osnovi se svode na njihovo duboko nepoverenje prema Đilasu i Jeremiću, na insistiranje na novim licima u politici, te na podizanje uloga pokreta „Ne davimo Beograd“ u susret opozicionom pregovorima o načina izlaska na izbore u prestonici.

Ipak, ono što sve pomenute i dalje povezuje jeste odbacivanje bilo kakvog paktiranja sa Vučićem i SNS-om, osim kroz jednogodišnju tehničku vladu, po uzoru na situaciju posle 5. oktobra 2000. sa podelom resora između SPS-a, DOS-a i

SPO-a i s koministrima.

LIDERSKA NEPOVERENJA

Svemu za šta se UOS sada zalaže blizak je najveći deo opozicije koja je izašla na izbore, ali upravo zbog ovog „izbornog greha“ među njima još nema bilo kakve saradnje. PSG, Tadićev SDS i Nova stranka su letos pokrenuli razgovore o planovima opozicije za budućnost, što su stranke iz UOS-a prvo diskretno, pa onda sasvim otvoreno – bojkotovale. A to je politički sasvim racionalno, čemu davati na političkom značaju onima koji su pre samo koji dan samo svojom krivicom nokautirani?

PSG je posle junskih izbora promenio predsednika i krenuo u ujedinjavanje s Novom strankom, koja takođe ima novog lidera, ali veliko je pitanje šta ih sve skupa čeka. Đilas i Jeremić daju donekle različite poruke: dok lider Stranke slobode i pravde sugeriše da je za učešće opozicije na predsedničkim i gradskim izborima spreman na saradnju i s nekima od onih koji su prekršili odluke o bojkotu, predsednik Narodne stranke poručuje da je tu svaka saradnja isključena. Takođe, dok Đilas prilično otvoreno govori da je izlazak na naredne izbore maltene rešena stvar i da je uveren da će u pregovorima s vlašću uz posredovanje EU biti postignut dovoljan napredak, pre svega u vezi sa RTS-om, izjave Jeremića su uglavnom formatirane „ako ne budu bolji uslovi, opet u bojkot“.

Između dvojice ključnih lidera opozicije – a ovaj izraz koristimo zbog njihove lične prepoznatljivosti, rada na jačanju SSP-a i NS-a dok ostali stagniraju ili tonu, finansijske snage, medijske prisutnosti – već dugi niz godina postoji ozbiljan problem poverenja, koji do danas nije rešen. Ipak, i kada u medijima sevne poneka varnica, poput „istrčavanja“ Narodne stranke sa gašenjem SzS-a ili situacije s Nikolom Jovanovićem, kriza se bar za javnost brzo primiri. Sve dok procenjuju da su jedan drugom potrebni i da su koristi od savezništva mnogo veće nego od raspada, Đilas i Jeremić će ostajati u ovoj zajednici od političkog interesa. Ali nadgornjavanja će uvek biti, pogotovo kako se bude približavalo pravljenje dogovora o načinu izlaska na izbore u Beogradu i o kampanji za predsedničke, a još više Vučićevim ulaskom u jednačinu s najavom vanrednih parlamentarnih.

PRETENDENTI DA ZAMENE SPS

Ukoliko opozicija bude učestvovala na izborima za predsednika i prestonicu, biće izuzetno teško, praktično nemoguće da i stranim posrednicima i biračima objasni zašto bi bojkotovala parlamentarne. A kao što smo više puta pisali na ovim stranicama, spajanje svih ovih izbora, pa čak i njihovo razdvajanje, pogotovo tako da oni za Skupštinu grada i Skupštinu Srbije budu spojeni, a predsednički pre ili posle njih budu odvojeni, apsolutno nije u interesu opozicije i isto toliko je u interesu naprednjaka.

