Izbori sa druge strane regularnosti

Subota, 2. decembar, oko pola pet, pet popodne. Duž Bulevara Mihajla Pupina, sa obe strane, načičkani putnički autobusi, parkirani jedan za drugim, registracije različite; slika na koju su Beograđani već navikli. Na ulici gužva, gradski autobusi mile. Vozač na liniji koja ide od Bežanijske kose do Ikee uporno telefonira: “Dobro, nego znaš li kuda uopšte mogu da prođem, ništa ne znam, ništa nam nisu rekli.” A onda, odgovorivši sagovornika koji valjda komentariše događaj koji je u toku, dodaje: “Moj ćale je do kraja nosio sliku Miloševića u novčaniku i to mogu nekako da razumem – verovao je u nešto, šta ćeš, ali ovo sve… E ovo ne mogu da shvatim”.

Ljudi u grupama idu ka Areni, kako bi prisustvovali velikom predizbornom skupu Srpske napredne stranke. Ekipi N1 će nekoliko prisutnih o predsedniku Srbije kazati “dao nam po 10.000, i nama i našoj deci. I uvek nam daje… Svaka mu čast, sad će nam dati i po 2500 din za glasanje i pakete.”

Novinarka “Vremena” srela je jednu odbeglu grupu od dvadesetak ljudi blizu Sava centra – kretali su se u suprotnom pravcu od Arene, obučeni skoro pa svečano. Tiho su govorili o skupu koji upravo propuštaju, a onda glasnije, jedan od njih pita prolaznicu: “A gde je taj Beograd na vodi?”

foto: vladimir šporčić / tanjug

I dok je, recimo, “Politika” izveštavala kako se veliki broj ljudi okupio kako bi čuo obraćanje predsednika Srbije i da je Arena popunjena gotovo do poslednjeg mesta, ni reč se ne nalazi o tome da je izborna utakmica takva da opozicija skoro da ne može da nađe nijedan prostor gde bi održala svoj skup; da su čak i grupi intelektualaca, autora i potpisnika ProGlasa, sva vrata u, recimo, Somboru zatvorena, ali i u Kragujevcu i Vranju, gde im je menadžment hotela, u kojem je sala već bila zakupljena, saopštio da su se javile “nepredviđene okolnosti” zbog kojih je iznajmljivanje prostora nemoguće, pa su ti gradovi umesto tribine dobili miting-tribine pod otvorenim nebom.

Koliko su (ne)legitimni ovi izbori, odnosno predizborna kampanja? Šta je sve sporno i na šta se sve društvo naviklo, a u suprotnosti je sa demokratskim praksama i vladavinom prava? Šta će biti sa činjenicom da je kupovina glasova u korist vladajuće Srpske napredne stranke snimljena i dokumentovana? Kakva je uloga medija i BIA u ovoj kampanji i šta nas tek čeka narednih deset dana?

POŠTO GLAS

Vladimir Obradovic, kandidat za gradonacelnika Beograda.foto:SSP

Dva dana je trajala tišina zvaničnika nakon što je objavljen tekst CINS-a “CINS u kol-centru SNS-a: Agencija za hostese, kupovina glasova i milioni u kešu”, nastao tako što je novinarka Ivana Milosavljević uspela da uđe u tu grupu i iznutra prati kako SNS-ov kol-centar funkcioniše.

Najkraće: u kol-centru radi dnevno više od 100 ljudi i tamo se nalaze podaci svih građana, poput JMBG-a, adrese, biračkog mesta, što je protivno zakonu; zatim, iako izvor CINS-a tvrdi da je posao bio isto organizovan prošle godine, to se nigde ne spominje u finansijskom izveštaju o troškovima izborne kampanje SNS-a za 2022; dnevnice se mahom daju na ruke; od Ivane Milosavljević je traženo da 17. decembra glasa za SNS, da slika glasački listić i pošalje organizatorki, što je uslov za rad odnosno “ulaznica” za posao i dnevnicu od 9000 dinara.

Upitana šta ju je najviše iznenadilo u celom procesu, Ivana Milosavljević kaže za “Vreme” da nije očekivala da se već pri prvom razgovoru pomenu “uslovi rada”: “Nisam očekivala da će nastupiti sa takvim stavom i ogoleti ceo sistem u inicijalnom kontaktu. Kasnije, što se i na video-snimku vidi, ti uslovi su se samo ponovili tako da smo mi uspeli dva puta da zabeležimo da je meni traženo da glasam (za SNS) kako bih mogla da radim u tom kol-centru.”

foto: tanjug / beoinfo

I šta dalje?

