Inkluzija na papiru, ali ne i u praksi

Jovan ima osam godina i autizam. Prvog septembra je trebalo da krene u školu, ali to se nije desilo jer nije dobio ličnog pratioca. Jovanova mama Mirjana o tome da joj dete nije dobilo asistenta saznala je pre nekoliko dana kada je samoinicijativno pozvala organizaciju „Dečje srce“ koja obezbeđuje lične pratioce za Beograd. Tamo su joj rekli da trenutno pratioce dobijaju deca čiji su zahtevi predati pre dve godine.

„Svesni smo da je redovna škola bez asistenta nemoguća misija, iako bi po mišljenju stručnjaka koji sa detetom rade za njega to bilo najbolje. Prvi put smo se Interresornoj komisiji koja procenjuje potrebe deteta obratili u martu, kada nas je predstavnica obrazovnog sistema koja je član komisije praktično sprečila da uopšte tražimo mišljenje uz obrazloženje da ga i tako nećemo dobiti dok se dete ne upiše u školu. Načini na koje nas je odgovarala od ideje da se uopšte upisujemo u redovnu školu su više nego degutantni za nekog ko bi trebalo da sprovodi inkluziju. U maju, kada smo dete upisali u školu, obratili smo se ponovo komisiji sa istim zahtevom i dobili mišljenje da je lični pratilac potreban. Mišljenje Interresorne komisije i ostalu dokumentaciju predali smo Centru za socijalni rad Rakovica. Pored toga, obavljen je i razgovor sa nama u kojem smo odgovarali na pitanja o stvarima koje su već jasne iz predate dokumentacije, kao i o drugim stvarima koje nisu predmet konkursa. Obavešteni smo da će dokumenta biti prosleđena i da će nas oni kontaktirati, ali nismo dobili nikakvu pismenu potvrdu o tome“, objašnjava situaciju za „Vreme“ Mirjana.

Nakon toga nju i njenu porodicu niko više nije kontaktirao. Nije dobila rešenje o odbijanju zahteva za ličnog pratioca, a nije imala priliku ni da vidi rang-listu.

LISTA ČEKANJA: Ovo nije jedini slučaj, jer je trenutno na listi čekanja još 160 dece kojima je neophodan lični pratilac. U udruženju „Dečje srce“ kažu da razumeju nezadovoljstvo roditelja, ali su oni sa gradom Beogradom potpisali takav ugovor da moraju da poštuju tajnost podataka sa rang-liste i nemaju obavezu da javljaju rezultate. „Svako od roditelja može da dođe i pogleda listu kod nas i tako se informiše, nema potrebe za ovakvom negativnom kampanjom. Mi samo obezbeđujemo lične pratioce po ugovornim obavezama i nemamo nikakav uticaj na proces selekcije. Grad je doneo odluku da prednost imaju deca samohranih roditelja i slučajevi gde je asistencija potrebna za dvoje ili više dece u porodici. Tako se može desiti da neko sa dna liste pretekne onog na vrhu. Naravno da svakom detetu treba lični pratilac, ali nema finansijskih mogućnosti za to jer grad izdvaja ograničen broj sredstava“, kažu za „Vreme“ u ovom udruženju.

„Dečje srce“ od početka obezbeđuje uslugu ličnog pratioca detetu, što je posao koji im je poveren preko tendera Grada Beograda. Svrha usluge ličnog pratioca deteta jeste pružanje odgovarajuće individualne praktične podrške detetu radi uključivanja u redovno školovanje i aktivnosti u zajednici, kao i radi uspostavljanja što većeg nivoa samostalnosti. Pravo na uslugu ostvaruju deca sa smetnjama u razvoju koja su uslugu dobijala tokom prethodne školske godine, kao i deca koja su u međuvremenu dobila mišljenje Interresorne komisije za pružanje dodatne podrške detetu i učeniku u vidu obezbeđivanja usluge ličnog pratioca i čiji su roditelji podneli zahtev Sekretarijatu za obrazovanje i dečju zaštitu grada Beograda.

Lični pratioci se obezbeđuju u periodu od godinu dana i u trajanju od najviše osam sati dnevno, odnosno 40 časova nedeljno. Za sat vremena sa decom dobijaju 100 dinara. Grad je ove godine iz budžeta izdvojio sredstva za 310 ličnih pratilaca, što je za 60 više nego prošle godine kada ih je bilo 250. Deca koja su već krenula u školu i dobila ličnog pratioca samo nastavljaju da rade sa njim, tako da su u najvećem problemu roditelji prvaka, jer njihova deca ostaju uskraćena za pomoć zato što se u sistem ne uvodi veći broj novih ličnih pratilaca. To znači: da bi neko od dece sa liste za čekanje dobio ličnog pratioca, neko dete koje ga ima mora da izađe iz sistema to jest završi školu.

