Javnost, profit ili zabrana

Prema Zakonu o radiodifuziji, u članu 8, Republička radiodifuzna agencija (RRA) ima obavezu da spreči emitovanje programa koji sadrži informacije kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje. U članu 19 tog zakona kaže se da se RRA stara i o tome da programi koji mogu da naškode fizičkom, mentalnom ili moralnom razvoju maloletnika, kao i poštovanju dostojanstva ličnosti, ne budu dostupni maloletnicima, a kada program teško ugrožava njihov razvoj, onda se on zabranjuje. Po članu 17, propisane mere koje Agencija može preduzeti jesu izricanje opomene i upozorenja, a u skladu sa zakonom, i privremeno ili trajno oduzimanje dozvole za emitovanje programa.

foto: m. milenković

Kada je reč o domaćim rijaliti programima, mnogi su mišljenja da je odavno bilo krajnje vreme da se krene u obračun s njima. Postali su legla svega najnižeg u čoveku, pravi savremeni dželati ljudskog, plemenitog i pristojnog. Problem je samo što niko pred tom komercijalnom svetinjom, iz nekih razloga, nema smelosti. Tako su bolesnim, manijakalnim prizorima s farmi, dvorova, u parovima ili ne, gledaoci već dugo izloženi svaki dan. A kako vreme odmiče, učesnici se kreću u sve užem krugu, u sve kraćem rasponu od patološke mržnje do fizičkih obračuna. Najzad, dodat je još jedan sastojak koji je kulminirao takoreći na državnom nivou – antisemitizam.

Izraelski ambasador u Srbiji Artur Kol bio je, doslovno, zgrožen onim što je protiv Jevreja izrečeno u rijalitiju TV Pinka „Dvor“. Izrazio je tada i očekivanja da će politički, kulturni i verski predstavnici zemlje glasno osuditi javne antisemitske poruke upućene s televizije. I predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije tražio je od vlade da se jasno odredi prema ovakvim istupima: da li toleriše antisemitizam ili ne.

RRA je jedina reagovala, a kao rezultat toga jedna takmičarka je izbačena. Drugi takmičar iz „dvorskog“ antisemitskog dua nije čak ni izbačen nego je otišao sam, njemu je ionako tada isticao ugovor. Pominju se doduše i moguće krivične prijave protiv njih. Međutim, šou je nastavio s prikazivanjem, bez problema i bez posledica. Šta o tome kažu u RRA, da li je ovaj slučaj zatvoren i da li je do njega uopšte smelo doći? Koje su zapravo uloga i stvarna moć RRA? O tome smo razgovarali, razmenjujući pitanja i odgovore elektronskom poštom, sa vladikom Porfirijem, predsednikom Republičke radiodifuzne agencije.

„VREME„: Nedavno je Savet RRA, posle nekoliko tuča u rijaliti emisijama, na svojoj hitnoj vanrednoj sednici zabranio emitovanje programa koji podstiče nasilje, ugrožava dostojanstvo ličnosti, ugrožava razvoj mladih. Kada se osvrnete unazad, na sve do sada izrečene mere, šta zaista znači reč zabrana za emitere, bar kada se govori o moralno posrnulom sadržaju?

VLADIKA PORFIRIJE: Zabranu smo izrekli na osnovu Zakona o radiodifuziji da bismo zaštitili individualnu autonomiju, jer individualna autonomija, koja podrazumeva poštovanje ljudskog dostojanstva ne može biti žrtvovana ni u ime nekog „višeg dobra“ a kamoli da primitivizam i nasilje postavimo na pijedestal najviše vrednosti. Zabrana, po svoj prilici, ne pogađa mnogo one kod kojih je, kako bi rekao Noam Čomski, profit iznad ljudi.

