Izjava mog ministra

(Na konferenciji za strane novinare pre neki dan): nije potrebno prihvatiti amandmane (u vezi sa učešćem opozicije u prebrojavanju glasova), jer je SPS napravila najčasniji mogući sistem kontrole glasanja neoboriv sistem kontrole, pa su sva ostala pitanja iz oblasti političkih rasprava i dobrog ukusa.

Izjava moje kćerke: Jedno poslepodne pozvala nas je telefonom iz Beograda u Poreč kćerka i ispričala nam sledeće: Oko pet posle podne, danas, vraćajući se s posla zatekla sam pred vratima stana jednog od aktivista naše mesne zajednice SSRN, koji mi je rekao da je nedozvoljeno da još nisam izašla da glasam za referendum. Pošto je zatim pitao zašto mi i roditelji nisu glasali a ja mu objasnim da ste u Poreču, aktivista mi je rekao: „Siđi odmah na izborno mesto. Reci da sam te ja poslao, uzmi svoj glasački listić i listiće roditelja i glasaj „za“, ti već znaš šta.“

Kako poznajem autore obe izjave. kćerku Milicu nešto bolje i o njenom političkom poštenju imam veoma visoko mišljenje, prihvatam zdravo za gotovo da u septembru јоš nismo imali najčasniji mogući sistem kontrole glasanja, te da je izjava ministra Prlje, ozbiljnog čoveka, u osnovi neozbiljna.

Ako, dakle, spora oko kvaliteta i poštenja našeg izbornog sistema poslednjih pola veka nema (svaki vam je posleratni frontovac znao ispričati kao duhovitu priču kako je krao glasove opoziciji), kako i čime je moguće objasniti silne razlaze i sukobe vladajuće stranke i opozicije oko toga treba li dozvoliti opoziciji da učestvuje u prebrojavanju glasova i dalje kome su bile potrebne sve do „pet do dvanaest“ drame i nesporazumi između Miloševića i opozicije? Kako je moguće da stvar bude dovedena do apsurda, a da onda u toku dva jutra, ista srpska vlada zauzme dva različita stava oko izjašnjavanja o amandmanima? Vlada koja je danas bila protiv, a nakon dva dana iznenada „za amandmane“ pri tom ne dolazi u moralnu poziciju da podnese ostavku.

Ko će da nam objasni šta se desilo u međuvremenu, između jednog petka i ponedeljka, između NE i odmah posle toga jednog velikog DA? Kako to da je Milošević očito još u petak ubeđen da može da izbegne „poštene izbore“, odbio svaki kompromis, da bi već u subotu hitno naredio: Pravi se lud, glasaj za ono protiv čega si bio juče!

Nije li možda u pitanju strah veći od straha da će se izgubiti izbori, čak panika pred daljim rušenjem međunarodnog i domaćeg ugleda najveće jugoslovenske republike — ako takvog ugleda još ima? Jer, moglo se izaći na izbore bez Albanaca i bez opozicije moglo se pri tom i pobediti na izborima, ali je neko, u taj zadnji čas, shvatio da bi tek to bila Pirova pobeda.