Industrija odlaska

Nemci to zovu Mundpropaganda, kad se vest širi od usta do uha, na poslu ili društvenim mrežama, u komšiluku ili kafani. Tako je buba pre četiri godine usađena u uho Danijeli Trajković (48), medicinskoj sestri iz Niša sa odviše srpskim problemom – bedna plata i gomila neplaćenih računa.

Godinu dana kasnije obrela se na Univerzitetskoj klinici u Rostoku u prvoj grupi srpskih negovateljica koje je klinika ikada zaposlila. Tu je Danijela, među koleginicama koje ćućore o lepim temama umesto o tome kako da što jeftinije skuvaju ručak, pomislila da se „konačno oseća kao čovek“.

Čudila se kako se to vrata otvaraju na senzor, a posebna služba presvlači bolničke krevete i odnosi upotrebljene instrumente. „U Srbiji u noćnoj smeni stavite prvo da se krv sa instrumenata otkravi, pa četkicom polako čistite… ako se ne opere lepo pre sterilizacije, krv se zacementira pa je posle muka oprati“, seća se Danijela kako je do tada radila, srećna što više nikada tako neće morati.

Znači, hepiend? Ne baš i ne uvek. Posebno kada, u selidbi za dostojanstvom, ljudi dopadnu u šake posrednika koji u njima vide samo brzu zaradu.

Prema podacima nemačke Savezne službe za zapošljavanje, u martu ove godine je 50.000 državljana zemalja takozvanog Zapadnog Balkana radilo u sektoru medicine i nege u Nemačkoj. To je oko 6500 ljudi više nego godinu dana ranije. Brojka može da zavara – ne zna se koliko je ljudi ostalo bez posla, vratilo se u domovine ili uzelo nemačko državljanstvo te se više ne pojavljuje u koloni „balkanske države“. Broj onih koji dolaze u Nemačku je, dakle, verovatno znatno veći.

Insajderi iz branše tvrde da se godišnje uveze više od deset hiljada negovatelja sa ovih prostora, najviše iz BiH i Srbije, ali i sa Kosova, iz Albanije, Makedonije i Crne Gore. Balkanske bolničarke su tražena roba – one bi trebalo da krpe zjapeću rupu u Nemačkoj gde će, prema najcrnjim procenama, kroz pet godina nedostajati 200.000 negovatelja.

Balkanski očaj i nemačka potreba otvorili su poslednjih godina prostor za novu branšu, čitavu industriju odlaska u kojoj se laktaju posrednici radne snage i njihovi „regruteri“ na terenu, škole jezika, savetodavci, grabljivci termina u konzulatima bez kojih ne možete do vize… Među svima vreba masa slatkorečivih prevaranata.

Prema istraživanju ovog novinarskog tima, branša je teška više stotina miliona evra godišnje i često podseća na Divlji zapad. Ko su ljudi koji u njoj rade? Kako zarađuju? I da li ikada pomisle da potpomažu veliku seobu koja godinu za godinom prazni Balkan?

KOLIKO KOŠTA NEGOVATELJ?

„Da u Nemačkoj raspišemo konkurs za negovatelje? To bi bilo besmisleno, niko se neće javiti“, rekao nam je nezvanično šef odeljenja ljudskih resursa jednog divovskog lanca staračkih domova u Nemačkoj. Zvanični intervju su odbili uprkos ranijem dogovoru i nisu jedini koji bi radije da se o ovoj temi ne piše.

Prema rečima tog sagovornika, radnu snagu crpe isključivo iz inostranstva, a Bosna i Srbija su epicentar. Taj lanac staračkih domova spreman je da plati između osam i deset hiljada evra kako bi doveo jednu negovateljicu. U nemačkim agencijama nam, kad se mikrofoni isključe, priznaju da neke klinike plaćaju više, sve do petnaest hiljada evra. Tu sumu agencije dele školama jezika i svojim regruterima, a ostatak je profit.

