Jaht-klub tajne policije

„Nije tačno da se Rade Marković tokom istrage brani ćutanjem, a da nemamo čvrstih dokaza, ne bismo bivšeg šefa DB-a i dvojicu radnika službe, Markovića, Nenada Ilića i Nenada Bujoševića, držali u pritvoru“, rekao je 6. marta na konferenciji za novinare Dragoslav Rakić, šef istražnih sudija u beogradskom Okružnom sudu. Međutim, već istog dana u Palati pravde je nezvanično upozoreno da nije baš tako, odnosno da su novinari takav zaključak izveli iz konteksta kazivanja šefa istražnih sudija. Drugim rečima, Marković, bar do sada, negira svoje učešće kao saizvršilac u ubistvu četvorice članova SPO-a na Ibarskoj magistrali, što je sasvim razumljivo budući da je Zakon za pomenuto krivično delo zapretio kaznom od 10 godina do smrtne. Nebojša Živković, istražni sudija Okružnog suda koji vodi istragu protiv Markovića, držeći se Zakona o krivičnom postupku, ne saopštava javnosti dokle je stigla istraga, ali je 9. marta ministar srpske policije Dušan Mihajlović novinarima napomenuo da je u nezakonito prisluškivanje i praćenje Vuka Draškovića uoči namerno prouzrokovane nesreće, zapravo ubistva na Ibarskoj magistrali, bio umešan i Rade Marković. Zanimljivo je i da je pripadnik DB-a, koji je 3. oktobra 1999, na dan ubistva, radio na prislušnim uređajima u Državnoj bezbednosti, saslušan u istrazi kao svedok rekao da nije imao nalog Radeta Markovića da prisluškuje telefonske razgovore Vuka Draškovića, niti da je to samoinicijativno činio.

CINKARENJE PRETHODNIKA: Međutim, iz istrage je procurilo, a nadležni nisu demantovali, da je Marković u istrazi više puta optuživao svog tri godine mlađeg prethodnika Jovicu Stanišića, smenjenog sa mesta načelnika DB-a Srbije krajem oktobra 1998. godine, dok je za sebe tvrdio da je isključivo radio „u okviru službe“, Ustava i zakona. Za Stanišića kaže da je zloupotrebljavao službeni položaj, što je inače daleko benignije od umešanosti za četvorostruko ubistvo, tako da na prvi pogled nije baš jasno šta bi tim optužbama dobio. Sem ukoliko misli da bi njegovo cinkarenje prilikom mogućeg odmeravanja kazne sud tretirao kao olakšavajuću okolnost, a što bi verovatno i bilo ukoliko bi priznao da je nastavio kriminalizovanje DB-a i radio prljave poslove po nalogu bračnog para sa Dedinja, u šta mnogi i u vrhu sadašnje vlasti veruju.

U dosadašnjim naporima organa otkrivanja (policija) i gonjenja (tužilaštva) nije bilo rezultata koji bi mogli biti okvalifikovani kao nesporni dokazi o umešanosti porodice Milošević u zločin na Ibarskoj magistrali. Međutim, i nalaze takozvanog predistražnog postupka, odnosno policijske istrage i prikupljene dokaze priložene uz krivičnu prijavu protiv Radeta Markovića treba, napominju aktivni policajci, staviti pod sumnju. „Ko zna kakva je sve trijaža informacija obavljena, šta je gurnuto u stranu, a šta prezentirano ministru Dušanu Mihajloviću“, sumnjaju policajci koji su i dalje u službi.

„Stanišić je organizovao uvoz oružja, nafte, cigareta koristeći neke ljude sa kriminalnom prošlošću“, navodno je Marković govorio u istrazi. „Stanišić je organizovao ljude koji su pratili konvoje sa švercovanom robom, na graničnim prelazima u saradnji sa Saveznom upravnom carina (Mihaljem Kertesom); DB je u Stanišićevo vreme otimao milione u stranoj valuti sa kojima je formiran fond za specijalne namene DB-a, odnosno za izgradnju tobože službenih objekata, privatnih kuća, apartmana na planinama i Crnogorskom primorju“, rekao je Marković. On je naglasio da valja utvrditi poreklo imovine Jovice Stanišića i njegovih bliskih saradnika, pre svega Milana Prodanića, bivšeg načelnika VIII uprave DB-a, i Milana Tepavčevića Tepe, Stanišićevog pomoćnika, koje je Marković smenio čim je bio postavljen za šefa. U to vreme, koliko se zna, Marković nigde nije iznosio prljavštine svog prethodnika, niti ga je optuživao za zloupotrebu policije i kupovinu jahte u inostranstvu opremljenu najsavremenijim navigacionim uređajima, radarom, radio-stanicom i superluksuznim enterijerom. Sve je to, kaže Marković, kupljeno novcem DB-a. Ne zna se, međutim, da li onim opljačkanim uz blagoslov tadašnje vlasti ili parama budžeta iz koga je najveći deo „u nacionalnom interesu“ pripadao debeovcima.