Kada je reč o reakcijama na saznanja, Milosavljević ističe da su poslanici liste “Srbija protiv nasilja” podneli krivičnu prijavu protiv svih odgovornih u ovom slučaju. Što se tiče institucija, za sada prebacuju odgovornost jedni na druge: “Više javno tužilaštvo je reklo da ono mora da sačeka da dobije prijavu od RIK-a i GIK-a i da neće postupati po službenoj dužnosti; Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti je takođe rekao da nema osnova da on sam reaguje, odnosno da pokreće bilo kakav postupak; iz GIK-a su nam rekli da oni nisu nadležni za takvu vrstu aktivnosti.”

Predsednik Srbije je u gostovanju na Pinku kazao da je to sasvim običan posao, deo kampanje i razgovora sa građanima. U suštini, nije osporio niti jedan nalaz koji je CINS objavio. Umesto toga osvanula je slika na njegovom Instagram nalogu – sedi sa slušalicama u kol-centru i zadovoljno se smeje, najavljujući nastavak priče sa sve emotikonom koji namiguje. Drugim rečima, tek sledi šaljivi odgovor na dokumentovanu kupovinu glasova.

Konačno, kako dodaje novinarka CINS-a, Transparentnost Srbija je uputila prijavu Agenciji za sprečavanje korupcije. Pa je sada u toku – čekanje institucija da reaguju.

ČIJI JE OVO POTPIS

Ovu predizbornu kampanju, kako je već za portal “Vremena” kazao advokat i član GIK-a Dragan Maravić, odlikuje i epidemija lažnih potpisa. Ispostavilo se da je nekolicina javnih ličnosti podržala određene izborne liste, a da u stvari to nisu učinili. Reč je mahom o ljudima poznatim u javnosti, a otkriće njihove “podrške” je verovatno vrh ledenog brega. Ko zna, možda je baš neko od čitalaca ovog teksta, a da to i ne zna niti će ikada saznati, potpisan kao jedan od 10.000 na listi Miše Vacića ili Čedomira Jovanovića.

Kako je Maravić objasnio, zajednička karakteristika za sve falsifikovane potpise je da su overeni od strane opštinskih overitelja – “tako je jedna overiteljka za listu Miše Vacića overila preko 1000 potpisa, jedan overitelj je za Rusku listu overio 490 potpisa; radi se o overiteljima gde je pronađeno da je makar jedan potpis falsifikovan, tako da se baca sumnja i na ostalih više stotina potpisa”. On dodaje da na tim listama postoji, recimo, po 100 ljudi i očigledno da je rukopis tih potpisa isti i reč je samo o inicijalima.

I šta dalje?

“Podnesemo prigovor protiv liste, ali generalno, stav je da je to nešto čime GIK ne može da se bavi. Dobijete odgovor: moguće da je ta osoba potpisala pa sutradan rekla – ne, nisam. To mora da se dokaže u krivičnom postupku, da se radi grafološko veštačenje. To sve traje, a izborni rokovi su kratki”, odgovara Dragan Maravić.

Inače, neki od onih čiji su potpisi falsifikovani su odlučili da podnesu tužbu. Međutim, svejedno, liste će se na izborima naći.

Vukosava Crnjanski, direktorka i osnivačica Crte, ističe za “Vreme” da ovaj problem predstavlja jednu od spornih tačaka i legalnosti izbornog procesa. “Institucijama su se obratili ljudi koji tvrde da su njihovi potpisi falsifikovani, a lični podaci zloupotrebljeni, što je krivično delo. To, međutim, nije proizvelo nikakav efekat, nikakvu pravnu posledicu”, kaže ona dodajući da je na beogradskim izborima među proglašenim listama više od polovine onih za koje postoje sumnje u falsifikovanje potpisa.

“Takvo drastično obesmišljavanje zakonski propisanih procedura i demonstriranje inercije i nemoći institucija dubinski podriva poverenje građana u integritet izbornog procesa, koje je već ozbiljno narušen i mnogim drugim problemima”, zaključuje Crnjanski.

I dok se političari na čijim su listama nađeni falsifikovani potpisi – i to imena koja teško da mogu, a da ne zapadnu za oko, svađaju sa novinarima i političarima drugih stranaka, dotle je tu i onaj crv sumnje: šta ako vlast sada čeka, a onda, ukoliko ne bude zadovoljna rezultatima u Beogradu, pošto postoji znatan uticaj politike na pravosuđe, poništi izbore na osnovu toga?

Iako je lažnih potpisa bilo i ranije – Dragan Maravić se seća, pošto radi u izbornim komisijama od 2008, da je takva praksa krenula negde 2012–2013. godine – sada je, kao i mnogo toga drugog, intenzivirano. Baš kao što je bio ogoljen već prvi razgovor novinarke CINS-a sa organizatorkom posla u kol-centru – bez okolišanja, daš glas, evo ti novac.

