“Igrači su različiti, veoma talentovani i manje talentovani, pametni i manje pametni, ali su težak narod jer svi imaju veliku sujetu. Već je podrivanje timskog duha u reprezentaciji kada objavljuješ da si zvao Jokića. Možda sada svi očekuju taj predsednički poziv. I ako ga je Vučić zaista zvao, što mislim da je greška, onda ne treba da to još i objavljuje u funkciji svog marketinga. Naravno, igrači moraju da imaju određene privilegije kada svoj odmor i potrebu za oporavkom žrtvuju igrajući za državni tim; treba da imaju određene privilegija i ako nisu članovi Srpske napredne stranke. Ali mi deluje da je Vučić to učinio kako bi sebi upisao u zasluge i Jokićevo igranje. Njemu smo svi – i Jokić u ovoj situaciji – posredna sredstva”
Uvek ima povoda za razgovor sa Duškom Vujoševićem. Uvek ima i tema. U stanu, na stolu kamara knjiga – Frankl, Keruak, Moja mačka Jugoslavija Pajtima Statovca. Pitam za poslednjeg autora, objašnjava da se radi o mladom finskom piscu poreklom sa Kosova.
Zvanični deo intervjua ipak počinjemo onim – šta bi rekao igračima da je bio trener KK Partizan u sredu 5. juna kada je prekinuta druga utakmica finalne serije Košarkaške lige Srbije u trenutku kada je rezultat bio 57:45 za Partizan, zbog toga što su, kako je glasilo sudijsko obrazloženje, navijači Partizana vređali suprugu Nebojše Čovića.
Pitam ga šta bi on tada učinio i zna li uopšte šta se zaista dogodilo nakon prekida. Kaže da nije bio prisutan te da ne može da ispriča šta se tačno desilo; takođe, dodaje, bilo bi lako smisliti pametne reči s naknadnom pameću, a teško je u trenutku reagovati mudro.
“VREME”: A zašto niste gledali utakmicu u Areni?
DUŠKO VUJOŠEVIĆ: Biću sasvim otvoren – dugo nisam išao na Partizanove utakmice i onda, prve godine kada je Željko (Obradović) došao, slučajno smo se sreli u kafiću blizu moje kuće. Pitao me je zašto me nema. Odgovorio sam da ću doći u drugom delu sezone, kada se budu igrale odlučujuće utakmice. “Ne treba da čekaš to, doneću ti ja kartu za svaku utakmicu”. I Željko mi je doneo godišnju kartu. Iako ja nikada nisam sasvim miran na utakmicama Partizana, a i u godinama sam kada mi je lakše i više volim da ih gledam koncentrisano na televiziji, ipak sam tada išao. Publika me je pozdravljala i prihvatila je to sa velikom emocijom. A onda je nekom iz države to zasmetalo i poručio je rukovodstvu kluba da im ne daje novac da bih ja dobijao ovacije i da mene navijači pozdravljaju. I sledeće godine mi nisu dali kartu. Mogao sam da pretpostavim šta se desilo, a posle sam saznao da je tako zaista i bilo. Da li me je to pogodilo? Jeste. Pomalo i pogodilo i naljutilo.
A kako vam izgleda ovogodišnje prvenstveno Srbije u košarci?
Ljutio sam se što Partizan nije igrao prethodne dve sezone, ali nakon svega što se dogodilo, pokazalo se da su tada bili u pravu. Prvenstvo Srbije u košarci mi deluje kao Zvezdina privatna liga, počev od člana Srpske napredne stranke Grujina (Aleksandar Grujin, direktor Košarkaške lige Srbije) koji to vodi, i poput pravog poslušnika, prepoznaje i ispunjava želje onih koji su ga na to mesto doveli, funkcionera Crvene zvezde.
U ovakvoj političkoj atmosferi možda izgleda besmisleno ako pitam koji su ključni problemi u odnosu Zvezde i Partizana, ali da postavim to drugačije – koji bi bio put do nekog, koliko–toliko zdravog rivalstva?
