Između pokoravanja Prištini i službe Beogradu

Bilo da se nalazite u Beogradu ili na severu Kosova, dođe vam na isto. Možete da šetate do mile volje, možete da organizujete proteste do sudnjeg dana – promene nema. Dok se u Beogradu i nekim gradovima centralne Srbije valja masa od više desetina hiljada ljudi tražeći od vlasti da se u Srbiji prestane sa kulturom- i politikom nasilja, dotle Srbi na severu Kosova i Metohije pokušavaju da se izbore sa nasiljem koje promoviše Priština.

Razlika je u tome što ovde sve manje-više zavisi od jedne osobe, dok su oni koji se bore za svoja prava na Kosovu sabijeni iza više interesa: Priština hoće da joj se pokore i da se mirno reintegrišu, a to čini tako što hapsi sve koji joj se učine sumnjivim. Na drugoj strani, Beograd želi da mu Srbi na Kosovu ostanu privrženi jer mu uvek dobro dođu u trenucima kada treba razgovarati sa strancima.

Premijer Vlade u Prištini Aljbin Kurti i dalje je nepokolebljiv. On je rešio da batinom primora Srbe na pokornost i kao da im šalje poruku – ili ćete da poštujete moju vlast ili tražite novo mesto za život. On je i ove nedelje nastavio sa politikom hapšenja onih koje je snimio na nekom od protesta Srba: jedne privodi jer su “teroristi”, a druge jer eto napadaju novinare sa Kosova. Ovo mu je zvanično objašnjenje.

FALI JOŠ SAMO PAPA FRANJO

Ovo je sukob demokratskog sistema i struktura koje je na severu KiM instalirao jedan autokratski režim – kaže ­Kurti. On traži da Beograd oslobodi trojicu ko­-sov­skih policajaca koji su uhapšeni prošle nedelje pod sumnjom da su teroristi, a potom ih se tereti za nelegalno posedovanje oružja. Priština tvrdi da su kidnapovani na Kosovu, a Beograd nudi poligrafsko ispitivanje – toliko drago Aleksandru Vučiću – koje bi pokazalo da su specijalci MUP-a Srbije dejstvovali unutar svog polja nadležnosti.

Oslobađanje kosovskih policajaca do sada nije, čini se, tražio samo papa Franjo. S druge strane, nema mnogo razumevanja u međunarodnoj zajednici za sudbinu uhapšenih Srba. Beograd navodi – a Vučić ponavlja iz dana u dan – da su policajci sa Kosova sasvim dobro, da se sa njima civilizovano postupa i da non-stop “jedu torte i piju koka-kolu”.

I dok Priština šalje svog oficira za vezu u pritvor u Kraljevu da se uveri u kakvom su stanju, Kurti ovu trojicu stavlja u istu ravan sa braćom Bitići koje je MUP Srbije oteo 1999. godine i likvidirao.

Zauzvrat, Vučić za Vidovdan najavljuje da će Srbi izaći sa svojom posebnom akcijom. Time nagoveštava da će tada možda biti formirana Zajednica srpskih opština. To opet vuče na formiranje i proglašenje Republike Srpske Krajine ili Republike Srpske. Međutim, sada se točak vrti unazad jer je doba balvana i blokada okončano. Naprosto, ne vidi se niko ko bi iz sveta podržao da Srbi prave svoju autonomnu oblast, a cinici bi rekli da to nije ni po Ustavu Srbije.



POSREDNICI U VAŠINGTONU

Kao i do sada, tema Kosova, potencijalnog sukoba, natkriljuje sve ostalo. To je odličan alat u rukama svakog političara i očevidno ga se niko ne odriče – ni Beograd, ni Priština, a ni međunarodni posrednici. Naime, dvojica glavnih medijatora, Miroslav Lajčak i Gabrijel Eskobar, sreli su se u Vašingtonu i odatle poručili da situacija mora da se smiri, svi da odstupe i sednu za sto, povedu dijalog i sve okončaju do kraja ove godine. Koliko je to realno?

Čini se da nervoza hvata i ovu dvojicu prekaljenih diplomata kojima nije nepoznata balkanska tvrdoglavost i strateško slepilo lokalnih lidera. Time se želi reći da je i njih dvojicu neko angažovao, dao im mandat i zadatak, ali kako sada stoje stvari, oni nisu uspeli da doteraju proces tamo gde su nameravali. Šta je to, zna se – zona potpune normalizacije odnosa Beograda i Prištine pa makar i ne podrazumevala međusobno priznanje.

Nakon preseka stanja u Vašingtonu, Lajčak i Eskobar poslali su poruke Vučiću i Kurtiju. Mada su one izbalansirane i podjednako stroge, njima niko nije zadovoljan: Srbija ne želi da se izjednači sa Kurtijem, a Kosovo ne razume da se našlo u situaciji da oni koji su pravili njegovu državnost sada ne razumeju ponašanje njenih vlasti. U tom kontekstu, u Prištini su sve glasniji oni koji upozoravaju da je Kurti prešao sve granice u odnosu prema zapadnim partnerima i da uništava budućnost Kosova. Kurti, kao i uvek do sada i nalik Vučiću, koristi politički aikido: govori o vrednostima, poziva se na suštinu onoga što jeste Zapad i demokratski poredak… Reklo bi se da svojim sponzorima gura prst u oko.

Vučić, s druge strane, radi ono što najbolje ume: zakazuje vanredne konferencije za medije i satima galami i preti, iako više nije jasno ni kome se ni zbog čega obraća. Tako možda izgleda, ali, suštinski, to je njegov način da zadrži rejting i da njime maše strancima: mene najviše ljudi podržava, nemate drugu opciju. I zaista, svet mu jeste poverovao. Uprkos velikim protestima, rejting predsednika Srbije ne izgleda da je okrnjen. Paralelno, pravi velike rezove u javnom sektoru. Na primer, Norveška ga podržava sa strane jer na mala vrata “reformiše” najveću srpsku kompaniju. Naprosto, uspeo je da im “proda priču” da želi snažan EPS na koji politika ne bi imala uticaja.

Može li se reći da stranci Vučiću “jedu iz ruke”? Možda su strpljivi i veruju da će i to biti korak ka konačnom sporazumu sa Prištinom i da će on u jednom trenutku morati da preseče. Ali, kao što smo videli ovih 11 godina, to sečenje kod Vučića baš sporo ide i osim što je lokalne Srbe uvalio u probleme, nije ništa uradio da se kriza oko Kosova reši. Poput onih salonskih nedavača u Beogradu koji ga kao najviše kritikuju zbog kosovske politike, on se drži politike zamrznutog konflikta i samo drugačije o tome govori. Svakoga dana i sa svih TV stanica.