Prema Međunarodnom registru Donacija organa i transplantacija (IRODaT), Srbija je na skali stope donora organa u svetu među poslednjima. Nižu stopu imaju Filipini, Nikaragva i Vijetnam. Tokom 2023. godine u Srbiji je urađeno 32 kadaverične transplantacije od 12 donora, a tokom 2022. godine svega dve. Ni 2024. godine nije bolja situacija, urađene su svega dve transplantacije od jednog donora
“U avgustu prošle godine, bio je petak popodne, pozvali su me iz bolnice sa pitanjem: ‘Da li možete da budete sutra ujutru u Minsku? Desio se donor koji vama odgovara, čovek je imao moždanu smrt’”, započinje svoju priču predsednica Udruženja “Donorstvo je herojstvo” Ivana Jović, kojoj je transplantiran bubreg.
Nastavlja: “Rekla sam: ‘Naravno’ i onda kreće moja agonija – kako da za 15 sati stignem u Minsk, a pritom nema direktinih letova zbog sankcija koje imaju”.
Pošto je imala sakupljen novac, jedva je uspela da nađe privatni let – bilo je leto i svi su bili rezervisani. Letela je do Lublina u Poljskoj i sletela u 11 sati uveče. Ispred aerodroma je bio samo jedan taksista i on je prihvatio da je odveze do granice sa Belorusijom. Pošto granicu ne može da pređe peške, pitala je ljude koji su čekali da pređe sa njima.
“Naravno, ljudi su skeptični, ja ne znam ruski, pokušavam da im objasnim i rukama i nogama. Jedan čovek, Belorus, kada sam mu pokazala propratno pismo iz bolnice, prihvatio je da sa njim pređemo granicu”, objašnjava Ivana Jović.
Nakon prelaska granice, koji je trajao tri sata, sačekao ih je vozač iz bolnice, te je u devet ujutru bila u Minsku, u Belorusiji. Govori i kako je teško da u situaciji kada imaš najveći problem, nemaš podršku svoje zemlje, a da transplantacija bubrega “nije nikakva vest jer se i pre 50 godina radila u našoj zemlji”.
Transplantaciju u Belorusiji Ivana Jović je uradila o svom trošku, a sredstva je prikupila uz pomoć humanih građana. Objašnjava da kadeverične transplantacije (sa preminulog donora) retko koje zemlje dozvoljavaju strancima jer nema toliko organa, ali da Belorusija ima takav zakon da 10 posto kadeveričnih transplantacija mogu da urade strancima.
“Ne plaća se organ, već sama transplantacija”, kaže Jovićeva i dodaje da su pripreme za operaciju koštale oko 7000 dolara, transplantacija između 70.000 i 80.000 dolara, ali da to nisu jedini troškovi.
“Morate da skupite pare za prevod dokumentacije, da imate da platite privatan let. Privatni let je bio 8000 evra, 200 evra taksi od aerodroma do granice, 500 evra prevoz do bolnice. I sam si u svemu”, kaže Jović.
Ukazuje da to nije slučaj samo sa odraslima, već da u Srbiji ima i oko četrdesetoro dece koja su na dijalizi i kojima roditelji ne mogu da daju organ jer nisu kompatibilni, te ona čekaju na listi – “niti imaju detinjstvo, niti odmor”.
Mladen Todić iz Udruženja “Zajedno za novi život”, kome je transplantirana jetra u Srbiji, kaže da je na zvaničnu listu čekanja stavljen 2014. godine i da se nakon dve i po godine, u poslednjem momentu, javio donor koji je bio kompatibilan sa njim.
“Donora u Srbiji nije bilo dovoljno da bi se spasli svi sa liste. Meni je tada ostalo nekih mesec, dva dana života”, navodi Todić i kaže da je to koliko ko čeka individualna stvar; poznaje pacijente koji su čekali mesec dana, ali i neke koji čekaju po 9, 10 godina. Izvesna žena, ukazuje Todić, čeka 40 godina i sve vreme je na dijalizi.
Na listi čekanja za jetru, srce i bubreg, prema rečima ovog sagovornika, nalazi se oko 1000 ljudi, a kada se dodaju i rožnjače – ukupno oko 2000 njih.
Pored njih, Todić navodi da ima i pacijenata koji čekaju na transplantaciju pluća. Međutim, pošto se transplantacija pluća ne radi u Srbiji, ne postoji i zvanična lista čekanja te su ti pacijenti u Srbiji, kaže sagovornik, osuđeni na smrt.
NEDOVOLJAN BROJ URAĐENIH TRANSPLANTACIJA
Prema Međunarodnom registru Donacija organa i transplantacija (IRODaT), Srbija je na skali stope donora organa u svetu među poslednjima. Nižu stopu od Srbije imaju Filipini, Nikaragva i Vijetnam.
