Između virusa korona i izbornog lavirinta

Muk i krik. Po pasjoj vrućini, kiša. Da se ne zaboravi: to je jul. To nije letnja kiša, to su suze. To je strah u kostima, to je tuga u srcima, to je ljuta rana. Ne, nisu kapi kiše, već šejtanski prah, što sudnjih dana obogalji, ni kriv ni dužan, sanjivi Sandžak.

Za nevericu i očaj. Korona se na tromeđu vratila u punoj snazi i kosi sve redom. Po Novom Pazaru, Sjenici i Tutinu žrtvama se broja ne zna. Zakopčavanje istine je nastavljeno. Od pupka do grla, krije se istina, dok se Veliki Voljeni Vođa, u Briselu i Moskvi, ponaša kao da je Sandžaklije napala kijavica. Prezadovoljan pluskvamperfektom, početkom aprila doneo je respiratore, neupotrebljive zbog nestandardizovanih kineskih priključaka, koji su mesecima čamili u podrumu pazarske Opšte bolnice, za koju je Gospodar života i smrti, u patentiranom anegdotskom izlivu, tvrdio da može biti uzor Nemcima.

Zvezda padalica je naša vodilja. U nereformisano zdravstvo zamuženi ministar, doktor zvani „smrt“ doterao je cara do duvara. Do zida, nema dalje iz minusa koji se svaki dan sabiraju na adresu premijerke, što zalutala kao pile u kučine namerači da pazarsku mladež vređa, provocira i huška. Ali se ubrzo zatim – povlači.

Na kraju, presudio je početak. Pazarci sve češće dižu glas protiv nepravedne marginalizacije i stigmatizacije. Manje fenotipskom greškom, a više krivicom nasleđa, nisu naišli na razumevanje ni kod sadašnje opštinske vlasti. Ta vlast u akademskom protestu nazvanom „vapaj za vazduh i život“ i najiskrenijim porukama zahvalnosti nije prepoznala većinsku želju da se, u najtežim trenucima po živopisnu varoš, Novi Pazar zahvali građanskoj Srbiji za pomoć iz Kragujevca, Kraljeva, Paraćina, Raške, Beograda… Uz hvala Turskoj, Bosni… I, naravno, dijaspori.

BEZ ODGOVORNOSTI I OSTAVKI

Svetlo na kraju pazarskog tunela pojeo je Ljajićev mrak. Deceniju i po večiti ministar, nekrunisani kralj među kameleonima, u neskrivenoj ulozi eksponenta velikosrpske politike, zadužen za doček i brigu o haškim zločincima, vrti dva imena na čelu Opšte bolnice. Meho Mahmutović i Mirsad Đerlek, po ocu i majci najbliži rođaci, od kojih se ne zna ko je korumpiraniji, ni bolji za izbegavanje. Međutim, Alijin kadar i Suljov sekretar, Rasim Ljajić neumorno jede svoju decu, a kost mu i dalje ne zastaje u grlu. Čak ni posle imenovanja Šefadila Spahića za direktora Zavoda za javno zdravlje, koji od početka epidemije provincijskim češljanjem jezika zataškava istinu. Umesto da rastelali, svakodnevno je halalio i batalio struku. Vojno-policijski dosledni mikrobiolog, strogo je čuvao epidemiološku tajnu – službeno poverljivu.

Pazarski vođa AVačkog klana zna igru skrivalica. Neće glavnu ulogu, ni u svojoj biografiji. Očigledno, Ljajić je, po ugledu na Vučića, izgubio kompas. Ili ga ni jedan ni drugi nikad nisu ni imali, već se orijentišu pomoću balvana. Na sve strane zatežu dizgine, uz logistiku svih službi, koje ovih dana primoravaju narod da demantuje sam sebe. Kao zmija noge, od javnosti kriju ako pacijenti podučavaju medicinske sestre – kursadžije, po potrebi savetnike doktora, pod patronatom vodećih privatnika i tzv. političara.