Međutim, problem je drugde; da li mi kao društvo, uopšte hoćemo televizijsku formu koja se zove rijaliti program? U programu te vrste ne može se predvideti šta sve može da se dogodi. On počiva na konfliktu i sukobu; na mržnji protiv onoga sa kim delite trpezu, na vulgarizmima i svakoj vrsti devijantnog ponašanja. Dok ih bude u etru, siguran sam, biće i incidenata. Oslanjajući se na evropsku praksu, znamo da naš Zakon ne zabranjuje njihovo emitovanje. Takođe, činjenica je da se naši medijski zakoni čak i ne bave posebno ovom vrstom problematične televizijske forme, iako iz dana u dan praksa pokazuje da je to neophodno. Stoga su potrebna nova zakonska rešenja koja moraju biti eksplicitna i koja ne smeju ostavljati mogućnost dvosmislenog i nejasnog tumačenja. Naime, zakon bi mogao zabraniti emitovanje rijaliti programa uživo, a omogućiti plasiranje montiranih pregleda koji su prošli uredničku kontrolu. Takođe, trebalo bi precizno definisati satnicu prikazivanja pojedinih sadržaja. Na taj način, uveli bismo rijaliti programe u zakonske okvire, a emiteri ne bi bili zakinuti za svoju komercijalnu dobit jer, hteli mi to ili ne, radi se o emisijama koje su nažalost izuzetno gledane. Bez precizne zakonske regulative, emiteri će i dalje kalkulisati između potencijalne kazne i dobiti. Kundera je možda bio u pravu kada je govorio da je kič sastavni deo našeg ljudskog udesa, ali siguran sam da se po ovom pitanju isplati ulaganje napora društva kako bi se suzbili loši uzori.

Samo nedelju dana posle pomenute hitne sednice RRA i izricanja zabrana televizijama Pink i Hepi, po ko zna koji put iz istih rijaliti programa mogao se čuti šokantan govor mržnje – ovoga puta usmeren protiv Jevreja. I tada je, kako je objavljeno u medijima, pod pritiskom Agencije izbačena jedna takmičarka. Da li je takvo odlučivanje RRA o samim takmičarima presedan ili već pravilo kada su rijalitiji u pitanju? I, da li je do sada ijednom takvom programu u Srbiji izrečena na primer kazna privremene zabrane?

To nije tačno! RRA nije odlučivala o izbacivanju bilo kog takmičara. RRA je koristeći autoritet nezavisne i društveno odgovorne institucije zahtevala od Televizije Pink da u programima koje emituje, trajno onemogući govor mržnje. U Pinku su procenili da je jedini siguran način da se to postigne isključenje učesnika koji je govorom mržnje prekršio zakon. To je, dakle, isključivo odluka emitera. Usledilo je i izvinjenje, a da li će reagovati i tužilaštvo – videćemo narednih dana. Nama je, kao regulatoru, važno da se nešto slično nikada ne ponovi. Što se pak tiče privremene zabrane emitovanja pojedinog programa, RRA nema zakonsku mogućnost da izrekne takvu meru. Javnosti je poznato, već smo tražili da nam buduće zakonsko rešenje omogući i takvo ovlašćenje.

foto: tv pink

U maju prošle godine, kada se javnost otvoreno zgražavala nad eskalacijom mržnje i nasilja među učesnicima Pinkovog rijalitija „Farma„, u RRA je rečeno da je „zbog velikog broja pritužbi građana pokrenut postupak protiv TV Pinka, a da će odluka po proceduri biti donesena u roku od 15 do 25 dana“ (citat potpredsednika RRA Gorana Karadžića). Ovako rečeno, izgleda kao da je RRA upotrebila građane kao opravdanje za svoje postupke na koje je bila primorana. Da li bi se Agencija oglasila i da nije bilo pritiska javnosti? Takođe, koja odluka je kasnije donesena i da li se njome nešto postiglo?

RRA vrši monitoring svih nacionalnih emitera 365 dana u godini 24 časa. Kada je reč o slučaju koji pominjete, moram da kažem da smo sednicu posvećenu toj temi zakazali odmah posle incidenta na osnovu svojih saznanja, a da su reakcije građana nešto što smo takođe imali u vidu i poštovali. Po završenom postupku, Sudu smo podneli prekršajnu prijavu protiv emitera, ali odluku Suda još nismo dobili. Treba imati u vidu da u okviru procedure vođenja postupka protiv emitera koji krši zakon postoje rokovi koje definiše i Zakon o opštem upravnom postupku. Onaj protiv koga Savet RRA vodi postupak ima pravo da u primerenom roku angažuje branioca i pripremi svoju odbranu. Znamo da bi javnost htela da naše reakcije budu brže, i mi bismo to voleli, ali ne postoji izgovor za nepoštovanje zakona, sviđalo se to nama ili ne. Nikada ne reagujemo pod pritiskom bilo koje interesne grupe, ili javnosti, koja je, inače, i po ovom pitanju podeljena, već isključivo po dužnosti, na osnovu uvida stručnih službi Agencije, a u skladu sa mogućnostima koje nam pruža postojeći Zakon o radiodifuziji. Pritom, ja lično sebe ne doživljavam kao oberprokurora autoritarne institucije koja izriče zabrane. Izričući mere, izražavam i svoju zabrinutost jer znam da „Sveti Duh beži od duše opake i ne stanuje u telu koje je grehu podložno“ kako kaže Premudrost Solomonova. Najčešće se, kao i drugi članovi Saveta, nalazim u bolnoj nedoumici, šta učiniti raspet između stvarnog i mogućeg, onog kakav čovek jeste i kakav bi trebalo da bude, zakonskih sankcija i duha. Jer iako znam za pravilo Sen Žista: „prema netolerantnima ne treba biti tolerantan“, mislim da pojavni devijantni oblik nije dovoljno zabraniti. Potrebna je veća duhovna prefinjenost urednika. Neka vrsta kolektivnog duhovno-estetskog podviga, pa i suda ako hoćete.

