Intelektualac protiv operativca

Na kraju ove nedelje jedan od dvojice plavo-žutih lidera sešće u fotelju predsednika Demokratske stranke. Pretendenti na lidersku funkciju su, s jedne strane, Zoran Živković, premijer u ostavci i zamenik predsednika stranke, i, s druge, Boris Tadić, ministar vojni, potpredsednik stranke i nosilac izborne liste demokrata na parlamentarnim izborima. Prema poslovniku Skupštine DS-a, kandidat za predsednika može da bude član stranke koga predloži najmanje 15 opštinskih odbora, 20 članova Glavnog odbora, poslanički klub ili 20 delegata Skupštine.

DS sada bira trećeg predsednika u svojoj četrnaestogodišnjoj istoriji, i ovog puta, potiskivane ambicije, skrivene u senci jakog lidera, izbile su na površinu nepunih godinu dana po ubistvu Zorana Đinđića. Unutar stranke vodi se žestoka kampanja, a govori se čak i o ucenama, pretnjama i pritiscima lobista kandidata. Januarska sednica Glavnog odbora DS-a pokazala je da ta stranka ima različite struje i frakcije pa zato neki predviđaju da će Izborna skupština biti prilika za pročišćavanje stanke i razlaz sa ljudima koji su se kompromitovali. Posle Đinđićevog ubistva, u DS-u je napravljen vakuum i stranka je odlučila da ne bira novog predsednika. I u tom svetlu posmatrano, sadašnja dešvanja u Demokratskoj stranci su logičan rezultat procesa koji je odlagan. Reč je o klasičnoj borbi za kontrolu poslova i izboru šefa stranke.

PREPLITANjE: Kolike su šanse Zorana Živkovića ili Borisa Tadića da 21. februara dobiju podršku većine od 1700 članova Skupštine DS-a i šta je to što će demokrate opredeliti za jednog od ove dvojice? Politički analitičari saglasni su u proceni da su šanse Borisa Tadića i Zorana Živkovića približne, ali, za sada, Boris Tadić figurira kao kandidat s malom prednošću za predsedničko mesto. Drugi tvrde da je Tadić ubedljivo favorit i u prilog te procene navode rezultat glasanja na Glavnom odboru kada se raspravljalo o uspehu izborne kampanje i kada je aktuelni vojni ministar dobio više nego ubedljivo poverenje delegata: Od 338 članova Glavnog odbora samo je osmoro dalo podršku stavu Čedomira Jovanovića i Zorana Živkovića da su izbori bili neuspešni.

Karijere Zorana Živkovića i Borisa Tadića se po treći put prepliću.

Početkom prošle godine obojica su bili kandidati za ministra vojnog. Posle predsedničkih izbora u novembru 2003. godine, Predsedništvo stranke je odredilo da nosilac liste DS-a na prevremenim parlamentarnim izborima bude Živković koji je tada izjavljivao da je smešno i pomisliti da Tadić bude nosilac liste. Kasnije su odluku Predsedništva korigovali Glavni odbor i samo Predsedništvo. I dogodilo se da Tadić bude nosilac kampanje, dok je Živković bio u zapećku. Posle izbora Tadić je bio zadovoljan kampanjom, a Živković je ocenjuje isuviše ličnom. Živković je rekao i da je tokom kampanje, koju je Tadić vodio, on kao zamenik predsednika morao da se bori da dobije reč na konvencijama. „Na konvenciji u Beogradu rečeno mi je da nije predviđeno da govorim. Odgovorio sam im da mogu da me spreče jedino fizički.“ On je zamerio Tadiću što se postavio kao jedini nosilac liste, a ne kako je planirano, prvi u ekipi. Na pitanje šta smatra najpozitivnijom osobinom Borisa Tadića, Živković odgovara: „To što je u stranci od početka, to što delimo iste vrednosti. Osnovni magistralni pravci su nam potpuno isti.“

Zorana Živkovića karakteriše „preduzetnički“ duh u politici (stranka je preduzeće) i važi za sposobnog operativca. Nije stranački prvoborac, član stranke je od 1992. godine, ali je čovek koji ima iskustvo „na terenskom radu“. Njegove mane su trapava retorika i činjenica da kao premijer nije uspeo da održi vladu i da je izgubio reformsku bitku. Boris Tadić je, prema vlastitim rečima, stranačku karijeru počeo sa podrškom samo sedmoro ljudi, da bi ga sada više od 150 opštinskih odbora predložilo za mesto predsednika DS-a.

