Prvu "evropsku" naseobinu na teritoriji današnje Libije osnovali su Spartanci i Minijci s ostrva Tera (Santorini) u drugoj polovini sedmog veka stare ere. Bila je to Kirena, čiji se ostaci danas vide na istočnom delu obale Libije kod sela Šehat, ne tako daleko od Bengazija
Sad već skoro nezamenjiva, Vikipedija u odrednici „Libija“ kaže da je to „entitet“ čijim zapadnim delom vlada režim Muamera el Gadafija, a istočnim nešto što se zove Nacionalni prelazni savet. Internet je car, a brzo „ispravljanje“ dojučerašnjih istina pitanje časti i, možda, para.
Pomenutoj enciklopedijskoj podeli Libije na „Gadafijevu“ Tripolitaniju i „pobunjeničku“ Kirenaiku nedostaje samo Fezan, južni deo. Ideja o toj podeli Libije na „istorijske“ delove pojavila se neposredno pre ovog najnovijeg evroatlantskog napada. Zanimljivo je da se u međunarodnom političkom novogovoru nešto ranije pojavila i kao rešenje za Irak: i njega valja podeliti na tri dela, uglavnom po linijama vilajeta bivše Otomanske imperije.
U najranijoj istoriji Libija je ime kojim se označava cela Afrika. Druga dva dela sveta bila su Evropa i Azija; Herodot je držao kako postoji i afričko-azijska veza, Egipat. Levo od Egipta je Libija, desno Azija. Današnja Libija je italijansko ime za anektirane turske provincije Tripolitaniju i Kirenaiku (1911).
U petom veku stare ere Herodot kaže da je Posejdon poreklom libijsko božanstvo, kao što je i proročište Zevsa Amona – koje će Aleksandra proglasiti božjim sinom – u Libiji. Persej je preko Egipta dospeo u Libiju, da u Grčku odnese trofej, Gorgoninu glavu. Pred grčko-persijske ratove Egipat i Libija (Kirena i Barka) su Kralju kraljeva plaćale godišnji danak od 700 talenata srebra, po čemu su bili treća najbogatija satrapija – posle Inda („koliko ja znam ima ih najviše na svetu“), koji su danak plaćali zlatnim prahom, te Babilona i Asirije.
Prvu „evropsku“ naseobinu na teritoriji današnje Libije osnovali su Spartanci i Minijci s ostrva Tera (Santorini) u drugoj polovini sedmog veka stare ere. Bila je to Kirena, čiji se ostaci danas vide na istočnom delu obale Libije kod sela Šehat, ne tako daleko od Bengazija. Tirski Feničani su postepeno naselili područje Oea, osnovali Libdah i Sabratu – dajući Grcima razlog da ta tri mesta nazovu „Trigrad“, Tripolis. Kirena i kasnije osnovani Barka (Al Mardž), Euhesperide (Berenika, danas Bengazi), Tauhejra (Arsinoja, danas Tukrah) i Apolonija (Susah) nazvani su Pentapolis, „Petograd“. Sama Kirena postaće kasnije jedan od najvećih helenističkih kulturnih centara, filozofsko, medicinsko, arhitektonsko i obrazovno središte grčkog sveta.
Kirenski kralj Arkesilaj IV pobeđivao je sredinom petog veka stare ere na olimpijskim i pitijskim igrama u trkama četvoroprega, ali je atletsku slavu gradu pre toga doneo već Telesikrat, trkač pod oružjem: obojicu je u pobedničkim himnama zauvek proslavio Pindar.
Rimljani su anektirali Kirenaiku i priključili je Kritu kao provinciji 74. godine p.n.e. Tokom građanskih ratova Tripolitanija i Kirenaika su podržavale Pompeja i Marka Antonija protiv Cezara i Oktavijana. Potonji je, sad već kao Avgust, zauzeo severni Fezan. Tripolitanija dostiže vrhunac napretka u drugom i trećem veku n.e., posebno Leptis Magna, rodni grad careva iz dinastije Severa. Rimska Libija je tokom nekoliko vekova deo rimskog sveta koji spajaju isti jezik, zakoni i građanska pripadnost. Tripolitanija izvozi maslinovo ulje, zlato i robove, a Kirenaika vino, lekove i konje. „Afrički Rimljani“ će u današnjoj zapadnoj Libiji, na granici s Tunisom, opstati sve do desetog veka.