Prekidi utakmica su jedan od očiglednih pokazatelja da se Zvezdi i Partizanu ne sudi istim aršinima. U moje vreme – to nije bila moja ideja, ali sam je prihvatio – hteli smo da naglasimo prednost domaćeg terena tako da kada se igra kod kuće, dvorana bude ispunjena našim navijačima, a da protivnički ne dođu do karata. Normalan odgovor je bio da i drugi to učine. Tako je, recimo, u Grčkoj. Međutim, bila je to greška i valjalo bi to promeniti. Sigurno bi u početku trebalo da budu prisutne jake policijske snage.
Derbi nije obična utakmica, on je u svakom sportu praznik koji svi priželjkuju. I sport jeste, između ostalog, jedan od ventila za ispuštanje nagomilane agresije na društveno dozvoljen način. Ali kod nas se izašlo iz svih okvira dobre i dozvoljene mere.
Utakmica koja je bila jedan od povoda za ovaj razgovor je prekinuta zbog, kako je rečeno, uvredljivog skandiranja navijača Partizana upućenog supruzi Nebojše Čovića. Znamo da Arena sport uvek utišava ton zbog onoga što se skandira Vučiću. I vi ste bili mnogo puta meta protivničkog navijanja.
Da, kada sam igrao utakmice protiv Zvezde, doživljavao sam stalno organizovano puštanje pesama, “svinjo debela” i tako dalje… Sigurno to nije bio deo mog posla. Jer ako je deo posla trenera da mu tako viču, onda je i deo posla predsednika da i on to istrpi. A sve to, kako sam malopre govorio, prelazi granice. Moralo bi da se vrati sportsko vaspitanje i gospodstvo. Naravno da ne bi trebalo skandirati ženi Nebojše Čovića i da bi trebalo pustiti porodicu na miru. Pa valjda Partizanovi navijači imaju o čemu da pevaju mimo Vesne Čović. Partizan ide na plus 15 razlike, a kome oni skandiraju?! Pa mi imamo Mocu Vukotića, Dragana Kićanovića i Dražena Dalipagića Praju koji je bolestan. Mnogo drugih kvalitetnih ljudi. Na kraju, osim što takvo navijanje u najmanju ruku nije pristojno i zaslužuje osudu, što joj dajete takav značaj i takvu važnost da ona određuje pobednika prvenstva?
Naravno da je problem ove lige i to što nema ni reakcije, ni opomene, a kamoli prekida kada navijači Zvezde organizovano skandiraju svakojake gadosti pre svega treneru Partizana.
Pamtite li neku drugu situaciju kada je zbog skandiranja bila prekinuta utakmica?
Ne, nikada se nije utakmica prekidala zbog skandiranja. Moram samo da kažem da razumem frustriranost navijača Partizana koja proizilazi iz toga što je od Vučićevog dolaska na vlast Partizan dobio tretman kluba čija je uloga da ulepša trijumf Crvene zvezde. U svim sportovima, što pokazuju, kada se uporede, rezultati klubova 2012, pre dolaska na vlast SNS-a, i rezultati poslednjih godina. Svakako to nije slučajno. Vučić je bio i ostao navijač i daje mnogo više državnih para Crvenoj zvezdi.
Da li je bilo drugačije ranije? Da li je pre Partizan bio privilegovan u odnosu na Zvezdu?
To je čista laž. U vreme pre Vučića, praveći evropsku Zvezdu, Vesić, Anđelković i Žeželj su doveli Zmaga Sagadina, inače mog prijatelja, izvanrednog trenera i čoveka koga jako cenim. Tu se ulilo dosta para. Posle toga je ekipa bila oko Šakote, tu je ulagao Miša Beko, pa vlasnik “Grand kafe”, pa je i Pešić bio trener. Samo na početku dvehiljadite i kasnije, u jednom kratkom periodu kada je trener bio Karadžić, Zvezda nije imala para.
