Izbori u zemlji nasilja, parizera i košarke

Približava se jesen i počelo je buđenje opozicije. Ako su čitavog leta nekako iz senke pokušavali da održe plamen protesta na ulicama u brojnim gradovima i opštinama, sa početkom septembra krenuli su u konkretne akcije i dalje se držeći podalje od bine sa koje se govori na protestima.

Nekako sklopljeni i udruženi u ono što se zove “tehnički organizatori protesta”, opozicionari iz različitih partija i pokreta izneli su konkretan zahtev: traže da se zakažu i održe vanredni izbori za republičku skupštinu i grad Beograd, a pre regularnih lokalnih i pokrajinskih izbora koji slede na proleće 2024. godine.

Najpre su se okupili u Skupštini Srbije prošle nedelje i izneli ovaj zahtev, a docnije – ove nedelje – poslali su ga i u Predsedništvo Srbije da bi pokazali da poštuju procedure. Ali i da ne veruju da se to radi samo pričom na televiziji, kao što često rade predstavnici vlasti, a predsednik Srbije Vučić – ponajviše.

U pismu koje je građanska opozicija predala na pisarnici Predsedništva Srbije stoji da traži raspisivanje izbora do kraja 2023. godine. Navodi da je Vučić više puta javno rekao da će raspisati izbore čim dobije zahtev opozicije.

Svega dan nakon podnošenja ovog zahteva, predsednik Srbije je javno komentarisao i ismejao opoziciju. Poručio im je da ako je zahtev da budu do kraja godine raspisani izbori, nema nikakvih problema, jer se tako ulazi u zakonom propisani rok za održavanje redovnih lokalnih i pokrajinskih izbora – ako već idu, što im se ne bi dodali i grad Beograd i Srbija?

Stranke i pokreti okupljeni oko slogana “Srbija protiv nasilja” na to odgovaraju da je zahtev jasan, više puta ponovljen i da nikakva akrobatika i retorika tu ne pomažu.

“Mi se nećemo baviti onim što Vučić govori nego ćemo se pripremati za izbore”, rekla je Marinika Tepić, potpredsednica Stranke slobode i pravde 12. septembra ispred RTS-a, gde je ova opoziciona grupacija održala konferenciju za medije i predala zahteve upravi RTS-a o ravnopravnoj zastupljenosti svih aktera na političkoj sceni Srbije. To je novost u ponašanju opozicije i videćemo koliko će uspeti da zadrže taj kurs.



TAKTIKA VUČIĆEVOG PR TIMA

Izbora će svakako biti i to se vidi ne samo iz povećane aktivnosti opozicije, nego iz konkretnih akcija Vučića i njegovog PR tima, koji se formalno zove Vlada Srbije.

Oni su rebalansom budžeta za ovu godinu, te ad hoc dogovorom sa trgovinskim lancima o pojeftinjenju 20 osnovnih piljarskih proizvoda, poslali jasnu poruku biračima: znamo da vam je teško, znamo da nemate dovoljno i da je sve poskupelo, ali evo, država je tu, brine o vama i daće svima pomalo. Za majke deset hiljada po detetu (ako je dete do 16 godina), za poljoprivrednike koji su se više puta bunili zato što su ove godine imali lošu sezonu plus afričku kugu, eto dodatnih subvencija, a za penzionere dodatnih 20 hiljada dinara tamo pred sezonu slava. I, to nije sve.

Režim je, preko Narodne banke, doneo odluku o ograničavanju kamata na stambene kredite najosetljivijih grupa jer su shvatili da će uskoro zbog poskupljenja novca na svetskom tržištu, te rasta referentne kamate u evrozoni, mnogi u Srbiji biti sprečeni da plaćaju kredite. Ili, još gore po režim, moraće da sve daju na otplatu kredita, što znači da će biti nedovoljno “široke potrošnje”, a ona je stavljena kao glavni oslonac kakvog-takvog, makar i administrativnog rasta BDP-a u ovoj godini.

I ova “mera” koja treba da pomogne građanima dobro je izbalansirana: pre nego što je objavljena, saznali smo da su banke ove godine duplirale svoje prihode u odnosu na prošlu godinu, pa valjda kada imaju toliko novca na svojim računima mogu da izdrže ovakav, kratkotrajan zastoj u povećanju prihoda. Pojednostavljeno, Vlada daje novac da bi se više trošilo a ne da bi se bolje živelo. Tako nekako treba da se pregura do izbora, a posle će se videti šta i kako.