U Novom Pazaru sve se vrti da se ništa ne pokrene. Da niko ne pomene dve zabranjene reči: odgovornost i ostavka. Zato Izetbegovićevi sledbenici i dalje igraju na kartu patriotizma: svi varaju pri deljenju. Horski priznaju da višepartijska Pazarka nije fortuna, čiji se ram za hibridnu sliku obio o glavu anahronom Ugljaninu. Administrativni autonomaš, u svom habitusu oslonjen na tehniku seljačkog staljinizma, osuđuje nadiruće napredno zlo. Nezamenjivi predsednik SDA, u jeku pandemijske katastrofe, usamljeno analizira lik i delo Šarla de Gola. Njegovi istomišljenici vole nepismene jer ne moraju da ih cenzurišu, zato što nepismeni ne pišu, nego stvaraju sandžačku istoriju.

Svakoj sreći dođe neko treći. Mlađi član AVačkog klana, iz pazarskog vilajeta, apeluje na suzdržanost. Suprotno navici bahatog raskoraka sa stvarnošću, u neizvesnim epidemijskim i identitetskim vremenima, Zukorlić bizarno ali stvarno traži da se prekine spirala laži. Baviti se reciklažom prošlosti i politikantstvom, ne znači slagati varku, na prevaru. Mark Tven je rekao: „Religija je nastala kad je prvi prevarant sreo prvu budalu.“

Šta tek reći za manjinu zadajačenih pazarskih medicinara. Na Alahovom putu, izdali su tvorca moderne medicine i njegovu zakletvu. Oni što znaju da okreću leđa zarad karijere, lukrativnog scenarija i samodovoljnosti, koja u vreme multikauzalnosti priznaje samo kontinuiranu edukaciju i multidisiciplinarnu saradnju, igraju epizodne uloge. Svedeni i zavedeni, Hipokratovi izdajnici ne znaju da je u belom mantilu najbolje ono što radiš, a ne što poseduješ. Zato je na vrhu pojedinac brutalno usamljen.

Konačno, rešenje kvadrature trougla. Ugljanin, Ljajić i Zukorlić, mimo svoje volje, samopristali su na teoriju Ahmeta Davutoglua o „nultom konfliktu“ sa političkim neistomišljenicima, sa kojima postoji manje-više traumatična relacija. Posredno, to znači da su svi pod nadzorom, pa čak i naš Veliki Voljeni Vođa. Načet opsesivno-kompulsivnim sindromom, tek posle nagovora Erdogana dozvolio je da humanitarni konvoj iz Turske bude euforično dočekan u Novom Pazaru. Uz svadbarsku kolonu i akcijaško-brigadirski elan pri istovaru opreme, za koju ni posle neobjašnjive Ljajićeve zabrane donacija iz dijaspore (!), nema mesta u prepunim magacinima.

BALKANSKI SIBIR

U zapuštenoj i poharanoj tromeđi, prepreka je na neki način životna prilika. U neverici, zabezeknuto, sa sandžačkim pikanterijama su se ovih dana upoznali novinari sa svih strana. U mrtvoj tišini balkanskog Sibira, usvojili su poučno Vibovo saznanje o petom točku, koji po mnogo čemu deli zlehudu sudbinu Sandžaklija: „Za ustav i građansko pravo sam građanin, za sud stranka, za poreznike obveznik, za popisivače neopredeljen, za statistiku stanovnik, za tastaturu deveta rupa (na svirali), za partije član. Sve su to etikete. U stvari, ja sam peti točak. Mene čuvaju u rezervi i nikad nas se niko ne seti dok služe četiri točka. Njih mažu i podmazuju, odvoze na servis, okivaju u gvožđe i zvezde. Ja ostajem pozadi, malo se sušim, a pomalo kisnem. Kao svaki višak, zovu me smešnim imenima: unutrašnja rezerva, točak visuljak ili točak tresuljak. Svi me zaborave po asfaltu, ali padam na pamet po šoderu…“