U međuvremenu, područjem prolaze Vandali, za njima stižu Vizantija pa Arapi. Dalja istorija Libije pripada njima (640–1551), Otomanskim Turcima (1551–1911), Italiji (1911–1943) i Saveznicima iz Drugog svetskog rata (1943–1951). Kraljevina Libija, pod patronatom Ujedinjenih nacija, proglašena je 1951. godine: nezavisnost će plaćati „držanjem“ američkih i britanskih vojnih baza (Francuzi se brinu za Fezan) sve do 1969. kada na vlast dolazi mlađahni pukovnik Muamer el Gadafi.
Srednjevekovni Evropljani nisu zanemarivali trgovački značaj Libije, ali su njihovi pokušaji da je zauzmu bili više no kratkotrajni: sicilijanski kralj Rodžer II zadržao se nekoliko godina u XII veku, a španski Habsburgovci su uspeli da zauzmu Tripolis 1510, prepuštajući ga vitezovima Svetog Jovana, sve dok ga Sinan Paša nije zauzeo 1551. Tripolitanija, Kirenaika i Fezan potom postaju toliko važni da se o njima brine direktno Carigrad, ili ih otimaju odmetnute paše i begovi.
Početkom XX veka oko delova Turske počinje evropska otimačina. Italijani ulaze u Libiju 1911–1912. godine i tamo ostaju do 1943. Otpor Italijanima između dva svetska rata predvodi Idris al-Mahdi as-Senusi, potonji kralj Idriz I.
Ležišta nafte otkrivena su 1959. i tada je, može se sad reći, sve pošlo naopako.
Što vlast Aleksandra Vučića u kampanji više demonstrira nasilje, to se više žali kako je tobože ona ugrožena. Tada nema političkih protivnika, nego neprijatelja od kojih se valja „odbraniti“, to jest zatući ih, piše „Vreme“ u novom broju
Bivši predsednik Srbije ušao je u izbornu kampanju sa gotovo svim polugama političke i institucionalne moći. Istovremeno, njegovi protivnici postaju nasilnici, teroristi, strani plaćenici i pretnja državi, dok se vlast predstavlja kao strana koja se samo brani. Od Bežanijske kose i Futoške pijace do Beogradske arene, ista zamena uloga otvara pitanje opasnije od toga ko je započeo pojedinačni incident: šta se događa kada politički protivnik prestane da bude konkurent na izborima i postane neprijatelj od kojeg treba braniti Srbiju
Birača iz rasejanja ovog puta ima jednako kao birača – recimo – Kragujevcu, četvrtom gradu po veličini u Srbiji. Njihov značaj prepoznao je i režim koji je sitnim psinama odbio otvaranje mnogih biračkih mesta te primorava ljude na drugim meridijanima da glasaju u sred noći
Aleksandar Šapić politički je preživeo 6. oktobar i sednicu Skupštine grada na kojoj se nije ni razmatrala njegova smena. Opozicija je obećala da će je formalno zatražiti u narednom periodu iako je jasno da većinu nemaju. Za sada i oponenti vlasti, ali i građani imaju samo obećanje v. d. predsednice države Ane Brnabić da će “svi u budućnosti videti šta će biti stav stranke” čiji je Šapić potpredsednik. Do tada će režim da zaćuti, baš kao što i sada glasno tihuje prvi čovek grada koji ponovo nije bio na sednici na kojoj je objektivno bio ključna tema
Aleksandar Vučić u ovoj kampanji gotovo da nije održao govor bez pominjanja žena. Sam je objasnio zašto: žena je odgovorna jer mora da brine o kući, deci i roditeljima. U tom komplimentu sadržana je cela njegova predstava o ženi, ali i granica iza koje žena prestaje da bude “naša” i postaje neprijatelj
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
U predizbornoj kampanji Šapić je fizički napao Tatjanu Mićić, aktivisti SNS-a su prebili vladinog službenika na radnom zadatku, a Vučić nikako da obelodani koga je sve pomilovao iz vlastitih redova. Šta im je?
Predizborna kampanja i političko nasilje
Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
