Institucije kao saučesnici u porodičnom nasilju

Nakon petostrukog ubistva u Žitištu, kada je Siniša Zlatić pucao iz kalašnjikova na bivšu ženu Dijanu i druge ljude koji su se zatekli u lokalu, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja odmah je saopštilo da nije bilo propusta te da nasilno ponašanje ubice ranije nije bilo prijavljivano centru za socijalni rad. Ipak, ispostaviće se da je ovo netačna tvrdnja jer je nasilje bilo prijavljeno u tužbi za razvod braka, što je u postupku kontrole utvrdio zaštitnik građana. U izveštaju se navodi i da je Ministarstvo za socijalna pitanja prekršilo pravo građana na istinito informisanje navodeći posle tragedije u Žitištu da je „postupak u Centru za socijalni rad vođen i okončan po standardima stručnog postupka“. Time su potvrđeni navodi oca ubijene žene da su prijavljivali nasilje, ali da niko nije reagovao.

Ovo, nažalost, nije jedini slučaj da su institucije ostale neme na vapaje žena žrtava porodičnog nasilja. Postupkom kontrole zaštitnika građana utvrđeno je da je od 14 slučajeva ubistava žena u 12 postojao propust u radu nadležnih organa i službi. Slučajevi su se desili u Čačku, Kruševcu, Varvarinu, Ćićevcu, Somboru, Valjevu, Kikindi, Malom Crniću, Smederevu, Voždovcu, Žitištu i Požarevcu. Najčešći problem je da policija, centri za socijalni rad i zdravstvene ustanove ne razmenjuju sve podatke koje dobijaju a koje su od najvećeg značaja za zaštitu žrtava nasilja.

„Rezultati su poražavajući. Ovi propusti ne znače da je bilo ko sem ubice kriv za nečiju smrt, ali da tih propusta nije bilo, mogućnost da se desi smrtni ishod bila bi manja. Najveći problem je to što propuste žele da zataškaju“, rekao je Saša Janković.

Kancelarija zaštitnika građana je na osnovu nalaza iz 12 slučajeva uputila 45 preporuka nadležnim ministarstvima.

„Godinama ispitujemo ovakve slučajeve i godinama se pojavljuju isti propusti, tako da suštinski nijedna preporuka nije nova. Za većinu slučajeva dovoljni su dosadašnji propisi, problem je u njihovom nesprovođenju i neodgovornosti“, rekao je Janković i podsetio da je još 2011. godine uputio inicijativu Ministarstvu pravde za izmenu krivičnog zakonika kojim bi se pooštrile sankcije i dodala nova krivična dela – proganjanje i seksualno uznemiravanje.

Predstavnica Autonomnog ženskog centra Tanja Ignjatović složila se sa Sašom Jankovićem, rekavši da pravila i zakoni postoje, ali da se ne primenjuju, kao i da je problem u sistemu, ali i u sve većoj neosetljivosti na nasilje nad ženama.

SLUČAJNE ILI NAMERNE GREŠKE: Kontrolom je ustanovljeno da se često ne proverava da li nasilnik ima oružje, a žrtva upućuje da sama vodi postupak. U nekim slučajevima se dešavalo i da su proizvoljno davane ocene da su u pitanju „porodične nesuglasice“, „verbalni sukobi“, „loši bračni odnosi“ tako da se žrtva ne ispituje, a ostaje uskraćena i za stručnu pomoć i podršku. Podaci pokazuju i da je u 71 odsto prijava za nasilje nad ženama okončano usmenim upozorenjem za nasilnike, što je najblaža moguća mera, a samo 25 odsto krivičnih prijava stiglo je do faze optuženice pred sudom a manje od trećine osuđenih nasilnika završi u zatvoru.

„Ključno je da se dosledno primenjuju svi propisi i procedure koji se odnose na zaštitu žena od nasilja, zatim uvođenje konkretne odgovornosti za nesavestan rad u nadležnim organima, ali je potrebno omogućiti normalne uslove za rad institucija“, rekao je Janković. On je rekao i da postoji prijava da je zaposleni u policiji vršio pritisak na porodicu žrtve, ali to MUP nije ispitao.

Tanja Ignjatović smatra da policajci ne reaguju ili greše u slučaju prijave nasilja jer nisu obučeni, ali i zato što dobar deo njih i sam tuče svoje žene. „Ženama se ne veruje. Skoro smo imali slučaj da nam se žena javila jer centar za socijalni rad u

Beogradu nije hteo da joj primi podnesak o nasilju u porodici, to je česta pojava. Postoji mnogo slučajeva u kojima nema pisanog traga jer je neko zaobišao proceduru“, rekla je Tanja Ignjatović.

Ona je najavila da će Autonomni ženski centar pokrenuti potpisivanje peticije da se 18. maj proglasi danom sećanja na žene ubijene u porodičnom nasilju.

ODGOVOR INSTITUCIJA: Prvi se na preporuke zaštitnika građana oglasio ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin, rekavši da će Ministarstvo razmotriti primedbe ombudsmana, ali i ponovno negirajući odgovornost Centra za socijalni rad u Žitištu. On je Saši Jankoviću zahvalio na svim kritikama uz opasku da ombudsman nije baš precizno pročitao sve zapisnike i sve što mu je dostavljeno.

Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) Srbije saopštilo je da se preporuke koje je zaštitnik građana uputio MUP-u povodom nasilja nad ženama odnose na „postupke kontrole zakonitosti i pravilnosti rada u periodu od 2011. do 2015. godine“, a da je MUP u međuvremenu već preduzeo mere za unapređenje rada policije u slučajevima nasilja u porodici i formirao Odeljenje za prevenciju i suzbijanje nasilja u porodici. Po navodima MUP-a, u svakoj policijskoj upravi određeni su koordinatori za postupanje u oblasti porodičnog nasilja – predstavnik kriminalističke policije i predstavnik policije opšte nadležnosti. „Policija opšte nadležnosti mora da obavesti dežurnog kriminalističkog inspektora, posebno obučenog za rad po predmetima nasilja u porodici, koji bi dalje u saradnji sa tužilaštvom preduzimao druge mere na dokumentovanju i dokazivanju nasilja u porodici“, piše u saopštenju.

Janković na saopštenja institucija nije reagovao, ali je rekao na konferenciji: „Sramota me je kao muškarca zato što muškarci nisu spremni da priznaju da problem postoji. Ovde govorimo o ubijenim ženama, problem je ozbiljan i veliki i njegova negacija ne vodi rešenju. Time što poričete očigledno ne pomažete muškom rodu. Tako je i sa negiranjem ratnih zločina.“ Za to vreme, Autonomni ženski centar razmišlja o pokretanju tužbe protiv države pred Komitetom Ujedinjenih nacija na osnovu izveštaja zaštitnika građana.

Članak je objavljen u okviru projekta „Nasilje u porodici – Pogled uprt u evropsko pravo“ koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.