Zatim, sigurno i da praksa ucenjivanja političkih protivnika ima dugu istoriju – i to ne samo ovde, već svuda – ali je u ovoj predizbornoj kampanji ona, takođe, ogoljena do gole kože.

VULIN I NJEGOVA BIA

Štazijevci u Istočnoj Nemačkoj, za vakta Eriha Honekera, usavršili su jedan poseban vid mučenja; reč je o tehnici psihološkog ratovanja poznatoj kao Zersetzung (razlaganje, razaranje) kojim se težilo uništenje ličnog života i karijere onih koji su bili na meti, toliko da osoba na kraju skoro izgubi razum. Bile su to razrađene i zastrašujuće psihološke manipulacije. Eminentni profesori Sergej Gurijev i Danijel Trajsman napisali su odličnu knjigu “Spin diktatori” u kojoj opisuju diktatore novog tipa: vladavina straha nije više dominantna već spin diktatori angažuju istraživače javnog mnjenja i političke konsultante; iako je dozvoljen rad pojedinim kritički nastrojenim medijima, gurnuti su na margine, a spin diktatori imaju sveobuhvatnu kontrolu nad javnim komunikacijama; oni nemaju zvaničnu ideologiju, a cilj njihove propagande je da se neprestano pothranjuje slika sopstvene kompetentnosti; često, do jednog trenutka, bez po muke pobeđuju na izborima i sa velikom većinom; lažiraju demokratiju i otvaraju se prema svetu, ali nisu nimalo olabavili stege nad svojim stanovništvom, već su stvorili još efikasnije instrumente kontrole.

U knjizi stoji kako je, između ostalog – osim optuživanja opozicije za nasilje, unajmljivanja privatnih izvršioca, najpre fudbalskih huligana, za prljave poslove – jedna od tehnika spin diktatora i Zersetzung 2.0: “Ranije su disidenti maltretirani anonimnim telefonskim pozivima. Sada im neidentifikovani trolovi prete i vređaju ih na društvenim mrežama, zasipaju ih neprijateljskim imejlovima i ‘doksuju’ ih – odnosno, postuju onlajn maliciozne privatne detalje iz njihovog života (…) diktatorovi agenti – ili privatni opunomoćenici – takođe hakuju privatne fajlove opozicionih aktivista i publikuju sve neprijatne materijale koje pronađu.”

Sve zvuči poznato.

Foto: Fonet

Međutim, slučaj Miketić predstavlja korak napred: bivšem poslaniku je obijena kuća, ukradeni kompjuter i stari hard diskovi, vinovnik nije pronađen ali je zato predsednik na televiziji sa nacionalnom frekvencijom najavio da postoje neki sramotni snimci – eksploatisanje stida stari je zanat diktatora – zatim je poslanika Miketića ucenjivala nepoznata osoba, da bi, kada je to objavio na svom Tviteru, u jutarnjem programu Pinka, još jedne televizije sa večitom nacionalnom frekvencijom, bio objavljen čitav intimni snimak, uz dežurne komentatore. Nakon toga, usledila je još jedna najava predsednika Vučića, a vezano za intimne snimke Đorđa Miketića. Moguće je da nije reč samo o obračunu sa Miketićem, već pre da se radi o primeru za opomenu.

Uveliko se priča po Beogradu kako je Aleksandar Vulin, doskorašnji prvi čovek BIA (na sajtu i dalje stoji da je on direktor Agencije), napravio “bioskop za članove Vlade”; dakle, moguće je i da će se u narednim danima pojaviti još neki snimci. Nemaju, navodno, “tematiku” kao onaj Miketićev, ali bi valjda trebalo da diskredituju izvesne opozicione političare. A šta god drugo da je na snimcima, vlast može da “nametne tumačenje” preko svojih medija.

Ozbiljan je problem to što BIA izgleda kao samo jedan od izbornih alata režima, zadužena najpre za opoziciju i kritičare vlasti, odnosno što može u jednom danu dva puta da komentariše izjave Đorđa Miketića, ali nema šta da kaže kada je u pitanju oružani okršaj u selu Banjska, učešće njenih pripadnika u obezbeđivanju plantaže marihuane u Jovanjici, kako njeni operativci prate inspektore Slobodana Milenkovića i Dušana Mitića koji su je otkrili…

Nego, šta sad sa pomenutim snimkom?

Savet REM je na hitnoj sednici pokrenuo postupak protiv TV Pink zbog osnovane pretpostavke da su povređeni članovi Zakona o elektronskim medijima prikazivanjem seksualno eksplicitnog snimka. U saopštenju se kaže – “sadržaj emisije je jasno političkog predizbornog karaktera (i kao takav označen). Sa druge strane, seksualni čin je potpuno privatni događaj koji ne može biti doveden u vezu sa prirodom informacije koja se odnosi na politički život, koji je po definiciji javno pitanje”, tako da je reč o neskladu Pravilnikom o zaštiti ljudskih prava u oblasti pružanja medijskih usluga.

