Prvu "evropsku" naseobinu na teritoriji današnje Libije osnovali su Spartanci i Minijci s ostrva Tera (Santorini) u drugoj polovini sedmog veka stare ere. Bila je to Kirena, čiji se ostaci danas vide na istočnom delu obale Libije kod sela Šehat, ne tako daleko od Bengazija
Sad već skoro nezamenjiva, Vikipedija u odrednici „Libija“ kaže da je to „entitet“ čijim zapadnim delom vlada režim Muamera el Gadafija, a istočnim nešto što se zove Nacionalni prelazni savet. Internet je car, a brzo „ispravljanje“ dojučerašnjih istina pitanje časti i, možda, para.
Pomenutoj enciklopedijskoj podeli Libije na „Gadafijevu“ Tripolitaniju i „pobunjeničku“ Kirenaiku nedostaje samo Fezan, južni deo. Ideja o toj podeli Libije na „istorijske“ delove pojavila se neposredno pre ovog najnovijeg evroatlantskog napada. Zanimljivo je da se u međunarodnom političkom novogovoru nešto ranije pojavila i kao rešenje za Irak: i njega valja podeliti na tri dela, uglavnom po linijama vilajeta bivše Otomanske imperije.
U najranijoj istoriji Libija je ime kojim se označava cela Afrika. Druga dva dela sveta bila su Evropa i Azija; Herodot je držao kako postoji i afričko-azijska veza, Egipat. Levo od Egipta je Libija, desno Azija. Današnja Libija je italijansko ime za anektirane turske provincije Tripolitaniju i Kirenaiku (1911).
U petom veku stare ere Herodot kaže da je Posejdon poreklom libijsko božanstvo, kao što je i proročište Zevsa Amona – koje će Aleksandra proglasiti božjim sinom – u Libiji. Persej je preko Egipta dospeo u Libiju, da u Grčku odnese trofej, Gorgoninu glavu. Pred grčko-persijske ratove Egipat i Libija (Kirena i Barka) su Kralju kraljeva plaćale godišnji danak od 700 talenata srebra, po čemu su bili treća najbogatija satrapija – posle Inda („koliko ja znam ima ih najviše na svetu“), koji su danak plaćali zlatnim prahom, te Babilona i Asirije.
Prvu „evropsku“ naseobinu na teritoriji današnje Libije osnovali su Spartanci i Minijci s ostrva Tera (Santorini) u drugoj polovini sedmog veka stare ere. Bila je to Kirena, čiji se ostaci danas vide na istočnom delu obale Libije kod sela Šehat, ne tako daleko od Bengazija. Tirski Feničani su postepeno naselili područje Oea, osnovali Libdah i Sabratu – dajući Grcima razlog da ta tri mesta nazovu „Trigrad“, Tripolis. Kirena i kasnije osnovani Barka (Al Mardž), Euhesperide (Berenika, danas Bengazi), Tauhejra (Arsinoja, danas Tukrah) i Apolonija (Susah) nazvani su Pentapolis, „Petograd“. Sama Kirena postaće kasnije jedan od najvećih helenističkih kulturnih centara, filozofsko, medicinsko, arhitektonsko i obrazovno središte grčkog sveta.
Kirenski kralj Arkesilaj IV pobeđivao je sredinom petog veka stare ere na olimpijskim i pitijskim igrama u trkama četvoroprega, ali je atletsku slavu gradu pre toga doneo već Telesikrat, trkač pod oružjem: obojicu je u pobedničkim himnama zauvek proslavio Pindar.
Rimljani su anektirali Kirenaiku i priključili je Kritu kao provinciji 74. godine p.n.e. Tokom građanskih ratova Tripolitanija i Kirenaika su podržavale Pompeja i Marka Antonija protiv Cezara i Oktavijana. Potonji je, sad već kao Avgust, zauzeo severni Fezan. Tripolitanija dostiže vrhunac napretka u drugom i trećem veku n.e., posebno Leptis Magna, rodni grad careva iz dinastije Severa. Rimska Libija je tokom nekoliko vekova deo rimskog sveta koji spajaju isti jezik, zakoni i građanska pripadnost. Tripolitanija izvozi maslinovo ulje, zlato i robove, a Kirenaika vino, lekove i konje. „Afrički Rimljani“ će u današnjoj zapadnoj Libiji, na granici s Tunisom, opstati sve do desetog veka.
U međuvremenu, područjem prolaze Vandali, za njima stižu Vizantija pa Arapi. Dalja istorija Libije pripada njima (640–1551), Otomanskim Turcima (1551–1911), Italiji (1911–1943) i Saveznicima iz Drugog svetskog rata (1943–1951). Kraljevina Libija, pod patronatom Ujedinjenih nacija, proglašena je 1951. godine: nezavisnost će plaćati „držanjem“ američkih i britanskih vojnih baza (Francuzi se brinu za Fezan) sve do 1969. kada na vlast dolazi mlađahni pukovnik Muamer el Gadafi.
Srednjevekovni Evropljani nisu zanemarivali trgovački značaj Libije, ali su njihovi pokušaji da je zauzmu bili više no kratkotrajni: sicilijanski kralj Rodžer II zadržao se nekoliko godina u XII veku, a španski Habsburgovci su uspeli da zauzmu Tripolis 1510, prepuštajući ga vitezovima Svetog Jovana, sve dok ga Sinan Paša nije zauzeo 1551. Tripolitanija, Kirenaika i Fezan potom postaju toliko važni da se o njima brine direktno Carigrad, ili ih otimaju odmetnute paše i begovi.
Početkom XX veka oko delova Turske počinje evropska otimačina. Italijani ulaze u Libiju 1911–1912. godine i tamo ostaju do 1943. Otpor Italijanima između dva svetska rata predvodi Idris al-Mahdi as-Senusi, potonji kralj Idriz I.
Ležišta nafte otkrivena su 1959. i tada je, može se sad reći, sve pošlo naopako.
Stigao je novogodišnji dvobroj „Vremena“ gde je mnoštvo velikih članaka i intervjua, svašta za čitanje i uživanje. Osvrnuli smo se i na političku godinu na izmaku i najavili iduću
Građani su se tokom 2025. promenili i po tome što više nisu tražili vođe. Nisu čekali signal sa bine, niti su očekivali spas od izbora. Naučili su da je pritisak sam po sebi politička činjenica. U toj tihoj transformaciji leži najveći problem za vlast. Režim koji počiva na kontroli ne zna šta da radi sa ljudima koji su prestali da se plaše
Uprkos svim pritiscima, konzervator Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Nenad Lajbenšperger i njegove kolege neustrašivo su radili svoj posao i odbili da izbrišu zaštitu za Generalštab. Zato je “Vreme” proglasilo ovog istoričara za ličnost godine
Ništa se ne dešava od onog što Vučić najavljuje, uključujući i obećanje da će dohakati N1 i Novoj S. Zato nemoć i frustraciju krije tvrdnjom da te dve televizije nije zabranio jer mu koristi njihov rad. Jadno, jeftino i prozirno
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
