Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je 22. januara 2019. govorio na panelu „Sloboda medija u krizi“, organizovanom u okviru Svetskog ekonomskog foruma u Davosu. Sedeo je na sredini bine, okružen poznatim i priznatim novinarima – kao jedini političar u grupi. Koliko god neverovatno zvučale, ove dve rečenice su istinite. To se zaista – protivno zdravom razumu – dogodilo.
U najavi za ovaj događaj, pored napomene da u organizaciji učestvuje agencija Rojters, pisalo je: „Širom sveta, sve je više pretnji novinarima i medijima, a sve je više pokušaja da se uguši sloboda izražavanja. Istovremeno, istraživanja pokazuju da su mediji, na svetskom nivou, postali institucija kojoj se najmanje veruje. Kako odgovoriti na to i zašto je sloboda medija toliko važna?“
Kako je moguće da neko ko je tako formulisao temu – od svih ljudi na svetu, od svih urednika, pa i vladara – baš čoveka koji je bio ministar informisanja u vreme donošenja zakona koji je srpske medije praktično sahranio, koji je tokom bombardovanja lično cenzurisao novine, tokom čijeg je ministrovanja sa 14 metaka ućutkan Slavko Ćuruvija, čoveka koji je stvorio atmosferu u kojoj je pristojnim medijima praktično nemoguće da rade, u kojoj je vređanje i medijsko čerečenje neposlušnih novinara / glumaca / folk pevačica /… postalo sasvim normalna pojava, u kojoj novinaru neko zapali kuću.
Na samom početku, logično je bilo pretpostaviti da je poziv namerno upućen predsedniku države u kojoj se gazi pravo na slobodu govora, da bi ga novinar isprovocirao. Međutim, čak i u tom slučaju, zaista je neshvatljivo da neko s Vučićevom medijskom biografijom sedi na istom panelu sa – navedimo samo najviđenije – glavnim urednikom Rojtersa Stefanom Adlerom koji je moderirao panel, ili izvršnim direktorom „Vašington posta“ Martinom Baronom? Kako su ovi ljudi uopšte pristali da sede s čovekom koji je njihove – istina, neuporedivo manje poznate, uticajne, moćne i bogate, ali ipak – kolege doveo do ivice mentalne izdržljivosti? Kako su ga i zašto zapravo organizatori pozvali?
Kako je moguće da baš niko iz silnih ambasada i misija koje stoluju u Beogradu nije okrenuo neki telefonski broj i rekao: „Halo, nemojte ovoga, prevešće vas žedne preko vode“? Ili bar: „Nemojte zbog kolega, nije fer, nije im lako.“
Stepen gušenja medija u Srbiji takav je i tolik da ga (bar ne u potpunosti) ne može opravdati ni novinarska radoznalost, želja da na panelu bude i jedan medijski prokazani vladar, pa ni profesionalni izazov.
To svakako ostaje bruka na obrazu svih onih koji su učestvovali u planiranju, organizaciji i realizaciji ovog skupa. Ipak, samo njegovo učešće nije i najveća bruka kojoj smo tog dana prisustvovali. Jer, pitanja koja su Vučiću postavljena i odgovori koje je na njih dao bili su praktično isti kao i na bilo kojem njegovom nastupu usred Beograda i Leskovca – nedostajali su samo režirana pitanja i glasovi lojalnih novinara.
U prvom obraćanju, Vučić je najpre govorio o ekonomskim uspesima i „prvim-u-istoriji-suficitom“, ali je bio i samokritičan – kao, eto, uprkos svemu tome, Srbija ne dobija dobre ocene kada su u pitanju medijske slobode; on se – eto – trudi da to promeni; zato je – eto – i pozvao delegaciju Reportera bez granica i po pitanju slobode medija sigurno će biti bolje „već za godinu i dve“. Usput, a i to sasvim očekivano, napomenuo je da opozicioni lideri kurvama nazivaju neke novinarke.
Drugo obraćanje bilo je još tragičnije. Na uopšteno pitanje voditelja, predsednik je rekao da su slobodni mediji važni za ekonomsko okruženje, da je Srbija privukla direktne strane investicije, da je dobila dobre subvencije i podsticaje i dobre ekonomske zakone. Tek tu i tada prekinuo ga je urednik Rojtersa. I onda se predsednik vratio na temu i istakao „da ćemo morati da se menjamo, da obezbedimo okruženje za medije“. Jer, „ništa nije crno i belo“, a ponekad vas i narod ne sluša: „Čak i ako pitate moj narod, iako su ekonomske brojke jasne, oni će vam reći ‘i dalje smo siromašni’. Činjenice nisu u modi, ljudi prodaju emocije“, poručio je Vučić, uz opasku da bi „mediji trebalo da budu zasnovani na činjenicama“.
Od svih pitanja koja su Vučiću mogla i morala da budu postavljena (ako se panel već tiče slobode medija), postavljeno mu je jedno jedino – i to sad već deplasirano, o razlozima zbog kojih N1 naziva američkom televizijom. I sasvim u duhu već viđenog, predsednik nije propustio tu šansu: rekao je da je prestao s tim, da se na toj televiziji čitav dan kritikuje „naša Vlada“ i da novinari „ne trpe poteškoće“ zbog toga. „Jedini sam političar koji prihvata i prima sve novinare u mojoj zemlji“, slagao je čovek a da i ne trepne. „Ako pošaljete novinara u neki opozicioni štab, oni ga neće primiti. Ali ja odgovaram na svako pitanje, i uvek sam spreman da se izvinim i promenim.“
U čitavoj ovoj priči, teško je odrediti ko se najviše obrukao – čitavu stvar bilo je teško gledati. Pitanje dobitnika, s druge strane, nije teško: videćemo to već ovih dana, kada nam se predsednik svima bude pohvalio kako ga je i veliki Rojters zvao da priča o slobodi medija.
A mi se, eto, žalimo na tamo neke probleme. Bezveze.