Agencije iz regiona spremne su da rade za manje pare. Zadovoljni su kada im, posle plaćanja troškova, ostane 1500 evra po medicinskoj sestri ili tehničaru koje su poslali u Nemačku. Državi Srbiji je nepoznato koliko takvih agencija radi u zemlji. Ministarstvo rada evidentira 118 agencija koje posreduju pri zapošljavanju, ali se ne zna koliko njih šalje ljude u inostranstvo.

Branko Valčić ne može da se požali. Ovaj advokat se pre četiri godine sa suprugom vratio iz Berlina u Zadar i pokrenuo agenciju Jobs&Spirit. „Najviše smo radili Bosnu, Srbiju, Makedoniju. Iz Hrvatske nismo našli više ljudi jer Hrvati su već svi otišli“, priča nam Valčić u restoranu hotela „Moskva“ u Beogradu. Došao je zbog sastanka sa predstavnicima velikog poslodavca iz Nemačke. To bi za njega mogla da bude zlatna koka.

Početak je bio spor. Prvo su davali oglase u novinama, a zatim su se prebacili na Fejsbuk. Dovoljno je tamo objaviti poziv, kandidati se sami jave. Ove godine je poslao stotinak ljudi. „Mogu reći da ne zaradimo loše, mi dobro živimo od ovoga. Zaposlili smo još dvoje ljudi. Ipak, manje zaradim nego kao advokat u Berlinu“, dodaje Valčić s teškim nemačkim akcentom.

„MALTENE TRGOVINA LJUDIMA“

O tim pikanterijama, ko koga i koliko plaća, medicinska sestra Danijela Trajković nije imala pojma kada se septembra 2015. obrela u Beogradu gde je jedna berlinska agencija (poznata ovim novinarima) iznajmila salu. Okupilo se stotinak ljudi, svako sa svojom nadom. Slušali su damu iz Berlina, onda pojedinačno razgovarali sa njom. Dama je praktično u džepu imala spremnu ponudu za Danijelu. Radno mesto, ali samo ako pre toga nauči jezik barem do nivoa B1 i prođe kroz vrleti papirologije za dobijanje vize.

Ponuda je zvučala fer: agencija organizuje školu jezika, čak plaća tri pokušaja da se položi za sertifikat u Institutu „Gete“. Danijela pak sama mora da plati prevode papira, takse i put, što je na kraju izašlo na preko hiljadu evra.

„Iskreno, nisam htela da se zameram. Ona je za mene učinila nešto što ne bih mogla da finansiram sama. Ne bih mogla da platim kurs jezika“, kaže Danijela Trajković danas dok otpija kapućino u jednom kafiću u Ofenbahu. Ali do Ofenbaha je put bio dug.

Ljubazna dama iz Berlina joj, recimo, nije objasnila začkoljice oko diplome. U Nemačkoj, naime, medicinska sestra iz Srbije ili komšiluka najpre može biti Pflegehilfe – doslovno, pomoćnica u nezi. Najpribližnija srpska reč je bolničarka – ne sme da daje lekove, asistira lekaru ili uzima krv za analizu. Uglavnom pomaže bolesnima oko lične higijene, a plata je često manja od 2000 evra bruto.

„Osećala sam se poniženo“, priča Danijela. „Dođe neko ko ima manje godina života nego ja staža, i kaže da ne smem nešto da radim jer sam obična bolničarka.“

Bolničarke i bolničari bi onda morali da zasuču rukave, uče i stiču praksu, kako bi ih priznali kao negovatelje što je, prema nemačkom zakonu, zvanični izraz za medicinsku sestru. Sada mnogi nude tu teorijsku i praktičnu obuku već u Srbiji – ili imaju svoje akademije, ili sarađuju sa medicinskim školama. Većina ljudi je obuku ipak prolazila tek u Nemačkoj.

Kvalifikacija je važna jer zvanje negovatelja donosi oko hiljadu evra višu platu od pozicije bolničara. No put do poboljšanja statusa u najboljem slučaju traje oko godinu dana. „Nisam ništa znala o tome. Rekli su mi da ću na početku biti bolničarka dok se diploma ne prizna. Ali kako se diploma priznaje, to mi nisu rekli.“

Tako je Danijeli u Rostoku, nakon odbijanja poreza, penzionog i zdravstvenog osiguranja, na račun stizalo svega 1350 evra mesečno. Na dalekom istoku Nemačke, gde kirije nisu otišle u nebesa, to se još može podneti, posebno kada živite studentski, deleći stan sa koleginicama. Ali kada dobar deo novca šaljete deci u Srbiju, onda u Nemačkoj ostaje samo za preživljavanje.