Nego je ta priča o poravnanju nepravde navodno nanete u vreme Borisa Tadića, koji jeste partizanovac, klasična manipulacija onog koji sada daje novac. A Boris, koliko je uzeo za sebe lično – a nije uzeo ništa – toliko je pomagao više i Partizanu. Ja neprestano pričam: zdravstvo, školstvo, kultura i sport nisu profitabilne delatnosti, ali država ima potrebe za njima i ona treba da obezbedi uslove za vrhunski sport, ali da se posle toga ne meša. Vučić jeste galantan – ne daje svoje pare mada se ponaša kao da jesu njegove. Privatizovao je Zvezdu, a Partizan je ubacio u okvire i ulogu koju mu je namenio. On određuje ko je trener, ko je uprava, ulazi u navijače.
Ali da se vratim na ono što ste me pitali na početku, početni uslov za normalizovanje odnosa Partizana i Zvezde – što je vrlo složen proces – bio bi da vrh države ne bude pristrasan. Da Vučić ne bude pristrasan. Da Crvena zvezda i Partizan po svemu budu jednaki – i po novcu i poštovanju koje dobijaju od države. Vučić je došao na vlast sa idejom da slomi Partizan i svede ga na efemerni nivo. To je i uspeo. Pomenuo sam da su se navijači Partizana nakupili frustracija i plaši me da se to ne vrati kao bumerang i eksplodira gde mu nije mesto.
Ipak, dolazak Željka Obradovića nije bio mala stvar.
Da, jednog momenta je Vučiću bilo potrebno da donekle izbalansira svu nejednakost, da to učini kroz košarku, pa je ljudima koje je postavio za rukovodioce košarkaškog kluba dao mogućnosti da dođe dosta sponzora i da se dovede Željko. To je bilo veoma značajno i za Partizan i za državu. Kod Željka će sigurno i igrači pre doći nego kod nekog drugog za isti novac, on privlači i sponzore i publiku. Napunjena je Arena, a cene ulaznice su bile dosta visoke. Ali Vučić je stalno tražio da se naglašava kako je on to omogućio i kada nije dobio šta je hteo – da i klub i trener budu deo njegovog marketinga, pa kad je još čuo rečenicu-dve koje su mu smetale, počeo je da ih sapliće. Pritom mislim da ko god uđe u vodu, a ova naša je mutna, hladna i prljava, mora da shvati gde je došao i mora da pliva u njoj. Da ćuti i radi. Bojim se da je to jedini način da se uopšte opstane.
Ali vi niste ćutali.
Nisam. Iz ove pozicije, možda je trebalo da imam više strpljenja i da iscrpim sve načine da obezbedim klubu normalniji tretman. Svakako, kada kažem sve načine, mislim na one moralno prihvatljive. Jer ja sebe teško podnosim i kada se pravično ponašam. Hoću reći da neki ljudi, ako su sigurni da rade pravu, veliku stvar i da to rade dobro, neki put moraju da pognu glavu. Možda bih više pokušavao i bio donekle strpljiviji.
Ali čak i ako je dobar cilj, a treba čovek da potre svoj integritet, gubi li cilj na značaju?
Ne kažem to, već govorim o svesnosti, o tome da kada odlučiš da uđeš u borbu, moraš da znaš šta to znači.
Je li ovo, u stvari, vaša podrška Željku Obradoviću i njegovom načinu borbe za Partizan?
Da.
Dobro. Nedavno se čula inicijativa da se izbaci pridev “jugoslovensko” iz JSD Partizan. Kako vam je to zazvučalo?
Rođen sam i najlepši deo života sam proveo u Jugoslaviji, to je moja država i danas ustajem na himnu “Hej Sloveni”. Nikada nisam bio titoista, a sada jesam. Jugoslavija se raspala na najgori mogući način. Ali uvek sam govorio: kada bi se uporedila Jugoslavija – ne samo kakva je bila, već kakva bi bila da je bez ratova ušla u Evropsku uniju, pa makar i kao konfederacija – sa sadašnjima državicama koje su nastale na prostoru bivše zemlje, svima koji imaju zrno pameti i objektivnosti razlika bi bila jasna. Ta država, naravno, jeste morala da se apdejtuje, da postane višestranačka, da se promeni vlasništvo, ali ne na ovakav lopovski način.