Međutim, za utehu Sandžaklijama u sadašnjoj situaciji, ostaje parafraza Luisa Kerola iz Alise u zemlji čuda: „Ako ne znate kuda želite ići, svaki put je dobar.“

Po pešterskom makadamu nema podmazivanja, ni zamajavanja. Na epidemijskom vrhuncu, pitanja su u Sandžaku lepša od odgovora. Preopasnih veza i bezveznih poređenja je napretek. O državnoj podršci privatnika iz Novog Pazara i Tutina. Oni što su pomahnitalo, samo za svoj džep, podržavali Miloševića, Koštunicu, Tadića i Nikolića, sad su za sistemskog Vučića, bez institucija. Časni izuzetak, ako se ne varam, samo je pazarska firma „Lađar“ i anonimni dobročinitelji. Gastarbajteri, šampioni. To je i sandžačka nada. Zato, strpljenje molim.

Uzdajmo se u našu vlast. Sve su uništili, možda će dohakati i koroni. Verovatnije nego paralelnoj političkoj realnosti u Sandžaku, sa razlomcima koji trojicu lidera pozicioniraju za kandidate neočekivanih koalicija. Sva trojica su, navodno, protiv pregovora i za ultimatum, ali su posle prvog i ponovljenog glasanja pohitali i brzopotezno odustali od zagrljaja.

BIVŠA TROMEĐA BEZ MEĐA

Dovoljno za čuđenje zbunjenog naroda. Uprkos kulminaciji emocija i političkih konotacija, zreliji od nezamenjivih političara zbog čijih nezasićenih apetita, prema nezahvalnim analogijama, nad Sandžakom živa vatra seva. Dvostrukog porekla, od virusa korona i izbornog lavirinta, do pobedničke žurke i samoukidanja Kriznog štaba. Posle igre žmurke i raspada zdravstvenog sistema, ostao je još oslonac na ličnu odgovornost.

I tako, u nedogled. Suviše je kontradikcija na bivšoj tromeđi bez međa, ali prema najnovijoj oficijelnoj verziji, kompleksna situacija u Novom Pazaru je pod kontrolom. Stanje se stabilizuje. Prosta rečenica, teža od najtežeg bagaža i značenja bez smisla. Jer, na kontinentalnom Golom otoku, poverenje je poodavno proćerdano, a tokom epidemije i za „taj dan“ ukopano sa stotinama žrtava jezivog inficiranja. Ničim opravdano, posle neobjašnjivih kliničkih manifestacija i poražavajućeg terminalnog stadijuma.

Tutinci su i dalje crna tačka. Na tapetu, pod alarmom kola Hitne pomoći, čije učestalo zavijanje dovoljno ilustruje koliko su dani crni, dok u na milost i nemilost prepuštenoj Sjenici gori do neba. Bolest, tuga, smrt i na kraju – bes. Ne samo zbog višečasovnog umiranja dvojice Sjeničana, u najtežim mukama, na zadnjem sedištu auta, zato što su Užičani ispred nosa Hitnoj pomoći spustili rampu i demonstrativno odbili da intervenišu.

Zastrašujuće, jezivo. Opet nema ostavki. Već viđeni sandžački šegrti za novi politički rijaliti, složni su da je sad najvažnije sačuvati narod. Ima u toj saglasnosti izvesnog smisla, ponešto zaumne ili možda kauzalne logike. Nekog, rekli bi ruski formalisti, „montažnog prtljaga“, u kome se naslućuje značenje pazarske tafre, kao preduslov preživljavanja, uprkos pandemijskom jeku: Ćuješ, burko, ima li šta lepše od ćevapa posle epidemije? Ima, brate, ćevapi bez epidemije!

Panična potera za epidemiološkim smislom se nastavlja. U biološkom ratu za novo jutro, tišinu prekidaju zvuci respiratora. Muk i jauk. Na kontinentalnom Golom otoku suze same teku…