„HAJDE DA DOVEDEMO PANDURE„: Marković je govoreći o zloupotrebama u DB-u naveo da se brod Jovice Stanišića nalazi u luci Brodogradilišta Beograd, koje je 1990. godine svojim penzionerima, zaposlenima i retkim poslovnim prijateljima ustupilo deo pored obale na kome je izgrađena marina Sekcije za moto-nautiku Brodograditelj, kako su zvanično članovi sportskog društva nazvali svoju organizaicju. Međutim, Skupština grada u vreme vladavine SPO-a dodelila je Službi državne bezbednosti, tačnije njenoj borbenoj jedinici (Jedinica za specijalne operacije – JSO), teren pored marine na kome je izgrađena dobro čuvana tajna baza opasana visokom bodljikavom žicom, nalik na koncentracione logore, sa dva mitraljeska gnezda, naoružanim čuvarima i tajanstvenom zgradom sagrađenom od 32 velika kontejnera dopremljena brodovima iz Nemačke. U toj zgradi se, tvrde članovi sportskog društva, nalaze dve ogromne cisterne sa po 20.000 litara benzina i pumpe za istakanje, jedine instalirane na reci. Da se Vlasi ne dosete, na gvozdenoj kapiji baze i danas stoji natpis: „Udruženje ljubitelja Save i Dunava“. Nevolje su počele kad je neki član društva Brodograditelj predložio: hajde da ovde dovedemo pandure, oni će nam pomoći, dovesti vodu, struju, napraviti ogradu i uraditi sve što treba… Rečeno – učinjeno. Međutim, bila je to katastrofalna greška: budući da se DB-ovci nisu osećali sigurnim zbog blizine Buvlje pijace i mnoštva trgovaca Rumuna, Bugara i Roma, koji su boravili u okolnim favelama, Jovica Stanišić dao je nalog izvesnom generalu policije Gavri da raseli sve u okolini, što je u rekordnom roku i učinjeno. Državna bezbednost je potom sačinila ugovor sa svojim omiljenim saradnikom Đorđem Anteljem zvanim Đoka Gemaks, vlasnikom firme specijalizovane za gradnju vila i kuća policijske vrhuške, ekskluzivcem za dobijanje placeva na Senjaku, Dedinju i Banovom brdu. Gradio je vile i kuće DB-ovcima Radetu Markoviću, Branku Crnom, Milanu Radonjiću… Ljudi iz vrha DB-a omogućili su Đoki Gemaksu da na placevima raseljenih nepoželjnih suseda sagradi deo svoje imperije – operativnu zgradu i servis mehanizacije. Uzgred, imao je odobrenje da šut nastao od porušenih zgrada i đubre sa dobijenih građevinskih placeva baca u reku, uprkos mnogim protestima nadležnih opštinara. Naravno, niko nije smeo ni da zucne plašeći se svemoćnog DB na koga se Antelj iz sve snage oslanjao. Za uzvrat Đoka Gemaks je za potrebe baze JSO postavio pontone, očistio rečno dno, postavio šipove i na učvršćivanje obale utrošio oko 250.000 tona gvožđa, izgradio ogradu, dovezao kontejnere i instalirao komunikacije. Ispostavilo se da pristanište baze JSO nije dovoljno bezbedno za „Dženi Brendon“, brod Jovice Stanišića kupljen u Engleskoj, kako reče Rade Marković, novcem državne bezbednosti, te je zbog sigurnosti premešten na vez sportskog društva Brodograditelj, odnosno u marinu. Briga o brodovima i čamcima DB-ovaca poverena je izvesnom Radivoju Cicvariću, poverljivom čoveku DB-a i nekadašnjem kapetanu Jugoslovenskog rečnog brodarstva. Cicvarić je, koristeći bliskost sa Jovicom Stanišićem, Frankom Simatovićem, Branom Crnčevićem, Radetom Markovićem, Mihaljom Kertestom i ostalim viđenijim ljudima iz vrha nekadašnje vlasti, bespravno i bez ikakve validne dozvole na terenu marine sagradio svoju firmu B&C koja se bavi morskim i rečnim prevozom tereta, što brodovima u vlasništvu firme, što iznajmljenim sa tuđim zastavama. Upućeni tvrde da iza Cicvarićeve firme kao ortaci stoje Jovica Stanišić i Franko Simatović. Cicvarić je inače u vreme sankcija 1995. i 1996. uspeo da iz Odese prošvercuje tri broda sa teretom, ali su ga poslednji put Rumuni uhvatili, tako da je u zatvoru odležao pola godine. Iz jedne od zgrada firme B&C Cicvarić radio-uređajem upravlja flotom, istovremeno pod zaštitom bivšeg DB-a stavljajući šapu na marinu i proglašavajući sebe predsednikom skupštine društva Brodograditelj, čiji su ga članovi nedavno smenili sa tog položaja.