GRAD SE HVALI, RODITELJI KUKAJU: U Sekretarijatu za socijalnu zaštitu Grada Beograda, koji je zadužen za ovo, kažu da se sve radi transparentno kao i da postoji mogućnost žalbe. Oni su u svom saopštenju istakli da Grad Beograd preko institucija sistema socijalne zaštite čiji je osnivač kontinuirano prati potrebe svojih sugrađana. Dodaju i da grad, kao lokalna samouprava, intenzivno sarađuje sa nevladinim sektorom, stručnim i naučnim institucijama, organizacijama i udruženjima kako iz ove tako i iz srodnih oblasti, koje mogu dati svoj doprinos razvoju i unapređenju usluga socijalne zaštite, pa samim tim i usluge ličnih pratilaca. Oni su podsetili da je krajem 2014. godine Grad Beograd započeo finansiranje usluge „lični pratilac deteta“, namenjene deci i mladima sa smetnjama u razvoju koja se nalazi u vaspitno-obrazovnom procesu. Izmenom i dopunom Odluke o pravima i uslugama socijalne zaštite Grada Beograda koja predstavlja vrhovni normativni akt u ovoj oblasti, obezbeđene su i formalno-pravne pretpostavke za uspostavljanje ove i drugih usluga socijalne zaštite, za različite grupe korisnika.

Oglasio se i gradonačelnik Siniša Mali u saopštenju krajem avgusta kada se pohvalio povećanjem broja ličnih pratilaca. „Ova usluga je uspostavljena pre dve godine, u početku za 44 dece, a grad je u proteklom periodu intenzivno radio na konstantnom uključivanju novih korisnika, kako bi se odgovorilo na potrebe dece i njihovih porodica. Zadovoljstvo mi je što smo uspeli da broj povećamo na ukupno 310 dece koja ispunjavaju sve propisane kriterijume za korišćenje ove usluge. Trudićemo se da broj ličnih pratilaca povećavamo i ubuduće „, istakao je gradonačelnik u saopštenju. On je naglasio da će Grad Beograd i ubuduće raditi na tome da se broj ličnih pratilaca poveća, kako bi sva deca kojima je pomoć potrebna dobila adekvatnu i profesionalnu negu.

ŠKOLE SU ZA VIŠE LIČNIH PRATILACA: Međutim, statistika se ne slaže sa ovim stavom nadležnih. Po istraživanju UNICEF-a s kraja prošle godine čak 45 odsto zaposlenih u školama smatra da je najveći problem inkluzije u obrazovanju upravo mali broj ličnih pratilaca, dok je na drugom mestu potreba za prilagođenim udžbenicima. Među kadrovima koji nedostaju, škole najčešće navode oligofrenologe (36 odsto), defektologe (29 odsto), logopede (24 odsto), medicinske sestre / fizioterapeute (13 odsto) i pedagoške asistente (10 odsto škola). Drugim rečima, nedostaju im stručnjaci koji su specijalizovani za određenu vrstu podrške, odnosno tip smetnje. Istraživanja inkluzivnosti obrazovanja pokazuju da su zaposleni u redovnim školama procenili kako su glavni oslonci u implementaciji rešenja u vezi sa inkluzivnim obrazovanjem upravo školski psiholozi i pedagozi, a ne stručnjaci određenog profila.

Istraživanje je obuhvatilo 78 odsto svih škola u kojim se školuju deca sa smetnjama u razvoju. U ovom istraživanju se vidi i da je većina učenika, 91 odsto, ostala do kraja 2014/2015. školske godine u istom statusu u kome je upisana u tu školsku godinu. Među učenicima koji su promenili status više je bilo onih koji su iz redovnog obrazovanja prešli u specijalnu školu ili specijalno odeljenje (više od 4 odsto), nego onih koji su iz specijalnog obrazovanja prešli u redovno obrazovanje.

Ovo istraživanje pokazuje nespremnost države da sprovodi inkluzivno obrazovanje koje zakonom garantuje, pre svega zbog loših ekonomskih kapaciteta i nespremnosti nadležnih za rad. Dok se to ne promeni, roditeljima dece sa smetnjama u razvoju, kao što je Jovan, ostaje da sami finansiraju inkluziju svoga deteta, čekaju da za nekoliko godina dođu na red za ličnog asistenta ili dete upišu u specijalnu školu.