Prvu "evropsku" naseobinu na teritoriji današnje Libije osnovali su Spartanci i Minijci s ostrva Tera (Santorini) u drugoj polovini sedmog veka stare ere. Bila je to Kirena, čiji se ostaci danas vide na istočnom delu obale Libije kod sela Šehat, ne tako daleko od Bengazija
Sad već skoro nezamenjiva, Vikipedija u odrednici „Libija“ kaže da je to „entitet“ čijim zapadnim delom vlada režim Muamera el Gadafija, a istočnim nešto što se zove Nacionalni prelazni savet. Internet je car, a brzo „ispravljanje“ dojučerašnjih istina pitanje časti i, možda, para.
Pomenutoj enciklopedijskoj podeli Libije na „Gadafijevu“ Tripolitaniju i „pobunjeničku“ Kirenaiku nedostaje samo Fezan, južni deo. Ideja o toj podeli Libije na „istorijske“ delove pojavila se neposredno pre ovog najnovijeg evroatlantskog napada. Zanimljivo je da se u međunarodnom političkom novogovoru nešto ranije pojavila i kao rešenje za Irak: i njega valja podeliti na tri dela, uglavnom po linijama vilajeta bivše Otomanske imperije.
U najranijoj istoriji Libija je ime kojim se označava cela Afrika. Druga dva dela sveta bila su Evropa i Azija; Herodot je držao kako postoji i afričko-azijska veza, Egipat. Levo od Egipta je Libija, desno Azija. Današnja Libija je italijansko ime za anektirane turske provincije Tripolitaniju i Kirenaiku (1911).
U petom veku stare ere Herodot kaže da je Posejdon poreklom libijsko božanstvo, kao što je i proročište Zevsa Amona – koje će Aleksandra proglasiti božjim sinom – u Libiji. Persej je preko Egipta dospeo u Libiju, da u Grčku odnese trofej, Gorgoninu glavu. Pred grčko-persijske ratove Egipat i Libija (Kirena i Barka) su Kralju kraljeva plaćale godišnji danak od 700 talenata srebra, po čemu su bili treća najbogatija satrapija – posle Inda („koliko ja znam ima ih najviše na svetu“), koji su danak plaćali zlatnim prahom, te Babilona i Asirije.
Prvu „evropsku“ naseobinu na teritoriji današnje Libije osnovali su Spartanci i Minijci s ostrva Tera (Santorini) u drugoj polovini sedmog veka stare ere. Bila je to Kirena, čiji se ostaci danas vide na istočnom delu obale Libije kod sela Šehat, ne tako daleko od Bengazija. Tirski Feničani su postepeno naselili područje Oea, osnovali Libdah i Sabratu – dajući Grcima razlog da ta tri mesta nazovu „Trigrad“, Tripolis. Kirena i kasnije osnovani Barka (Al Mardž), Euhesperide (Berenika, danas Bengazi), Tauhejra (Arsinoja, danas Tukrah) i Apolonija (Susah) nazvani su Pentapolis, „Petograd“. Sama Kirena postaće kasnije jedan od najvećih helenističkih kulturnih centara, filozofsko, medicinsko, arhitektonsko i obrazovno središte grčkog sveta.
Kirenski kralj Arkesilaj IV pobeđivao je sredinom petog veka stare ere na olimpijskim i pitijskim igrama u trkama četvoroprega, ali je atletsku slavu gradu pre toga doneo već Telesikrat, trkač pod oružjem: obojicu je u pobedničkim himnama zauvek proslavio Pindar.
Rimljani su anektirali Kirenaiku i priključili je Kritu kao provinciji 74. godine p.n.e. Tokom građanskih ratova Tripolitanija i Kirenaika su podržavale Pompeja i Marka Antonija protiv Cezara i Oktavijana. Potonji je, sad već kao Avgust, zauzeo severni Fezan. Tripolitanija dostiže vrhunac napretka u drugom i trećem veku n.e., posebno Leptis Magna, rodni grad careva iz dinastije Severa. Rimska Libija je tokom nekoliko vekova deo rimskog sveta koji spajaju isti jezik, zakoni i građanska pripadnost. Tripolitanija izvozi maslinovo ulje, zlato i robove, a Kirenaika vino, lekove i konje. „Afrički Rimljani“ će u današnjoj zapadnoj Libiji, na granici s Tunisom, opstati sve do desetog veka.
U međuvremenu, područjem prolaze Vandali, za njima stižu Vizantija pa Arapi. Dalja istorija Libije pripada njima (640–1551), Otomanskim Turcima (1551–1911), Italiji (1911–1943) i Saveznicima iz Drugog svetskog rata (1943–1951). Kraljevina Libija, pod patronatom Ujedinjenih nacija, proglašena je 1951. godine: nezavisnost će plaćati „držanjem“ američkih i britanskih vojnih baza (Francuzi se brinu za Fezan) sve do 1969. kada na vlast dolazi mlađahni pukovnik Muamer el Gadafi.