Savet će o merama odlučivati na narednoj sednici koja će biti održana u prvoj polovini decembra. Znači, za koji dan. Sada je u toku – i čekanje Saveta REM-a da reaguje.

I to otvara sledeće pitanje – uloge medija u predizbornoj kampanji.

foto: miloš milojević / tanjug

A U MEDIJIMA NIŠTA NOVO

“Medijska slika je dominantno obojena pristrasnim i navijačkim izveštavanjem, pre svega kada govorimo o televizijama s nacionalnom pokrivenošću – dakle, o najuticajnijim medijima u ovoj zemlji”, kaže Vukosava Crnjanski. U programima tih emitera prednost na strani predstavnika vlasti je izrazita. Naime, kako ističe Vukosava Crnjanski, Crtin medijski monitoring pokazuje da su u prvih 17 dana kampanje čak 81 odsto vremena namenjenog političkim akterima zauzeli oni iz vladajućeg ešalona, bivajući pritom uglavnom prikazani u neutralnom ili pozitivnom tonu.

I dok se vlast pojavljuje u redovnim informativnim programa, koji su gledani, opoziciji je dat prostor da se sama predstavi uglavnom u okviru obaveznih predizbornih blokova. Kako međunarodni izveštaji o slobodi medija neprestano pokazuju, mediji sa nacionalnim frekvencijama, plus dnevna štampa predvođena tabloidima oslobođenih bilo kakvih profesionalnih uzusa, neprestano sprovode propagandu vladajuće partije. Izbori su ponovo tu da samo pocrtaju ono što i jeste svakodnevica.

“Retorsko je pitanje da li su, s obzirom na takvu medijsku ponudu, birači u situaciji da na temelju dobre informisanosti donesu odluku o tome kome će dati glas”, zaključuje Crnjanski, dodajući da je medijska neravnopravnost učesnika izbora, kao i nezainteresovanost REM-a za sopstveni posao, već postala deo predizbornog folklora.

SA LOŠEG NA GORE

foto: nemanja rujević

Šta je još deo folklora? Kapilarni glasovi, pritisci na birače posebno u manjim mestima, korupcija. Upitana na šta smo se donekle navikli, iako nije u skladu s demokratskom praksom i vladavinom prava, Vukosava Crnjanski nabraja: navikli smo se, između ostalog, da se novac iz budžeta koristi za razne vrste ad hoc davanja raznim grupama stanovništva, baš kao da to nema nikakve veze s izborima, pa ni s eventualnom kupovinom podrške; navikli smo se da najmoćniji mediji ne budu ni upozoreni zbog širenja govora mržnje; navikli smo se da se stranke u predizbornom periodu pretvaraju u humanitarne organizacije, dele sve i svašta, od brašna do ogreva i šporeta, ali da biračima ne predstavljaju predloge politika za suzbijane siromaštva…

Kako Crnjanski objašnjava, Crta je prvu posmatračku misiju imala 2016. i “nažalost, kao da je postalo pravilo da svake nove izbore ocenjujemo lošijim od svih koje smo do tada posmatrali. Problemi su hronični, ali s jasnom tendencijom pogoršavanja”. Pa je tako, prema njenim rečima, sve poroznija granica između države i partije i sve veća zloupotreba državnih i javnih resursa u stranačkom interesu.

Inače, u ovom izbornom ciklusu, Crta je do sada podnela 39 prijava uglavnom REM-u i Agenciji za sprečavanje korupcije, a koje se odnose na slučajeve zloupotrebe javnih resursa i javne funkcije, nedozvoljene aktivnosti stranaka, negativnu kampanju, govor mržnje…

“Baveći se već više godina istraživanjem mehanizama političkih pritisaka na građane, uočavamo u kojoj meri su prakse klijentelizma, odnosno razmene političke podrške za razne vrste usluga i dobara, normalizovane i koliko se pritisci na građane, u vidu pretnji, ucena i potkupljivanja, posmatraju ne kao nedemokratsko i protivzakonito postupanje, nego kao normalno i očekivano ponašanje političkih stranaka”, ističe Crnjanski, dodajući da je najopasnije da se naviknemo na misao da izbori zapravo nisu glavni mehanizam za ostvarivanje političkih promena nego sredstvo za održavanje statusa kvo.

I moglo bi se još reći – kako pokazuje dosta primera iz ove kampanje, kada se čovek navikne na loše, stvari postaju gore. Tako da status kvo nije samo tapkanje u mestu, status kvo je produbljivanje rupe i bušenje dna.