Boris Tadić odaje utisak uzdržanog i odmerenog političara. Sa filozofskim mirom i profesorski, bez oštrih reči, odgovara svojim oponentima. „Znate, u politici se krećete iz situacije u situaciju. Ja nisam od političara koji voli da se ponaša ultimativno, jer smatram to primitivnim političkim ponašanjem, ne volim da se zaklinjem i ne volim da zatrpavam sve mostove za saradnju, zato što mi nismo ovde zbog privatnih razloga, već zbog javnih interesa.“ Dok Tadić ne krije želju da bude kandidat za predsednika DS-a, već je tokom kampanje za parlamentarne izbore najavio da je spreman da bude kandidat za predsednika stranke, Živković je, posle izbore, u januaru ove godine članovima stranke poručio: „Ako mislite da je Zoran Živković potreban DS-u, kandidovaćete me. Sam to neću učiniti.“ Do sada je Živković dobio podršku 18 stranačkih odbora. Po rečima Živkovića, „u DS-u postoji uvek 15 tabora, ali to je normalno za demokratsku stranku, to je dobro za DS i za Srbiju, da Srbija ima jedinu veliku stranku gde ljudi mogu na GO-u i predsedniku i potpredsedniku u lice da kažu ono što misle“.

Tadić važi za političara intelektualca koji je u postupcima odmeren. Do sada je uvek bio u drugom planu, sve dok nije postao ministar odbrane. Podrška članstva i odbora dovela je do toga da Tadić umesto Živkovića postane nosilac izborne liste DS-a, a izabran je zbog svog imidža u javnosti, mada je poznato da nikada nije bio aktivan u „terenskom radu“, pa se može reći da je njegovo sadašnje pozicioniranje u kandidata za lidera došlo kao rezultat suptilnog unutarstranačkog lobiranja. Na pitanje šta donosi Demokratskoj stranci, Tadić kaže: „Možda drugačiju vrstu energije. Neko je rekao, povodom jedne ankete koja je govorila o meni kao najpopularnijem političaru, da sam ja došao iznenada i niotkuda. Možda je to istina, a možda i nije jer se ja politikom bavim 23 godine.“

KARIJERE: Boris Tadić je rođen 15. januara 1958. u Sarajevu, po nacionalnosti Srbin a po verskoj opredeljenosti pravoslavac. Oženjen, otac dve ćerke. Diplomirao je kliničku psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Član je Demokratske stranke od njenog osnivanja 1990. godine, a obavljao je funkcije sekretara Glavnog odbora i potpredsednika Izvršnog odbora, da bi u februaru 2000. godine bio izabran za potpredsednika stranke. Ponovo je izabran za potpredsednika DS-a 5. oktobra 2001. godine. Bio je poslanik u Skupštini Srbije i član njenog Veća za nauku i tehnologiju. Sedeo je i u dve ministarske fotelje, najpre na funkciji saveznog ministra telekomunikacija, a u martu 2003. godine postao je ministar odbrane SCG. Tadić važi za političara omiljenog među ženama. Gaji imidž urbanog mladog čoveka, intelektualca.

