Iako bi se dalo očekivati da savetnik predsednika Republike bude ličnost iz senke, Nebojša Krstić, savetnik Borisa Tadića za medije, istovremeno je i osoba prilično zastupljena u medijima. Oglašava je u dnevnim novinama i na blogovima, reaguje na optužbe koje mu se upućuju i svojim istupima, gotovo redovno, izaziva burne polemike. Prethodne sedmice, poslanik Nove Srbije Miroslav Markićević saopštio je da je Republički odbor za sprečavanje sukoba interesa pokrenuo postupak protiv Nebojše Krstića pošto je, navodno, on istovremeno i savetnik predsednika i vlasnik marketinške agencije „Nova komjunikejšens“. Predsedništvo Srbije demantuje ove tvrdnje i saopštava da je Krstić svoja upravljačka prava u agenciji preneo još 2005, dok nadležni u Republičkom odboru ističu da po tom pitanju „nije doneto nikakvo rešenje“, već je samo „pokrenut proces“.
Na pitanja „Vremena“ o ovoj optužbi, tačnom opisu svog posla, odnosima sa medijima i o moći kojom raspolaže, Krstić je odgovorio u pisanoj formi.
„VREME„: Ovih dana optužili su vas za sukob interesa, što ste demantovali. Šta ili ko konkretno stoji iza te optužbe?
NEBOJŠA KRSTIĆ: To su isti oni koji su za vakta prethodne, Koštuničine vlade, pokušali da dokažu da su predsednik i njegovi saradnici izdali Kosovo. Pošto im ta izmišljotina nije prošla, sada pokušavaju da smisle nešto novo. Računaju da, kad već odlaze u zaborav, naprave neku štetu. Mene lično zanima kako se zaštititi od poslanika koga štiti imunitet. Ako se ispostavi, kao u mom slučaju, da on kleveće i iznosi neistine, morao bi da postoji izlaz iz te situacije. Ja predlažem da se g. Markićević, kao džentlmen, odrekne poslaničkog imuniteta i da mi priliku da ga tužim, ili – da mi se javno izvini. U suprotnom, pokazaće da mu namere nisu bile časne.
Šta vidite kao vaš najveći problem u odnosu sa medijima i novinarima?
Posle skoro pet godina bavljenja ovim poslom, nemam najveći problem. Uglavnom, sa svim medijima imamo korektne i profesionalne odnose. Ne verujem ni da predstavnici bilo elektronskih, bilo štampanih medija imaju neku ozbiljniju primedbu na saradnju sa kabinetom predsednika i njegovom pres službom. U bliskoj prošlosti, i onoj malo daljoj, moj posao radili su likovi iz sive zone političkog života, tzv. kontroverzne ličnosti. Oni su prevaru, obmanu i podmetačinu videli kao elemente svoje svakodnevne prakse. Toga danas više nema i to može da vam posvedoči glavni urednik bilo kojih novina ili televizije.
U intervjuu Borisa Tadića „Politici“ u aprilu 2008. godine objavljene su i vaše upadice. Kakva je inače vaša uloga pre, tokom i nakon intervjua predsednika Republike?
Bio je to jedan od retkih neprofesionalnih i tendencioznih intervjua i on je bio sramota za novine i za urednika koji su ga takvog objavili. To je ocena većeg broja ozbiljnih novinara, a ne moja. Ali, sve to ide u rok službe. Moja uloga je uglavnom tehnička, u organizacijskom smislu. Dakle, ne naročito značajna.
Da li postoji neki medij koji vam se nalazi na „crnoj listi„, medij čije molbe za intervju Boris Tadić odbija po vašem savetu? Ako postoji, zašto je to tako?
Crne liste, naravno, ne postoje, ali predsednik ne daje intervjue listovima koji se bave zabavnim i bulevarskim temama. Srećom takvi intervjue retko i traže. Kada su u pitanju konferencije za novinare koje drži predsednik, svi mediji koji se akredituju potpuno su ravnopravni i dobrodošli.
Postoji li neka razlika u načinu na koji vi, kao savetnik za medije, tretirate strane i domaće medije?
Postoji. Domaći mediji uvek imaju prednost. Računam, predsednik ima obavezu da se obraća našoj javnosti i da o svojim aktivnostima informiše one koji su ga izabrali. Što se tiče stranih medija, oni svakako nisu nevažni i govoreći za njih Boris Tadić uporno pokušava da poboljša sliku o Srbiji i promeni nasleđene negativne stereotipe.
Šta sve zapravo obuhvata uloga savetnika za medije predsednika Republike Srbije?
U odluci o postavljenju piše samo da sam savetnik predsednika. To savetnik je neki raniji birokrata izmislio jer je valjda fina, bezbolna reč za osobu kojoj je delegiran neki posao. Kod majstora, automehaničara postoje pomoćnici; neki se bave auspusima, neki hladnjacima, a neki karburatorom. E, ja sam kod mog majstora pomoćnik zadužen za karburatore, tj. za medije, tj. za javnost, šta god to trebalo da znači. Pojednostavljeno, pomažem medijima u praćenju rada jedne državne institucije.
Kakva je, po vama, medijska slika u Srbiji?
Depresivna. Da li zahvaljujući onoj nesrećnoj dekadi devedesetih, da li zbog nečeg potonjeg, nažalost, naši su mediji našpanovani na saprofitnu delatnost. Od otpadaka, zla i nesreće često se ne vidi ništa pozitivno, svetlo, uspešno i optimističko. Čini mi se da je to pomalo veštačka situacija, a pošto se u prirodi neumitno ostvaruje ravnoteža i mediji će menjati svoje navike, onako kako se menja Srbija i onako kako će diktirati interesovanja i potrebe publike.
Stručna javnost prilično se oštro osvrnula na neke odredbe izmenjenog Zakona o javnom informisanju, navodeći da su u pitanju restriktivna zakonska rešenja koja ograničavaju slobodu medija. Kako komentarišete primedbe stručne javnosti na taj zakon?
Lično sam protivnik represivnih mera. I fakat je da su medijski poslenici sa zebnjom dočekali pomenuti zakon. S druge strane, fakat je i da su negodovanja utihnula. Mislim da država mora stalno i veoma pažljivo da meri i da nikad ne dozvoli da represivne mere ugroze slobodu mišljenja i pravo novinara na iznošenje istine, kao što i građani moraju da budu zaštićeni od medijskih manipulacija i zloupotreba bilo da one dolaze od političara, tajkuna ili kriminalaca.
Mnogi vas smatraju za jednog od najuticajnijih ljudi u Srbiji. Kolika je zapravo vaša moć?
Nisam video svoje ime ni na jednoj od mnogih lista uticajnih osoba, a bilo ih je na desetine. S pravom. Ne mislim za sebe ni da sam uticajan, niti da sam naročito važan. Ali jesam povlašćen. Moja je povlastica u tome da mogu da budem prisutan i svojim očima vidim neke od ljudi koji danas kroje sudbinu sveta. To je za autsajdera s Lekinog Brda popriličan iskorak.
Zašto se o predsednikovim savetnicima govori kao o „političkom dvoru„?
Pa mora nekako da se govori. Pošto nije srpski da se o nama govori kao o osobama na ivici nervnog sloma i ljudima koji imaju idealno povećane faktore rizika za razvoj koronarne bolesti, govori se u duhu našeg uobičajenog cinizma – kao o „dvorjanima“. Ali neka se govori makar i sa podsmehom i omalovažavanjem. Nek’ smo i lonac samo da se ne razbijemo.
