"Istine i iluzije"; Vreme br. 1117
U intervjuu „Istine ili iluzije“ („Vreme“ od 31. maja 2012) Volfgang Išinger nemački diplomata, koji je 2007. godine ispred Evropske unije bio član Trojke koja je posredovala u pregovorima između Srbije i predstavnika privremenih institucija Kosova, iznosi svoja zapažanja o Srbiji i načinu na koji su predstavnici Srbije zastupali i branili državne i nacionalne interese. Išinger takođe izlaže svoje viđenje činjenica koje su bile važne za pregovarački proces, daje svoje ocene i mišljenje kako bi Srbija trebalo da se ponaša prema Kosovu i uopšte na Balkanu i iznosi svoj zaključak o delovanju Srbije koje bi bilo u njenom najboljem interesu.
Kada je reč o činjenicama, Išinger tvrdi da sam kao premijer Srbije na njega „ostavio utisak čoveka koji uvek govori ‘Ne’. Ovaj svoj utisak Išinger je potkrepio sledećim rečima: „On nije imao ništa korisno da predloži osim da kaže ‘Ne’ na sve iznete predloge“. Ovakva Išingerova reinterpretacija pregovora koji su vođeni pod posredstvom Trojke, zaslužuje razjašnjenje i odgovor.
Mislim da će se Išinger složiti sa mojom ocenom da je on sam ušao u pregovore sa jedinom idejom i ciljem – da Kosovo na kraju postane nezavisno uz dobrovoljnu saglasnost srpskih vlasti. I nema nikakve sumnje, to se lako može proveriti i posvedočiti, da sam Išinger tokom pregovora nije izneo nijedan predlog koji bi podrazumevao poštovanje i očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije. S druge strane, predstavnici Srbije su polazeći od uporednih iskustava predlagali rešenja koja su bila legalna, kompromisna, funkcionalna i održiva. Na kraju smo predložili jedan konkretan model najšire autonomije i statusa najpovlašćenije nacionalne manjine za kosovske Albance, pri čemu se autonomni status Kosova oslanjao na rešenje statusa Hong Konga u Kini. Po tom detaljno razrađenom predlogu albanska strana bi imala realnu vlast u Pokrajini, ali bi se formalno sačuvao suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Na sve ove podrobno i opširno razvijene predloge od Išingera nije se čulo čak ni jedno „Ne“. Kratko rečeno, svaki razuman i kompromisan predlog Beograda bio je potpuno ignorisan, osim što je Išinger učtivo saslušao izlaganja srpske strane.
Istina, Išinger je u jednom u pravu. Na sva njegova navaljivanja da dam saglasnost na bilo koju prikrivenu ili izričitu formu nezavisnosti Kosova, moj odgovor je bio odričan. Jer, Narodna skupština me nije ovlastila da pregovaram o komadanju Srbije i davanju saglasnosti na nezavisnost Kosova, već je moj mandat bio isključivo da pregovaram o kompromisnom rešenju unutar formalnog očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije. I da bih do kraja bio pravičan i istinito interpretirao pregovore, mogu da kažem da sa istom doslednošću sa kojom sam ja odbacivao svaku mogućnost da se Srbija saglasi sa nezavisnošću Kosova, Išinger je ignorisao, odnosno odbacivao svaki predlog koji je podrazumevao očuvanje celovitosti Srbije. Jedina je razlika u tome što je predmet pregovora ipak bila moja zemlja, dok je Išinger bio zastupnik zapadnih sila.
Zaslužuje da se osvrnem na još nekoliko Išingerovih zapažanja. Naime, on kaže sledeće: „Smatram da je on (Koštunica) srpski lider koji je blokirao progres koji je mogao biti u interesu srpske nacije.“ Progres srpske nacije o kome govori Išinger u suštini jeste neka vrsta pristajanja na nezavisnost Kosova. Išinger smatra da sam ja tu vrstu progresa blokirao jer nisam pristao da dam saglasnost na bilo koji model nezavisnosti Kosova. Suština oko koje se ni tada ni danas ne možemo složiti, jeste najnačelnije pitanje kome pripada pravo da odlučuje šta je u interesu Srbije i šta za Srbiju predstavlja progres, a šta državno i nacionalno nazadovanje i propadanje. Prihvatam pravo Išingera da govori o tome šta je u interesu njegove zemlje, ili šta je u interesu EU, ali mislim da isključivo Srbiji, njenom narodu i njenim predstavnicima pripada pravo da određuju šta je u interesu Srbije i šta je progres Srbije.
Sledeća stvar koja zaslužuje pažnju jeste još jedna Išingerova ocena: Koštunica je „bio veoma kategoričan i svoje stavove je bazirao na pravnim argumentima“. Siguran sam da sam više puta i Išingeru rekao da su osnovna načela međunarodnog prava, kao i sama Povelja UN i Rezolucija 1244, sami po sebi kategorični i izričiti. Nepovredivost granica međunarodno priznatih država je temeljno načelo međunarodnog poretka uspostavljenog posle Drugog svetskog rata. Naravno da svaka država može, ako hoće, da se saglasi sa prekrajanjem svojih granica, ali nasilna promena granica je potpuno neprihvatljiva. Srbija je tokom pregovora imala tri mogućnosti: da se drži međunarodnog prava, da sama silom pokuša da reši problem, ili da se dobrovoljno odrekne svoje teritorije, što je u suštini i bio Išingerov predlog. Mi smo od te tri mogućnosti kao najbolju, i u datim okolnostima najprimereniju mogućnost, izabrali poštovanje međunarodnog prava.
I na kraju, nešto se mora reći i o Išingerovim nedoumicama vezanim za moje viđenje budućnosti Srbije. Išinger se pita da li sam možda mislio da Srbija „treba da bude aneks Rusije“. Ne mogu da odgonetnem otkud Išingeru pomisao da bih ikada Srbiju mogao da vidim kao nečiji aneks. Za mene je jednostavno i uvek bilo neprihvatljivo da Srbija, kao stara država, i srpski narod, kao stari državotvorni narod, budu nečiji aneks, bilo da je reč o Nemačkoj, Evropskoj uniji, ili, kako se Išinger izrazio, da bude aneks Rusije. Zalagao sam se i zalagaću se jednostavno i uvek za to da Srbija bude samostalna i slobodna država, čemu su tolike generacije Srba težile i po čemu je istorija Srbije posebno prepoznatljiva.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