Rezultat: opozicija će se vratiti u državni parlament, priznaće mu legitimitet, a imaće maksimalnih trećinu poslanika, mada mnogo realnije četvrtinu ili tek petinu. Insistiranja na tehničkoj vladi i novim izborima bila bi posle toga iluzorna. To je zamka koju Vučić sprema, i ako zaista odluči da je realizuje, opozicija će u Skupštini biti u bezizlaznoj situaciji, pogotovo kad uzmemo u obzir očekivani rasplet s Kosovom i pritiske koje će imati iz svetskih centara moći, neki od EU i SAD, neki od Rusije, da se ponaša na određeni način.

I šta tu činiti? Deluje da neki u opoziciji, deo onih koji su izašli na junske izbore i u nemilosti su „bojkotaša“, a u isto vreme su u dobrim odnosima sa zapadnim ambasadorima, imaju svoj odgovor: izaći svom snagom na parlamentarne izbore, ne trošiti se na predsedničke i gradske, preći cenzus i onda, sa politikom „hoćemo da preuzmemo deo odgovornosti oko Kosova, hoćemo da Srbija što brže ide ka EU“, zamene SPS u novoj naprednjačkoj vladi. Oni će ovu tezu zvanično svakako negirati, ali sve ukazuje na to da najnovija pozicioniranja Nebojše Zelenovića, doskorašnjeg gradonačelnika Šapca, na nacionalnom nivou upravo imaju ovu strategiju, ovaj cilj, što potvrđuje i sklapanje sporazuma o saradnji sa Građanskim demokratskim forumom, udruženjem koje je 21. juna izašlo na izbore u okviru Ujedinjene demokratske Srbije, liste koja je dobila 0,9 odsto glasova i čiji je jedan od lidera postao ministar – Gordana Čomić.

„Šta će Zelenoviću GDF?“, bilo je pitanje tih dana, i najrealniji odgovor je ovaj: treba mu jer hoće da se profiliše kao tvrda proevropska struja, bez obzira što su marginalni, oni mu daju ideologiju i širinu posle lokalne politike, a cilj je da uđu u Vučićevu vladu i podrže ga oko Kosova, što bi snažno pozdravili Evropa i Amerikanci.

Neka vrsta prirodnog partnera, vrednosno, ako ne i u smislu ovih ambicija, jeste krilo Demokratske stranke koje predvodi Branislav Lečić. Vrlo je moguće da je to nova koalicija koja se sprema Srbiji u susret svim predstojećim izborima, s tim da je ograđivanje Zelenovića od pojedinaca iz tog krila, koji su hteli da mu pomognu u izlasku na izbore u Šapcu, a pogotovo u postizbornom ratovanju sa SNS-om (odličan alibi za buduću saradnju zarad višeg cilja), ukazuje na to da izvestan problem u odnosima postoji. Veliko je zato pitanje da li bi, još s obzirom na zlu krv ovih aktera oko propalog „ujedinjenja“ DS-a, Lečićeve (bivše) demokrate pristale da ih na izbore vodi Zelenović.

DAČIĆ I MIHAJLOVIĆ

I zbog svega rečenog oko mogućih ambicija „proevropske konstruktivne opozicije“, ne treba da čudi nedavna izjava Ivice Dačića, kojoj mediji nisu posvetili zasluženu pažnju, da bi SPS na beogradskim i vanrednim parlamentarnim izborima trebalo da bude na listi sa SNS-om. To mu je način da se socijalisti najčvršće vežu za naprednjake jer samo nastup na njihovoj listi garantuje da ih neko neće posle izbora zameniti.

No, dok lider SPS-a ponovo iskazuje najdublju lojalnost Vučiću, ministarka Zorana Mihajlović se nakon promene resora posvetila solo nastupima i malim senzacijama: prvo je na svom Instagram profilu imala opasku koja se vrlo lako mogla protumačiti kao cinična žaoka na račun Ane Brnabić, a potom je uputila čestitku Džou Bajdenu i Kamali Haris ne sačekavši da to prvo uradi predsednik ili eventualno premijerka, zbog čega je postala meta oštrih naslova u tabloidima. Ta će se situacija tek raspetljavati.