Istorija na malom ekranu

Televizija je, svakako, medij koji je u stanju da nas najbrže i najjače provocira, ali je taj efekat veoma kratkog daha. U Srbiji, gde su estrada i politika ruku pod ruku blještale na malom ekranu, teško ćete uspeti da se prisetite važnih slika koje su nam obeležile tv-program tokom 2003. Ipak, postoji nešto što bismo mogli nazvati TV istorijom, ili materijalom za kolektivno sećanje. Arhiv RTS-a nam je tokom 2003. iz dana u dan prikazivao takve emisije. Šta ćemo onda pamtiti iz ove, izgleda ponovo, istorijske godine?

UBISTVO ZORANA ĐINĐIĆA: Događaj čije ćemo posledice najviše osećati svakako je ubistvo Zorana Đinđića. Ovih dana je u Specijalnom sudu počelo suđenje grupi koja je optužena za ovaj zločin, ali mnogo tragičnija je apatija koju su građani Srbije osetili posle smrti Premijera. Sve je počelo snimkom ispred Vlade Srbije, gde smo videli kola s tamnim staklima kako panično uleću u saobraćaj. Usledila je konferencija u Vladi Srbije, gde je istureni Čović pročitao narodu tragičnu vest. Ovaj trenutak je svakako doprineo Čovićevom imidžu čoveka kojeg se sete kad prigusti. Ipak, moramo priznati da ga pomenuti nije zloupotrebio tokom izborne kampanje. Srbija je stala i udarila se po čelu. Nakon toga, televizije su prenosile verovatno poslednju veliku sahranu u Srbiji, kada su građani ispratili kovčeg od hrama Svetog Save do groblja. Titova sahrana bila je režirana i savršeno televizijski pokrivena, dok je Đinđićeva sahrana bila poslednji pozdrav i poslednja velika šetnja – kako je to rekao gospodin Živković. Televizije su danima snimale građane koji su zaista spontano čekali da upišu svoje poruke u knjigu žalosti ili ostave cveće ispred Vlade. Simbolički, ispratili smo vreme ulične borbe za demokratiju i ušli u institucionalni period – u kojem smo se (pokazaće se) mnogo lošije snašli.

AKCIJA SABljA: Drugi veliki TV spektakl počeo je neposredno posle sahrane – a zovemo ga akcija Sablja. Iako je u zemlji uvedeno vanredno stanje i medijske slobode bile ograničene, Sablja je svojom dramatikom mamila televizije da događajima daju dozu spektakla. Počelo je s listom osumnjičenih, pa su se u Dnevniku RTS-a pojavili Legija, Kum, Budala, Šiptar, Mutavi i kompanija. Videli smo i fotografije kokainskog provoda zemunskog klana, istorijske slike Budale u kadi i Budale u Parizu. Ceca je spektakularno uhapšena, kao i Pacov iz Omoljice, a građani su napamet naučili telefon za anonimno dostavljanje informacija o beguncima. Kažu da je to bilo vreme Bebe Popovića i Biroa za komunikacije, ali mora se priznati da informacija nije nedostajalo (o kvalitetu drugom prilikom). Deca su naučila nadimke kriminalaca, televizije su ušle u zabranjene vile i kućerine, a naučili smo dosta o naoružanju i pirotehnici. Rušenje kuće u Šilerovoj, koje je trajalo danima, pokazalo je simbolično da Sablja neće biti baš britka dimiskija, jer je neprijatelj (što reče ministar Mihajlović) stoglava aždaja. Paralelno s hvatanjem i razoružavanjem kriminalaca, policija je razoružavala i građane, koji su mogli bez posledica da se reše svojih kućnih arsenala. Videli smo iz čega sve puca i prangija naš narod, a nije falilo ni džebane – koju je jedna bakica (ja video u emisiji „Srbija danas“) pakovala u plastične dvolitraše od kokakole i zalila uljem da se ne pokvare.

Obračun se desio u selu Meljak – gde je policija ubila Duću Šiptara i Kuma, a mi smo videli leševe i jatačku jazbinu. Klupko je počelo da se odmotava – pa je konačno otkriveno mesto gde je ubijen i zatrpan Ivan Stambolić. U svem tom užasu pomislili smo da će čitava priča oko Sablje dobiti pristojno finale. Vanredno stanje je ukinuto – jer se, prostim jezikom rečeno, otelo kontroli.