I ovi Vučićevi potezi ostaju u rangu onoga što već znamo o njemu kao političaru (i šahisti): dobar taktičar, loš strateg. Ovo je sada postao standard. Zato je neophodno stalno proizvoditi krize, paliti vatre da bi se požar gasio u kontrolisanom okruženju i da bi izgledalo da se nešto važno radi. Međutim, kada prođu godine, vidimo da je jedina strategija od prvog dana bila opstanak na vlasti. To nije ništa neobično i originalno, ali kako vreme prolazi ne izgleda da Srbija od te dugovečnosti ima neki ćar. Naprotiv.



Sve ovo znaju protivnici aktuelne vlasti, ali se čini da nemaju kome to da kažu ili kanal kroz koji bi tu poruku poslali. Dalje, usitnjena opozicija lagani je doručak – lakši od parizera – za ovako jakog i naraslog Vučića. Oni pojedinačno mogu da mu dosađuju, a on ih tretira kao zunzare: smetaju mu, ne voli na šta liče i zahtevaju vreme da ih se otarasi, ali mu suštinski ne mogu ništa.

IZBOR IZMEĐU TRI OPCIJE

Zato ne izgleda loše pokušaj “ukrupnjavanja”, a i vidi se koliko je rahmetli “Savez za Srbiju” iz 2018. godine bio valjana ideja koja nije imala dobru realizaciju. Sada se pravi “Srbija protiv nasilja” – neka vrsta nove koalicije – u koju ulaze preživeli iz raspada Demokratske stranke, plus Zeleno-levi front, plus novi pokret Miroslava Aleksića. Na sceni su se izdvojili on, Marinika Tepić, Aleksandar Jovanović Ćuta, Nebojša Zelenović, Radomir Lazović, a njima treba pridodati Zdravka Ponoša i partiju koju on predvodi. To je tim koji danas ima opozicija da izvede pred narod, pred birače. A na koji način će se to dogoditi, treba oni da se dogovore.

Vesna Pešić i neki drugi veruju da je rešenje da se ide u dve kolone – ova građanska i ona konzervativna kolona u kojoj bi bili Narodna stranka, Dveri, Novi DSS i verovatno još neko kome se veruje da nije proizvod Vučićevog izbornog inženjeringa. Ovu ideju zagovaraju i intelektualci “sa desnice” poput Mila Lompara, profesora Univerziteta u Beogradu, koji odavno govori o nužnosti razumevanja između ove dve Srbije, zapravo između dva politička krila Srbije.

Kada bi to bilo i jednostavno za dogovor, građani Srbije bi ubrzo mogli da biraju između tri opcije: Vučićeve koalicije, građanske i konzervativne opozicije. Pitanje je šta bi ko od njih mogao da “iznese kao glavnu temu” za takve izbore, ali i tu se čini da je svima sve jasno. Izborni sistem kakav postoji u Srbiji je jednostavan i nema puno veze sa nekom delikatnom politikom te nijansama u poreskoj i socijalnoj sferi ili nacionalnoj politici – svi i svaki izbori dok je Vučić na vlasti biće izbori za ili protiv njega i sa tim treba biti načisto.

To je zbog toga što je sadašnji šef države nosilac svake pojedinačne liste, što je obesmislilo izbore u Srbiji. Zato bi dilema da li da se beogradski izbori odvoje od parlamentarnih ili da budu spojeni imali smisla kada bi Skupština grada i Narodna skupština vodile ikakvu politiku koja nije direktan diktat iz Predsedništva. Vučić i njegova koalicija veruju da je to njihova najvažnija prednost. Ona to i jeste jer kako neki opozicionar iz Vlasotinca ili Zaklopače da “izađe na crtu” Vučiću? S druge strane, gotovo je izvesno da svaka, makar i najmanja pobeda opozicije znači za predsednika Srbije težak poraz; on, razume se, to nikada ne bi priznao, ali bi mu bilo jasno da je na opasnoj nizbrdici.

ŠTA TO BEŠE PETI OKTOBAR

Za razliku od režima koji je moćan i koji radi svakoga dana u svakom mestu u Srbiji, opozicija mora da brzo rešava svoju unutrašnju dinamiku. Svima je jasno da tu odnosi nisu dobri – nedostaje tu poverenje, nemaju svi istu ideju… Ali, idu izbori, valja se spremiti.

