Prvu "evropsku" naseobinu na teritoriji današnje Libije osnovali su Spartanci i Minijci s ostrva Tera (Santorini) u drugoj polovini sedmog veka stare ere. Bila je to Kirena, čiji se ostaci danas vide na istočnom delu obale Libije kod sela Šehat, ne tako daleko od Bengazija
Sad već skoro nezamenjiva, Vikipedija u odrednici „Libija“ kaže da je to „entitet“ čijim zapadnim delom vlada režim Muamera el Gadafija, a istočnim nešto što se zove Nacionalni prelazni savet. Internet je car, a brzo „ispravljanje“ dojučerašnjih istina pitanje časti i, možda, para.
Pomenutoj enciklopedijskoj podeli Libije na „Gadafijevu“ Tripolitaniju i „pobunjeničku“ Kirenaiku nedostaje samo Fezan, južni deo. Ideja o toj podeli Libije na „istorijske“ delove pojavila se neposredno pre ovog najnovijeg evroatlantskog napada. Zanimljivo je da se u međunarodnom političkom novogovoru nešto ranije pojavila i kao rešenje za Irak: i njega valja podeliti na tri dela, uglavnom po linijama vilajeta bivše Otomanske imperije.
U najranijoj istoriji Libija je ime kojim se označava cela Afrika. Druga dva dela sveta bila su Evropa i Azija; Herodot je držao kako postoji i afričko-azijska veza, Egipat. Levo od Egipta je Libija, desno Azija. Današnja Libija je italijansko ime za anektirane turske provincije Tripolitaniju i Kirenaiku (1911).
U petom veku stare ere Herodot kaže da je Posejdon poreklom libijsko božanstvo, kao što je i proročište Zevsa Amona – koje će Aleksandra proglasiti božjim sinom – u Libiji. Persej je preko Egipta dospeo u Libiju, da u Grčku odnese trofej, Gorgoninu glavu. Pred grčko-persijske ratove Egipat i Libija (Kirena i Barka) su Kralju kraljeva plaćale godišnji danak od 700 talenata srebra, po čemu su bili treća najbogatija satrapija – posle Inda („koliko ja znam ima ih najviše na svetu“), koji su danak plaćali zlatnim prahom, te Babilona i Asirije.
Prvu „evropsku“ naseobinu na teritoriji današnje Libije osnovali su Spartanci i Minijci s ostrva Tera (Santorini) u drugoj polovini sedmog veka stare ere. Bila je to Kirena, čiji se ostaci danas vide na istočnom delu obale Libije kod sela Šehat, ne tako daleko od Bengazija. Tirski Feničani su postepeno naselili područje Oea, osnovali Libdah i Sabratu – dajući Grcima razlog da ta tri mesta nazovu „Trigrad“, Tripolis. Kirena i kasnije osnovani Barka (Al Mardž), Euhesperide (Berenika, danas Bengazi), Tauhejra (Arsinoja, danas Tukrah) i Apolonija (Susah) nazvani su Pentapolis, „Petograd“. Sama Kirena postaće kasnije jedan od najvećih helenističkih kulturnih centara, filozofsko, medicinsko, arhitektonsko i obrazovno središte grčkog sveta.
Kirenski kralj Arkesilaj IV pobeđivao je sredinom petog veka stare ere na olimpijskim i pitijskim igrama u trkama četvoroprega, ali je atletsku slavu gradu pre toga doneo već Telesikrat, trkač pod oružjem: obojicu je u pobedničkim himnama zauvek proslavio Pindar.
Rimljani su anektirali Kirenaiku i priključili je Kritu kao provinciji 74. godine p.n.e. Tokom građanskih ratova Tripolitanija i Kirenaika su podržavale Pompeja i Marka Antonija protiv Cezara i Oktavijana. Potonji je, sad već kao Avgust, zauzeo severni Fezan. Tripolitanija dostiže vrhunac napretka u drugom i trećem veku n.e., posebno Leptis Magna, rodni grad careva iz dinastije Severa. Rimska Libija je tokom nekoliko vekova deo rimskog sveta koji spajaju isti jezik, zakoni i građanska pripadnost. Tripolitanija izvozi maslinovo ulje, zlato i robove, a Kirenaika vino, lekove i konje. „Afrički Rimljani“ će u današnjoj zapadnoj Libiji, na granici s Tunisom, opstati sve do desetog veka.