U maloj kancelariji na zapadnoj periferiji Kelna, Kaj Simon se umorno osmehuje na takve priče. On je šef agencije IPP Health koja godišnje dovodi stotine negovatelja u Nemačku i ubraja se među najveće koje posluju na Balkanu.

„Početak je težak za ljude koji dolaze. Ako ti još agencija obeća nešto nerealno, pa imaš velika očekivanja – još je gore. Obećaju im nadrealne plate, kažu im da odmah mogu da povedu porodicu, a onda dođu u Nemačku“, priča Simon. „Ovde je hladno, pada kiša, porodica je daleko i ne može da dođe, plata nije kao obećana… to uništava ljude.“

„Ne ide da obećate ljudima sve i svašta, da ih presadite odande gde su im koreni, a onda se ispostavi da ste lagali. To je maltene trgovina ljudima“, kaže Simon.

MEDICINARI VRBUJU KOLEGE

Posrednici sa kojima smo pričali za sebe tvrde da su ozbiljni, da ne lažu klijente i rade po zakonu. Hohštapleri su uvek neki drugi. Ipak, svi čuvaju identitet svojih ljudi na terenu, onih koji za potrebe agencija nalaze medicinsko osoblje. Neki su zaposleni u agencijama, neki rade honorarno i plaćeni su po glavi.

Priča se da ulaze u bolnice i tamo vrbuju osoblje. Ili časte lekare i medicinske sestre kad im dovedu kolegu ili koleginicu.

„Mi to ne radimo, ali znam da se to radi“, priča Nikola Petrović, vlasnik agencije Vispero iz Bona. Stalno je u poslu, telefoni zuje, gotovo svakog dana treba sa aerodroma ili autobuske stanice pokupiti došljake sa Balkana. Petrović je rođen u Nemačkoj, na ruci mu je pravoslavna brojanica i, kada priča o Srbima, redovno kaže „naš narod“.

Šta to njegovi ljudi ne rade, a drugi rade? „Agenti bukvalno kupuju nekog u kliničkom centru iz redova osoblja ko onda vrbuje ljude“, kaže Petrović.

Jedan drugi agent – jedini koji je priznao da vrbuje ljude po bolnicama – kaže da ima nekoliko medicinskih sestara koje mu nalaze klijente. „Ona me recimo nazove i kaže da ima tri koleginice koje bi u Nemačku. Ako to uspe, platim joj tristotinak evra po osobi.“

U bolnicama se o tome ćuti. Hodnicima klopara manje klompi nego što je potrebno za pristojno zdravstvo, pa ipak ima primera da se usred klinika promoviše odlazak ljudi u Nemačku.

Magazin „Špigel“ je u maju objavio reportažu sa fotografijama u kojoj su predstavnici jedne nemačke klinike usred Opšte bolnice „Abdulah Nakaš“ u Sarajevu vrbovali medicinske sestre uz blagoslov rukovodstva te bolnice.

U toj bolnici su nam rekli da je novinar „Špigela“ previše naduvao priču i da nemaju toliki problem sa vrbovanjem. Slično zvanično kažu u mnogim bolnicama širom BiH i Srbije.