Odnos moći između RRA i emitera izgleda da se naglo promenio. Nekad su emiteri govorili kako se ne vredi igrati sa RRA jer su kazne opasne, a 2006. RRA je čak i bez jasne procedure donela odluku o oduzimanju dozvole za emitovanje TV BK u trajanju od 30 dana, što je praktično značilo gašenje ove televizije… Danas, kako vidimo, Agencija nema takvu snagu i nije sklona ozbiljnijim merama. Koliko sada politička ili neka druga interesna sfera imaju uticaja na odluke RRA?

U vašem pitanju početna teza je, u najmanju ruku, pogrešna, jer svoju ulogu i delovanje ne vidimo u prostoru odnosa moći, već vladavine zakona. Povodom naših odluka sa poslednje vanredne sednice, pročitao sam u štampi naslov „Dvor jači od RRA?“. Stvar je u tome da je „Zakon jači od RRA“! Tako i treba da bude! RRA, dakle, ima snage onoliko koliko joj Zakon daje. Čak i više od toga, a to crpi iz autoriteta institucije. Primer je prošla „Farma“, pa ako hoćete i ovo od pre neki dan kada je emiter uradio ono što je od njega traženo, mada je formalno mogao i da se ogluši o to.

Činjenica je da se na optužbe građana, kao i ministra kulture, povodom preovlađujućeg vulgarnog sadržaja na TV programima, RRA najviše brani time da kao regulatorno telo nema ovlašćenje da zabrani neku emisiju. Koja vrsta incidenta treba da se dogodi u nekoj emisiji, osim tuče, uznemiravanja svake vrste, najtežih vređanja, psovki, evo sad i antisemitizma, da bi RRA po ubrzanoj proceduri izrekao najstrožu meru? I koja je to mera?

Ne radi se o odbrani ili izbegavanju odgovornosti, nego o apelu i zahtevu. Tražili smo u svom nedavnom saopštenju da Ministarstvo kulture po hitnom postupku uputi inicijativu Narodnoj skupštini za izmene i dopune Zakona o radiodifuziji, kako bismo dobili ovlašćenja koja omogućuju efikasniji rad. Na primer, regulatorno telo Mađarske je ovlašćeno da izriče i direktne, izvršne finansijske sankcije pa je jedna televizija nedavno kažnjena sa gotovo četiristo hiljada evra. Mi za sada samo podnosimo prijave prekršajnim organima.

Da li se RRA do sada bavila javnom kritičkom ocenom procenta zastupljenosti rijaliti programa u odnosu na druge sadržaje na nekoj televiziji, naročito nacionalnoj? Na osnovu toga, osim što daje (nacionalne) frekvencije emiterima, da li RRA isto tako može i da ih oduzme?

RRA razmatra i sačinjava izveštaje o programima komercijalnih stanica i analizirala one kvote o kojima govori Zakon. To je procentualna zastupljenost programa na srpskom jeziku i jezicima nacionalnih manjina kao i količina sopstvene produkcije. Analizirali smo naravno i strukturu programa, zastupljenost informativnog, dokumentarnog, dečijeg, naučnog, zabavnog, sportskog i mnogih drugih programa. Činjenica je da rijaliti programi kod nekih emitera imaju preveliko prisustvo, ali Zakon to ne zabranjuje. Učinićemo sve da se izmenama Zakona o radiodifuziji uvedu preciznije kvote vrsta programa i za komercijalne emitere i za javne servise.

U svakom slučaju, period od osnivanja RRA i donošenja Zakona o radiodifuziji pokazao je gde su manjkavosti i one mogu biti otklonjene samo novim zakonom, na čijem tekstu, koliko znam, paralelno radi nekoliko timova.