U međuvremenu, područjem prolaze Vandali, za njima stižu Vizantija pa Arapi. Dalja istorija Libije pripada njima (640–1551), Otomanskim Turcima (1551–1911), Italiji (1911–1943) i Saveznicima iz Drugog svetskog rata (1943–1951). Kraljevina Libija, pod patronatom Ujedinjenih nacija, proglašena je 1951. godine: nezavisnost će plaćati „držanjem“ američkih i britanskih vojnih baza (Francuzi se brinu za Fezan) sve do 1969. kada na vlast dolazi mlađahni pukovnik Muamer el Gadafi.
Srednjevekovni Evropljani nisu zanemarivali trgovački značaj Libije, ali su njihovi pokušaji da je zauzmu bili više no kratkotrajni: sicilijanski kralj Rodžer II zadržao se nekoliko godina u XII veku, a španski Habsburgovci su uspeli da zauzmu Tripolis 1510, prepuštajući ga vitezovima Svetog Jovana, sve dok ga Sinan Paša nije zauzeo 1551. Tripolitanija, Kirenaika i Fezan potom postaju toliko važni da se o njima brine direktno Carigrad, ili ih otimaju odmetnute paše i begovi.
Početkom XX veka oko delova Turske počinje evropska otimačina. Italijani ulaze u Libiju 1911–1912. godine i tamo ostaju do 1943. Otpor Italijanima između dva svetska rata predvodi Idris al-Mahdi as-Senusi, potonji kralj Idriz I.
Ležišta nafte otkrivena su 1959. i tada je, može se sad reći, sve pošlo naopako.
Više nema neumerenog optimizma iz prošle godine da vlast „samo što nije pala“, ali je za razočaranja prerano. Kako se studenti snalaze između opozicije i režimskih batinaša? To je tema novog broja „Vremena“
Ne sme da nas iznenadi ako se ispostavi da je i studentski pokret i cela 2025. samo jedna faza u rušenju autokratskog režima. Mesecima se mnogo govori o bezuslovnoj podršci studentima, da li su dovoljno artikulisani, dovoljno politički zreli, dovoljno “ovakvi” ili “onakvi”... Ali nije to ključ uspeha ovog procesa. Ključ uspeha je bezuslovno otkazivanje podrške Aleksandru Vučiću
Kada će poljoprivrednici dočekati da ne moraju da traže pravdu na ulici i prosipaju mleko? Zbog čega se vlast ne bavi domaćom proizvodnjom od koje živi čak milion stanovnika Srbije? I zbog čega režim tvrdi da ne može ništa da uradi – što nije ni blizu istini – dok se gazdinstva po Srbiji gase
“Bez povratka kredibiliteta i poverenja građana, nijedna stranka nema šansu na izborima”, kaže za “Vreme” istoričar Dragan Popović. Po ekonomisti Savi Tatiću, “treba staviti sve na jedinog konja koji je sposoban da pobedi u trci. A taj konj je, jasno, studentski”
Skoro da je opšte mesto da su totalitarni vladari, koji se propagandno predstavljaju kao veliki junaci, zapravo prilično strašljive individue. Zauzvrat, stalno govore o svojoj snazi, odlučnosti i hrabrosti i ličnom heroizmu, istovremeno se okružujući desetinama slojeva superlojalista
Aleksandar Vučić nudi da Srbija uđe u EU i bez prava veta. Takva trgovina – geopolitički interes EU za interes režima da večno vlada – bila bi pogubna po građane Srbije
Nasilje se vratilo na ulice na velika noćna vrata. Dobar stari tandem, policija i batinaši, opet operiše u omiljenom mraku. I to ne slučajno - pripremaju se za krvavo leto, koje može da obeleži ostatke naših života
Zašto je trbušni ples specijalaca na revijalnom takmičenju u Dubaiju toliko važan sa Srbiju i slične autoritarne države? Biće da to i te kako ima veze sa medijskim i drugim slobodama
Još jedna zima našeg nezadovoljstva
Studenti između batinaša i opozicije Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