FLOTA: Malo po malo i marinu su preplavili brodovi i čamci DB-ovaca i njihovih saradnika. Reč je o veoma impresivnim plovilima ogromne vrednosti o kojima Cicvarić vodi brigu i redovno ih održava. Tako Mihalj Kertes, trenutno odsutan, ima brod „Dunav“ i gliser „Papilon“, a na drugoj obali još jedan brod koji je zaplenio od ko zna koga; Rade Marković poseduje brod bez imena i registarskog broja za koji tvrdi da nije njegov, iako ga je svojevremeno kupio od Brodotehne, a kako je u međuvremenu direktor te firme Vladimir Šabović umro, Rade je ostao dužan; Jovici Stanišiću brod „Dženi Brendon“ dovezao je iz Engleske Radivoj Cicvarić, ali koliko je „Dženi“ plaćena i ko ju je platio, za sad se ne zna, iako je jedan od inženjera Brodogradilišta, pokazujući studentima pomenuti brod, na pitanje odakle pare Stanišiću, odgovorio da mu je lađu kupio tast iz Pazove inače „napredni poljoprivrednik“. Svi su razumeli šta je inženjer hteo da kaže; Franko Simatović ima gliser presretač „Formula“ neobične snage i potrošnje: 300 konjskih snaga i 150 litara na sat, s tim što mu radnici Brodogradilišta „na crno“ trenutno prave brod „Orao“ pod nadzorom Radivoja Cicvarića, koji takođe u marini ima poveći brod Saksona. U blizini je usidren brod DB-a „Kole“ na čiju je restauraciju utrošeno blizu milion maraka. Taj brod je svojevremeno sagrađen za Tita kako bi mogao da lovi patke. Međutim, kako nikad nije plovio tim brodom, DB-ovci su ga restaurirali i uredili i, kako uglavnom svi vole da pucaju, često su plovili na „Koletu“ i po neku patku ustrelili. Činilo im se da „Kole“ nije baš najpodesniji za lov, nije dovoljno brz, te je za „potrebe službe“ kupljen hoverkraft sa 22 sedišta, tobože da bi đake iz Neština preko Dunava vozili u školu u Bačku Palanku. Hoverkraft je inače specijalno plovilo sa takozvanim vazdušnim jastukom i pogonom na propeler iznad vode. Kupljen je za 360.000 dolara, decu nikad nisu vozili u školu već je DB-ovcima služio za lov sve dok ga Cicvarić nije nekoliko puta slupao jureći patke i divlje svinje blizu rumunske granice. Opravke su basnoslovno koštale, ali budući da je reč o „modernizovanju službe bezbednosti“, pare nisu predstavljale problem.

PENZIONERSKA POSLA: „Sve dok se ne raščisti sa bivšim pripadnicima DB-a, nema ništa od promena“, čulo se na nedavnoj skupštini sportskog društva Brodograditelj. „Uvukli su se u našu marinu i zauzeli ceo prostor. Cicvarić je ovde napravio brodogradilište u nameri da zajedno sa bivšim DB-ovcima otkupi, odnosno uzurpira, sve što se može. Reč je o grupi koja nastoji da očuva privilegije i lično bogatstvo pod parolom da je to u ‘nacionalnom interesu’, što je ordinarna glupost na koju niko više ne naseda. Stanišić kaže: Mene je Milošević smenio još 1998. godine. A pre toga šta je radio? Rade Marković ga je samo nasledio i nastavio njegovim putem. Stanišić je ovde osnovao bazu JSO, i doveo do zuba naoružane klipane da nam u marini plaše decu i prijatelje. Došlo je do toga da kad Jovica Stanišić spava u svom brodu, niko u celoj marini ne sme glas da povisi, ne daj bože da upali motor. Cicvarić preti našim članovima da će ih pohapsiti, ne dozvoljava nam da dovedemo svoje prijatelje, ljudi ga se plaše jer znaju da je pod zaštitom Jovice Stanišića, Franka Simatovića i ostalih DB-ovaca koji i dan-danas ovde demonstriraju vlast i nedodirljivost.“

U petak, 23. marta ujutru Radivoj Cicvarić doveo je radnike da šmrkovima operu brod „Dženi Brendon“ kako bi se nešto kasnije Stanišić sa prijateljima vozio rekom. Sutradan pre podne ispred ulaza u bazu JSO u velikoj crnoj limuzini sedeo je Stanišićev vozač za volanom kuvajući se od vrućine dok su bivši šef DB-a Stanišić, Simatović i neizbežni Brana Crnčević sa telohraniteljem koji je za pojasom imao zadenut pištolj, šetali i razgledali izgradnju Simatovićevog broda „Orao“.

„Ide nabolje. Do nedavno su dolazili sa gomilom telohranitelja naoružanih dugim cevima koji su zverali na sve strane budno pazeći da im gospodare ne zaskoči neki neprijatelj srpskog naroda. Zanimljivo je ko plaća telohranitelje, ko je Crnčeviću dao veliki automobil i ko plaća gorivo. Biće da je od novca namenjenog čuvenoj ‘modernizaciji službe’ još dok je Stanišić bio šef DB-ovaca“, komentarisali su u marini penzioneri i zaposleni u Brodogradilištu Beograd.