Srednjevekovni Evropljani nisu zanemarivali trgovački značaj Libije, ali su njihovi pokušaji da je zauzmu bili više no kratkotrajni: sicilijanski kralj Rodžer II zadržao se nekoliko godina u XII veku, a španski Habsburgovci su uspeli da zauzmu Tripolis 1510, prepuštajući ga vitezovima Svetog Jovana, sve dok ga Sinan Paša nije zauzeo 1551. Tripolitanija, Kirenaika i Fezan potom postaju toliko važni da se o njima brine direktno Carigrad, ili ih otimaju odmetnute paše i begovi.
Početkom XX veka oko delova Turske počinje evropska otimačina. Italijani ulaze u Libiju 1911–1912. godine i tamo ostaju do 1943. Otpor Italijanima između dva svetska rata predvodi Idris al-Mahdi as-Senusi, potonji kralj Idriz I.
Ležišta nafte otkrivena su 1959. i tada je, može se sad reći, sve pošlo naopako.
Od zaposlenih u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture se traži, pod pretnjom otkaza, da postupe protiv Ustava, profesije i morala, kako bi leks specijalis o Generalštabu zaživeo u praksi. Oni odbijaju. Šta je to što im se dešava i koje vrednosti Generalštaba štite
Sa raznih strana razni dobro obavešteni ljudi javljaju da je Maji Gojković istekao rok trajanja i da će joj uskoro biti uručena zahvalnost za saradnju. U kojoj formi, videćemo. Ako će tako biti, zašto je Maja nastradala? Ona je poslušna, ali možda ne baš toliko koliko se od nje očekivalo. Možda se pravila luda više nego što joj je to bilo dozvoljeno. Prošle godine je preko noći likvidirana Razvojna agencija Vojvodine, koju je u toj formi osnovala Mirovićeva vlast. Deo zaposlenih, oni podobni, prebačen je u Fond za evropske poslove AP Vojvodine, kojim rukovodi “poznati evropejac” Ognjen Dopuđ, prepoznatljivog izgleda, “slavan” po tome što je fizički napadao i vređao studente koji su u septembru prošle godine blokirali ulaz u novosadski Rektorat. E sada, da li eventualni odlazak Maje Gojković ima veze sa svim ovim? Ako ima, onda je to zbog toga što nije bila efikasnija i brža u diferencijaciji, druge nema
Kako se odnosi na međunarodnom planu komplikuju i sukobi pojačavaju, sve više postaje jasno da desetogodišnje tvrdnje Aleksandra Vučića kako Srbija sa pojedinim državama ima bratske odnose nisu ništa drugo osim prazne priče
S obzirom na to da je bruto društveni proizvod Srbije oko 80 milijardi evra, a prihod Nisa u 2023. bio je oko 3,4 milijarde, gde je dodata vrednost oko 300 miliona, udeo u rastu BDP manji je od polovine procenta, ali gašenje rafinerije utiče i na rast cena, kao i na devizno tržište i neizbežan rast inflacije
“Postoji i to očekivanje – radio si najbolje što umeš, u skladu sa pravilima i dosadašnjom praksom. Veruješ da te to štiti, a zapravo te ne štiti. Znam da i danas ima kolega koji misle: ‘Sama je tražila, što je morala toliko da govori; dok god sam ja ovde, ušuškan i ne pravim veliku buku, meni tako nešto ne može da se desi.’... Cilj im je svakako osveta, za početak. Zatim hoće da pokažu da mogu. A onda i da to bude poruka za sve druge koji dižu glas na različitim stranama. Od odgovora akademske zajednice zavisiće u kojoj meri ćemo pristati na to, da li ćemo i koliko snage imati da kažemo: ‘Ovo nije slučaj samo jedne profesorke, nego se radi o principu’”
Donald Tramp konačno je do pucanja zavrnuo ruku Aleksandru Vučiću, pa naprednjački režim pred rusofilskim biračkim telom pravi sebi alibi da izbaci Ruse iz NIS-a – ako ne može milom, onda silom
Čak su i nacisti i komunisti bili shvatili da se bez elementarne pravne sigurnosti i kulture ne može vladati. Vučićeva primitivna ekipa, međutim, nije
Zet Kušner sigurno razmišlja vredi li sa Vučićem, Jovanovim i drugim ćacijima saditi tikve. Prilikom otimačine Generalštaba ispali su smotana banda koja se u toku pljačke banke bez maski krevelji u kamere i ostavlja na pultu ličene karte
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