HVATANjE SADAMA HUSEINA: Sledeća TV slika koju ću sigurno pamtiti jeste snimak hvatanja Sadama Huseina. Videli smo ga (kao i ove naše budale) sakrivenog u nekakvoj zemunici, bradatog i kosmatog, a kažu da se marincu koji ga je prvi video obratio rečima – ja sam predsednik Iraka i spreman sam da pregovaram. Marinac mu je preneo pozdrave predsednika Buša. Onda su ga odveli kod nekog čika doktora, koji mu je uzeo uzorak DNK i lampicom petljao po zubima i grlu. Veliki vođa je putem televizije pretvoren u Duboko grlo. Njegove sinove su Amerikanci izrešetali, pa ih pokazali narodu, a Sadamu su razjapili usta i čupkali ga za bradu. Šta je bilo u njegovim ustima – cijanidske tablete, bomba u plombi – ne, tamo nije bilo ništa, jer je Sadam sada Ništa. Bila je to najveća pobeda tokom rata u Iraku, a dobila ju je – televizija.

DOMAĆE SERIJE (LISICE, MILE, CRNI GRUJA): Vratimo su u Srbiju, gde je TV program nesumnjivo obeležio svojevrstan vaskrs domaćih TV serija. Prvo su se pojavile „Lisice“ sa pričom o lepim, mladim i uspešnim devojkama, koje se probijaju kroz živopisni džet-set tranzicione Srbije. Kritika je zamerala seriji sličnost sa serijalom „Seks i grad“, govorilo se da kod nas nema takve životne lakoće, ali – gotovo svi su gledali. Dobili smo nove tv-zvezde, a sekretarice i PR menadžerke su našle svoje uzore. Domaća produkcija je, bar nakratko, pobedila latino sapunice.

Drugu seriju gledamo na BK televiziji – gde se (opet prema stranom uzoru) pojavio „Crni Gruja“. U susret obeležavanju dva veka od Prvog srpskog ustanka, ovaj serijal pokušava da se zeza sa dosad nedodirljivim svetinjama. Iako je kvalitet promenljiv, autorima treba odati priznanje za hrabrost – jer daju potpuno nov pogled na Karađorđa, Turke i trgovinu prasićima.

Treća domaća serija koja je obeležila 2003. svakako je „Mile protiv tranzicije“ na TV B92. Ako se popularnost domaće serije meri citatima koje čujete na ulici – Mile je apsolutni šampion. Tema je ponovo tranzicija, pa izgleda da nam ona postaje sudbina, pre dva veka i danas.

RAT REKLAMAMA (KAFE U SRBIJI): Osim igranih serija (i sve brojnijih kvizova po licencama), TV program su obeležile i reklame za razne vrste kafe. U toku je pravi kofeinski rat, a konkurenti se najžešće tuku reklamama. Prvo ćete primetiti kvantitet, jer na malom ekranu neko neprekidno srče, zakuvava, pijucka jutarnju kafu ili, bošnjački rečeno, ćeifi. Druga stvar koja pada u oči su poznati glumci koji postaju zaštitni znaci određenog brenda, pa je to postala i svojevrsna top lista ovdašnjih glumaca. Vremenom su reklame za kafu postale više od običnog ubeđivanja potrošača, jer se pojavila dramaturgija. Tako danas imamo mini serije koje prate život jedne porodice ili jednog glumačkog para, a kafica je postala simbol porodičnog jedinstva ili bračne harmonije. Bensedinska Srbija kakvu pamtimo iz Slobinog vremena, kada je bensedin (dijazepam) bio droga izbora, pretvorila se u zemlju koja se vraća normalnijim načinima opuštanja.

POGIBIJA KATARINE MARIĆ: Na kraju – ne mogu da preskočim jedan minut TV programa – minut koji ću pamtiti čitavog života. Postoje slike koje vam se urežu u sećanje jer se tada televizija obraća direktno vama. Taj osećaj užasa doživeo sam kada sam putem televizije video i čuo da je u saobraćajnoj nesreći nastradala moja prijateljica Katarina Marić, pokošena džipom Ministarstva poljoprivrede. Televizija se uglavnom bavi ljudima i sudbinama koje su vam daleke i čine se veštačkim. Obični ljudi po pravilu se na televiziji pojave u slučaju tragedije, to vam je sigurno baš kao i pravilo da telefon koji zvoni u tri ujutro ne donosi lepe vesti. Ostavka gospodina Veselinova i sva prateća medijska priča – biće verovatno zaboravljeni. Izgleda da protekle godine i nismo gledali lepe slike na malim ekranima, zar ne?