NIKO NIKOME NE VERUJE

Lekarka iz Vojvodine, koja ne želi da joj pominjemo ime niti grad u kojem radi, takođe je od koleginice čula za agenciju koja tobože provereno nalazi posao u Nemačkoj. „Moj utisak je bio da jako otežu. Na samom početku sam ih direktno pitala i rekli su da ništa ne plaćam, da ih plaća bolnica u kojoj bi me zaposlili. Ali posle tri meseca su mi tražili 250 evra za posredovanje pri prijavi za radnu dozvolu.“

Mnogi ne znaju za taj jadac. U industriji odlaska je maltene gvozdeno pravilo da su posrednici koji traže pare od kandidata – prevaranti. „Kandidata usluga ne sme ništa da košta“, kaže Petrović, vlasnik bonske agencije. „Mi se isključivo naplaćujemo od poslodavca.“

Poslodavci, naravno, nisu francuske sobarice. Sebe osiguravaju tako što isplaćuju honorar posrednicima u tri faze – prvi deo kada negovatelj potpiše ugovor o radu, drugi kada stigne u Nemačku, treći tek kada prođe šest meseci probnog rada ili negovatelj prođe teorijsku i praktičnu obuku te bude priznat u Nemačkoj.

Ni posrednici nisu francuske sobarice. Dobro znaju šta može da im pokvari računicu – ostaju praznih ruku ako ulože u školu jezika i rad sa kandidatom, a kandidat iz bilo kog razloga odustane pre potpisivanja ugovora.

„Tada od njih većinom čujemo da imaju porodične probleme, mama je bolesna, deda je umro… ali naša pretpostavka je da u stvari rade sa drugim agencijama koje im obećavaju sulude plate i pričaju gluposti“, kaže Kaj Simon, šef kelnske agencije IPP Health.

Bilo je, priča dalje, bizarnih primera. Jedna medicinska sestra iz Srbije je kupila falsifikovani sertifikat o znanju jezika, a onda, kada je došla u Nemačku, nije znala ni da bekne. Od tada se iz centrale ove agencije sa kandidatima redovno čuju i vide putem Skajpa. Agencije su posebno oprezne otkad su novinari otkrili da se u BiH i danas, za jedva hiljadu evra, može kupiti diploma srednje medicinske škole.

KRUG SE ZATVARA

Neki posrednici žele da se osiguraju upitnim metodama. Kragujevačka agencija Pro Sert traži od kandidata potpis da će agenciji platiti penale od tri hiljade evra ako odustanu od odlaska u Nemačku, pokazuje jedan ugovor u koji imamo uvid. Kandidat plaća kaznu i ako nađe posao na svoju ruku ili drugu agenciju da ga zastupa. Ili ako odbije dva radna mesta koja agencija ponudi te reši da napusti poslodavca pre nego što kod njega radi barem dve godine.

Pritom se agencija obavezuje da će pronaći radno mesto na kojem se prihoduje najmanje 1600 evra bruto – to je jedva više od nemačkog minimalca. Kome se takav poslodavac ne svidi, morao bi da plaća kaznu agenciji ako želi kod boljeg.

„Sve mora preko ugovornih kazni“, kaže nam Ivan Kovačević, direktor agencije Pro Sert. „Ako postoje opravdani razlozi, niko njih ne može da natera da prihvate nekog poslodavca. Dešavalo se i da potpišu ugovor, ali se suprug ili supruga zaposle na nekoj drugog teritoriji Nemačke i mi izađemo u susret, pronađemo poslodavca i na toj drugoj teritoriji.“

Medicinari pričaju drugačiju verziju: Pro Sert nije nimalo blagonaklon već lako poseže za kaznama.

Mario Reljanović, naučni saradnik Instituta za uporedno pravo, kaže da svaka strana u ugovoru ionako ima pravo da sudski traži naknadu štete, pa da su kazne možda neopravdane. „Čini mi se da bi, u slučaju sudskog spora, sud bio blagonaklon prema tom fizičkom licu i moguće da bi presudio da je ugovorna kazna preterano visoka, da ne treba uopšte da postoji ili treba da postoji u simboličnom iznosu.“

Agencija Pro Sert posluje sa Dekra akademijom – a to u ušima nemačkih poslodavaca mnogo znači. Krovni koncern te akademije, Dekra, ima godišnji obrt od 3,3 milijarde evra i bavi se mahom tehničkim pregledom vozila. Svi Nemci znaju za Dekru.