Tokom 2023. godine u Srbiji su urađene 32 kadaverične transplantacije od 12 donora, a tokom 2022. godine, prema rečima Ivane Jović, dve transplantacije. Naši sagovornici navode da ni 2024. godine nije bolja situacija, te da su od oktobra 2023. do aprila ove godine urađene samo dve transplantacije bubrega od jednog donora.
Broj davalaca ljudskih organa/donora i broj presađenih ljudskih organa u zdravstvenim ustanovama u Srbiji pada u poslednjih 10 godina i najviši je bio 2013. godine kada je bio 41 donor i 95 transplantacija organa.
“Mi imamo masovno ljude koji odlaze i rešavaju svoj problem u regionu, u Belorusiji i gde god mogu jer je ovde izvesno da većina ljudi neće dočekati taj najvažniji poziv”, naglašava Ivana Jović.
ŠTA JE NAJVEĆI PROBLEM?
Prvi i osnovni problem, kaže Todić, jeste nedostatak donora, te je jako mali broj saglasnosti za doniranje organa godinama unazad.
“Drugo, smatramo da jedan transplantacioni program ne može da se zasniva na jednoj ili dve ustanove. Odnosno – prošle godine je najviše radio Klinički centar Vojvodine, a zatim i Klinički centar Srbije u kontekstu dobijanja saglasnosti za doniranje organa. U drugim centrima gde postoje jedinice intenzivne nege i u bolnicama koje se nazivaju donorske bolnice, u dužem vremenskom periodu nije bilo donora”, ukazuje Todić.
Dodaje da koliko zna, postoji 14 koordinatora imenovanih u različitim gradovima i u različitim ustanovama koji bi trebalo da razgovaraju sa porodicama po pitanju saglasnosti za doniranje organa ukoliko se dijagnostikuje moždana smrt.
Ivana Jović kaže da i u njihovom udruženju zagovaraju koordinisan pristup transplantacijama u Srbiji što bi podrazumevalo, kada se steknu medicinski uslovi, da koordinatori zatraže saglasnost porodicama za doniranje organa.
Kao ključni problem, ona ističe neorganizovan sistem i kaže da je u Srbiji za tri meseca bilo svega devet postavljenih pitanja porodicama za saglasnost.
“Imamo sada i situaciju da nemamo zakon već tri godine, tako da je jedan od ciljeva našeg udruženja svakako zagovaranje donošenja zakona o transplantaciji, ali i podizanje svesti o značaju doniranja organa”, zaključuje Ivana Jović.
SVEST GRAĐANA
Kako bi se podigla svest građana o važnosti doniranja organa, neophodno je, ukazuje, da se uključe svi relevantni činioci društva – “pre svega država, mediji, pacijenti i struka i na kraju crkva. Mi smo kao udruženje pokrenuli jednu kampanju koja se zove ‘Još si mi trag’ koja ima za cilj povećanje broja transplantacija, a pre svega podizanja svesti građana i vraćanje ove teme u fokus javnosti kako bi ljudi shvatili da ovde nema reči o trgovini organima”.
Stav Srpske pravoslavne crkve po pitanju transplantacije organa i tkiva sa jednog čoveka na drugog jeste da je to stvar ličnog izbora svakog pojedinca u savetovanju sa duhovnikom i lekarom. Međutim, Mladen Todić naglašava da je neophodno da patrijarh izađe zvanično sa pozitivnim stavom i navodi primer pape Jovana Pavla Drugog koji je u jednoj Vaskršnjoj poslanici rekao da je greh pokopati ono što živom može pomoći, te da su ove reči dosta pomogle katoličkim zemljama.
DRUGE ZEMLJE
“U Hrvatskoj, Italiji, Španiji, koje su sada na vrhu u svetu po broju transplantacija, nakon izjave pape Pavla došlo je do ekspanzije transplantacionog i donorskog programa”, ističe Todić.
Nedavno je u bolnici u Masačusetsu, u SAD, prvi put presađen bubreg genetski modifikovane svinje. Iz bolnice su saopštili da ova operacija “obeležava prekretnicu u potrazi za što dostupnijim organima za pacijente”.
Bubreg svinje, modifikovan u farmaceutskoj kompaniji “I Dženesis” iz Kembridža tako što su mu odstranjeni “štetni svinjski geni” i dodati geni koji su “kompatibilni sa ljudima”, presađen je tokom četvorosatne operacije Ričardu Slejmanu koji je imao bolest bubrega u završnoj fazi.
Jović zaključuje da bi bilo dobro da ljudi u okviru svojih porodica porazgovaraju o doniranju organa i transplantaciji.
“Ukoliko se desi da se porodicama postavi to pitanje ‘sutra’, da ipak imaju neku svest o tome kakva je bila volja njihovog člana porodice”, kaže Jović. Međutim, ukoliko se sistemski ne reši problem i ukoliko nema ko da od porodica zatraži saglasnost, džabe se diže svest.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