Mi smo tranzicijom maltene došli do stvaranja kasti, do ogromnih socijalnih razlika, gde “više kaste” svoj položaj nisu zaslužile svojim kvalitetima već korupcijom i krađom. Dobar deo odgovornosti za to što je došla u situaciju da bude u goroj poziciji nego pre Prvog balkanskog rata snosi Srbija sama. Pokušaj prebacivanja krivice na ideju Jugoslavije – jedne ozbiljne države kojom nisu vladale strane ambasade, nego je ipak imala svoju samostalnost, gde je većina stanovništva provela dobar život, gde ste, ako ste bili vredni i talentovani, mogli da dođete sa sela i postanete doktor nauka – je besmislen. Pa pogledajte kako je pravljen Novi Beograd, škole, obdaništa, domovi zdravlja… Naravno, bilo je i tada krađa, ali su se direktori i ljudi na funkcijama zadovoljavali da poseduju stan, kola, vikendicu, odu na pečenje i imaju sekretaricu. A ovi sada… Pa deseti ešalon je uzeo nezamisliv novac. I stalno su gladni, a unuke su obezbedili. Koliko para je dosta para? Ugrađuju se u sve, a uz to, urušavaju grad. Ovde se zaista radi o urbicidu. Niko nije protiv izgradnje Beograda na vodi, ali ne tako da se ne zna vlasništvo, koliko i šta država dobija, da je upropašćen izgled grada i da se samo nagomilavaju stanovi. Što sada ruše Sajam? Pa Generalštab, hotel “Jugoslaviju”.
A predlog zakona kojim se ukida konverzija građevinskog zemljišta uz naknadu je usvojen 4. maja 2023, u senci najvećih tragedija u školi “Vladislav Ribnikar” i selima Dubona i Malo Orašje.
Pre četiri godine smo takođe razgovarali o društvu koje tone u sunovrat, o manipulacijama, pojedincu koji na to ne pristaje, tonjenju u živo blato i šta nas drži da ne potonemo. Deluje da je sada situacija još turobnija.
Ne mogu da kažem da ova vlast nije ništa dobro uradila. Napravila je dobre odnose sa Kinom, što je važno, koliko-toliko uspešno pliva u teškoj međunarodnoj situaciji, izgrađeni su i putevi, pitanje po kojoj ceni i ko se koliko ugradio, ali tu su. Ali bez obzira na te dobre stvari, oni su načinili nepopravljivu štetu, uzeli užasno mnogo novca, zadužili zemlju, hoće da truju i vazduh i vodu. Bojim se da priča o eksploataciji litijuma nije završena. Na Kosovu je makar mogao život za Srbije da se učini pristojnijim. Međutim, Kurti i Murti su učinili da je život srpske zajednice postao ne samo mučan, već gotovo nemoguć.
Ovde se izgubio i moral, urušene su vrednosti, pali smo – u školstvu, u zdravstvu. Nažalost, ovo poslednje znam jako dobro. I dalje ima fantastičnih doktora, koji su obično ona starija generacija koja nije htela da ide u inostranstvo i u privatnike, ali su sada svedeni na incident. Treba da se ode u te bolnice u kojima vladaju clostridium difficile i druge bolničke bakterije. Ovde ti samo preostaje da se nadaš da nećeš morati kod lekara ili u bolnicu. Zatim, svakom izgovorenom javnom rečju stvaraš sebi neprijatelje. Da ne idem na dijalizu, najviše bih voleo da kupim kuću pored izvora, negde na Staroj planini ili u Crnoj Gori i da tamo gde nema nikoga provodim vreme. I narod se pokazao kao amorfna masa koja se lako mesi. Ljut sam jako i na opoziciju jer je aksiom da bez totalnog jedinstva nema promene vlasti, a oni nisu u stanju da ostanu jedinstveni i izdrže u tome. Ukratko – nema Potemkinovih sela, mi smo postali Potemkinova država.
A Potemkinova država ima i takav patriotizam. Kako ga ispuniti pravim sadržajem?