Zoran Živković rođen je 22. decembra 1960. godine u Nišu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju, po nacionalnosti Srbin, a po verskoj opredeljenosti pravoslavac. Višu ekonomsku školu u Beogradu završio je 1983, a privatno preduzeće osnovao je 1988. godine. Oženjen je, ima ćerku i sina. „U Demokratsku stranku sam se učlanio 1992. godine. Pre toga sam ih finansijski pomagao. Još 1990. sam hteo da pristupim DS-u, ali sam odustao zbog njihovog predloga da Tomislav Karađorđević bude predsednik Srbije, što je nonsens sam po sebi. Rekao sam: hajde da se to malo raščisti i ostao samo sponzor partije.“ Bio je predsednik Gradskog odbora DS-a u Nišu, predsednik Skupštine grada Niša. Pet puta je biran za potpredsednika DS-a, a na funkciji zamenika predsednika nalazi se od 2000. godine, kada je ta funkcija uvedena. Dva puta je biran za saveznog ministra unutrašnjih poslova, 2000. i 2001. godine, da bi 18. marta 2003. godine postao predsednik Vlade Republike Srbije. Živković nije imao premijerske ambicije. Na mesto premijera Srbije došao je sticajem nesrećnih okolnosti – nedelju dana pošto je Zoran Đinđić ubijen. U trenutku kada je Đinđić ubijen, Živković je čekao konstituisanje Saveta ministara gde je trebalo da mu bude dodeljeno mesto ministra odbrane. Živković je inteligentan čovek i brzo se snašao u ulozi premijera. On je bezrezervno prihvatao politiku ubijenog premijera, štaviše njega smatra svojim političkim mentorom. „Za ceo svoj dalji politički razvoj mogu da zahvalim Zoranu. Od njega sam naučio da kad imaš problem u politici, kad ne znaš šta da odlučiš, onda gledaj cilj. Demokratska stranka je pod Zoranovim vođstvom postala partija gde apsolutno ne postoji ništa što može da bude dobro za nas ako to nije dobro za Srbiju. Mi smo to pokazivali na hiljade načina.“

Pokazao se kao odan čuvar Đinđićevog nasleđa i tokom premijerskog mandata nije pokušavao da se oslobodi negativnih strana tog nasleđa. Prijatelji kažu da je Živković ostao „prigradski mangup“, da ga politika nije mnogo promenila, da je pošten. Protivnici tvrde da je osion i spreman da se i pesnicama raspravlja.

U njegovoj političkoj filozofiji nema mesta za emocije – postoje samo interesi i ciljevi. „U političkom radu je uvek loše ako odete u nešto lično.“ Gaji imidž odlučnog čoveka, spremnog i na korake koji se ne očekuju.

Nije zabrinut za svoju političku budućnost, pred izbore je izjavio: „Nisam se rodio u ministarskoj niti u predsedničkoj fotelji. Moja pozicija će biti regulisana uspehom stranke na izborima. U Srbiji nije završen posao promena i reformi, tako da sam siguran da niko ne može to da završi bez Demokratske stranke. Prema tome, nakon 28. decembra imaću četrdeset tri godine, dvanaest godina političkog iskustva, sedam-osam godina iskustva u rušenju vlasti, mnogo poslova koje smo zajedno započeli moji školski drugovi iz IV-7, Zoran Đindić, Boris Tadić i ostali, tako da ću sigurno nastaviti politički angažman taman onoliko koliko Demokratska stranka bude vredela na političkoj sceni Srbije.“

Analitičari ne isključuju mogućnost da će u slučaju pobede Borisa Tadića doći do rascepa Demokratske stranke i da će Živković osnovati novu partiju. Sam Živković odbacio je takve glasine i dodao da će se ukoliko izgubi „pomiriti sa svojom“ sudbinom i da će biti samo član DS-a. „Izbori za predsednika stranke sa više kandidata ne dešavaju se prvi put u DS-u. Organi stranke normalno funkcionišu, izbori ne mogu izazvati nestabilnost unutar stranke. Ne verujem da će bilo ko ‘pocepati’ DS, ma ko da bude izabran za predsednika. Ja sasvim sigurno neću, a verujem da i ostali smatraju stranku važnijom od svojih ličnih interesa i ambicija“, tvrdi Zoran Živković.

I Boris Tadić isključuje mogućnost rascepa stranke, on ističe da neće biti nikakvih otcepljenja, te da će na skupštini stranke biti napravljena konačna analiza ne samo nastupa DS-a na izborima već i politike u prethodnom periodu. „Nismo se podelili, jednostavno smo drugačiji od drugih političkih partija u Srbiji i zbog toga smo bolji. Mi smo jedina demokratska stranka u Srbiji otvorena za javnost. Ljudi ne moraju da nagađaju šta se događa u našim redovima.“

Međutim, raskoli i cepanje DS-a nisu nepoznanica u istoriji te partije i postali su gotovo nepisano pravilo posle izbornih skupština. To se desilo 1994. godine sa Dragoljubom Mićunovićem, koji je bio i jedan od osnivača DS-a, a posle toga i sa Slobodanom Vuksanovićem 2000.