Naredne nedelje bi trebalo da pokažu da li je moguće napraviti tu jednu listu “Srbija protiv nasilja”, kako kaže Miroslav Aleksić, i šta onda ta lista želi da uradi sa drugim polom opozicije koji sigurno postoji. Dalje, treba da se dogovore kako svi oni vide Srbiju. Jer nije loš argument “važno je da sklonimo Vučića”, ali treba imati u vidu da će života svakako biti i posle Vučića. Građani Srbije i zaslužuju da čuju šta je vizija te Srbije posle naprednjačke vlasti.

Oni koji su se 2000. godine udružili sa ciljem da sruše Miloševića na vanrednim izborima i u situaciji koja je bila drastično drugačija i gora od ove danas, imali su jasan cilj: povratak Srbije u svet, priključenje zajednici normalnih i uređenih društava. Sada je Srbija, zahvaljujući Petom oktobru, deo tog sveta, ona želi da se pridruži Evropskoj uniji, ima dobre odnose sa SAD, finansije joj izgledaju kako-tako u poređenju sa drugim državama Zapadnog Balkana, više stotina stranih kompanija ima ovde svoje poslove, srpski studenti su slobodni da studiraju i rade širom sveta iako u manjem broju nego do pre neku godinu…

Za razliku od Miloševića, Vučić pokušava da svoju “Veliku Srbiju” napravi novcem i uticajem koji nije toliko vidljiv a držeći se politike širenja uticaja na svim teritorijama gde ima srpskog stanovništva. Zato opozicija treba da se opredeli za taktiku koja se bavi samo Vučićevim nasleđem na unutrašnjem planu i da sve ostalo ostavi po strani. Drugim rečima, opozicija mora da predstavi viziju drugačije Srbije i da sa tim ide pred birače kao da su ovo normalni i regularni izborni uslovi. Dakle, da se opredele šta će da rade.

Kako izgleda prema porukama sa protesta, sada je reč o sledećem: smena Vučića i odstranjivanje njegovog uticaja iz rada institucija kako bi Srbija možda ponovo udahnula neki dašak slobodnog života i normalne komunikacije, pa kada vazduh u Srbiji pozeleni, da se vidi šta će i kako će se dalje.

Ovo je – toliko iskustva već svi imamo – ekstremna situacija. Ali ovaj režim je izveo Srbiju izvan svih normalnih tokova, poništavajući one domete u unutrašnjoj politici koji su dosegnuti od 2000. do 2012. godine i koji su, na koncu, omogućili Vučiću da legalno dođe na vlast. Sad je političko i društveno pitanje u Srbiji samo jedno i glasi: da li želite još deset, dvadeset godina ovakvog režima, koji je iz godine u godinu sve radikalniji i koji Srbiju vraća u jednopartijski sistem, ili će Srbija pokušati da ponovo uspostavi parlamentarnu demokratiju koja će zakon staviti iznad svih i relaksirati odnose i u društvu i u politici?

Ovo je pitanje emancipacije i odrastanja, a nije izvesno da su ti ciljevi dostižni ukoliko se u njihovo ostvarivanje ne uključe i oni kojima politika nije svakodnevna rutina. Ako stotine hiljada studenata ne zanima ovaj ishod, ako su oni koji rade u javnom sektoru stalno uplašeni, ako birokrate veruju da su zaštićene u ovakvom režimu, ako zdravstveni i bezbednosni sistem veruje da je ovo sada dobro, ne postoji ta opozicija koja može da promeni stvari, bez obzira na to šta oni misle o Kosovu, Rusiji ili Harpu.

ISKUSTVO IZ MANILE

Mada je prošle godine posle sloma na beogradskim izborima izgledalo da je stvar dugoročno okončana i da u Srbiji više neće biti prilike da se u skorije vreme nešto na političkoj sceni promeni, ovogodišnji protesti su promenili društveni i politički reljef i dali još jednu šansu svima da vide šta će i kako će sa Srbijom. Na onima koji se još uvek zovu “tehnički organizatori protesta”, kao i onima koji sebe zovu “patriotskom opozicijom”, odgovornost je da ne promaše temu i da ne odvuku centralnu raspravu u pogrešnom smeru.

O tome kako se igra za pobedu mogli su ovih par nedelje mnogo da nauče u Manili. Možda i da koriguju svoje stavove. A Vučić će raditi ono što najbolje zna, biti u kampanji sve vreme, svakoga dana i na svim televizijama i društvenim mrežama. To može da se promeni samo ako više ne bude u politici.