Ja volim ovu zemlju. Čovek ne može da bira gde će da se rodi, ali ja sam imao para i mogućnosti da odem i odabrao sam da život provedem u Beogradu. Ali što kaže onaj Amerikanac, patriotizam je poslednje utočište hulja. Obično kada se zastavama previše maše, iza toga se krije velika krađa i korupcija. Ne samo ovde, nego i oko nas. Patriotizam je kada si potpuno posvećen svom poslu, kada ga radiš najbolje što možeš, kada se ne bahatiš…
Da li je patriotizam i igranje u reprezentaciji kad si umoran?
Moraš da imaš odnos prema zavičaju.
Nedavno je Vućić zvao Jokića da igra za reprezentaciju, o čemu je javno govorio, a izgleda da će se Jokić ovoga puta i odazvati.
Igrači su različiti, veoma talentovani i manje talentovani, pametni i manje pametni, ali su težak narod jer svi imaju veliku sujetu. Već je podrivanje timskog duha u reprezentaciji kada objavljuješ da si zvao Jokića. Možda sada svi očekuju taj predsednički poziv. I ako ga je predsednik zaista zvao, što mislim da je greška, onda ne treba da to još i objavljuje u funkciji svog marketinga. Naravno, igrači moraju da imaju određene privilegije kada svoj odmor i potrebu za oporavkom žrtvuju igrajući za državni tim; treba da imaju određene privilegije i ako nisu članovi Srpske napredne stranke. Ali mi deluje da je Vučić to učinio kako bi sebi upisao u zasluge i Jokićevo igranje. Njemu smo svi, i Jokić u ovoj situaciji, posredna sredstva.
Jeste, Vučić je veoma radan, posvećen, usavršio je tehnologiju dolaska i ostanka na vlasti, sve trikove spin diktatora, pametan je, ali je veliko zlo za Srbiju. A njegova je pamet od one vrste kao kada na košulji pogrešno zakopčaš prvo dugme, pa sva dugmad posle idu pogrešno.
Kako vam deluje igra Košarkaškog kluba Partizan? Koji su sve razlozi za pad posle veoma uspešne prošle sezone?
Željko je bio moj igrač, prijatelji smo i održavamo kontakt. I naravno da navijam za Partizan. Posle prošle sezone imali smo veća očekivanja. Sad kada su svi generali posle bitke – pa i ja koji sam general mrtve vojske – možemo da govorimo o tome da Partizan tokom te sezone nije uspeo da zadrži, u momentu kada je stručni štab to predlagao, Lesora, zatim Egzuma, kojem je Željko u svom sistemu promenio poziciju. Pa i odlazak Madara, pogotovo u kontekstu odlaska prvog plejmejkera Egzuma, bio je težak udarac i više od njegove igračke vrednosti. Mislim da je stručni štab sugerisao na vreme da se tim igračima produži ugovor, kada su njihove cene bile manje nego što je to bio slučaj na kraju, ali tada nije bio definisan budžet kluba. I prošlo je vreme. U ovu sezonu se ušlo sa eksperimentalnim timom. Nekoliko stvari je tu bitno: kvalitet tima određuje kvalitet igre najboljeg igrača, a Panter nije odigrao ni blizu kao prošle godine; pokazalo se da ni selekcija nije na nivou prošlogodišnje, zamene nisu bile adekvatne i ostalo se bez pravog plejmejkera; pogodilo se sedam, osam utakmica koje su nesrećno izgubljene na jednu loptu. Atmosfera u ekipi se pravi posle velike pobede i to je obično pobeda u gostima. I pobeda i poraz imaju svoje nusprodukte. Posle pobede se igrači brže oporave i bolje treniraju, a i pobeda je stvar navike – iz pobede se stvaraju preduslovi za novu. Mada, pobeda ima i svoju opasnost. U pesmi od dva stiha Branka Miljkovića se kaže: “Pobednici: Ni po čemu se neće razlikovati od onih koji su pobedili nepravedno”. Ali Željko je dovoljno iskusan i kvalitetan da bi pobede artikulisao na pravi način. Jednostavno, te pobede se nisu desile i proizvod toga je ovakva sezona.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