Njihovu akademiju u Srbiji vodi Aleksandra Talić, a ona je, prema podacima iz Agencije za privredne registre, do aprila ove godine bila direktorka upravo agencije Pro Sert. Tako je krug zatvoren: Dekra u svojim centrima u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu uči ljude jeziku, negovateljskoj teoriji i praksi, a Pro Sert ih šalje u Nemačku.

„Na kandidatima je samo da završe, uče i na kraju polože“, kaže nam Talić. O novčanoj kazni koja ljudima visi nad glavom tvrdi: „Ako ne postoji nijedan realan razlog da neki kandidat izvoljeva, moramo da postavimo tu granicu i da nateramo… odnosno više pomognemo kandidatu da odabere to što hoće.“

Jedan Novosađanin, koji je sada bolničar u Kelnu, uspeo je da se iskobelja iz takvog ugovora uz pomoć advokata. „Neki su uspešno otišli, neki nisu još uvek, neki su isto izašli, nekima su pretili tužbama“, priča nam on. Na posletku je otišao u Nemačku preko bonske agencije Vispero.

CIRKUS U HOTELU „SLAVIJA“

Danijela Trajković, bolničarka sa početka priče, bila je spremna da potpiše bilo šta, samo da utekne iz bede. „Kad sam otišla u Rostok, ispotpisivala sam grdne papire. U šali sam rekla, ako mi za godinu dana budu tražili bubreg, to sam danas potpisala. Pojma nisam imala šta piše.“

Imala je sreće – niko joj nije tražio bubreg. Od Rostoka je digla ruke jer su joj, posle godinu dana, rekli da jedanaest meseci mora da prolazi teorijsku i praktičnu obuku kako bi joj status bio priznat, a plata skoro hiljadu evra viša. To joj je bilo presporo pa je, kratko radeći u Tibingenu, završila u privatnoj klinici u Ofenbahu.

Taj grad nalazi se u pokrajini Hesen čije vlasti, barem se tako Danijela nadala, brže priznaju diplome iz Srbije. Ali i tu mora još deset meseci da peče zanat da bi joj dozvolili da radi ono što već zna da radi. „Sad moram da ćutim, budem fina i radim šta mi kažu“, kaže Danijela uz smeh.

Tako je ova medicinska sestra iz Niša na teži način naučila da su prečice skupe. Neki posrednici, naprotiv, baš vole prečice – od očaja i nada ljudi do novca.

U leto 2017. hotel „Slavija“ u centru Beograda bio je popunjeniji nego inače. Neke prostorije su na brzinu preuređene u učionice. Tu, iza teških somotskih zavesa, sedelo je više od stotinu ljudi i svakog dana, od osam ujutru do četiri popodne, učilo nemački.

„Ljudima je obećan posao, samo dok završe školu jezika. Za vreme škole bio je plaćen smeštaj u ‘Slaviji’, hrana, čak i nadoknada da budu tu. Dolazili su iz raznih krajeva, dosta njih iz Makedonije“, priseća se nastavnica nemačkog koja je tu radila. Kaže nam da je za taj posao bila dobro plaćena, ali da je bio gotovo nemoguća misija.

„Cilj je bio da za četiri meseca dostignu nivo B1. Pojedini su dali otkaz da bi ispunili obaveze. Ne znam kakav su ugovor potpisali, ali neki su vremenom odustajali, jer je cilj bio teško dostižan. To tvrdim kao nastavnica jezika. Počeli su da izbegavaju časove“, dodaje ova žena. Ni ona ne želi da joj pominjemo ime. „Neki polaznici su se žalili da ih je agencija prevarila, da su kod kuće ostavili porodice polažući sve nade u ovo.“

Onda je jednog dana sve prestalo. Agencija Artigum Management, koja je tvrdila da je „u vlasništvu poslodavca iz Nemačke“, otpustila je nastavnike i ostala im dužna šest plata. Kako je taj instant biznis model pukao?

Na brojeve telefona navodne vlasnice agencije više se niko ne javlja, šatra je spakovana, a nastavnica sa kojom smo pričali čula je jedino da cirkus ponovo radi pod nekim drugim imenom.

TIP KOJI IMA HAKERE

U igri sa ljudskim sudbinama su veliki novci. Za karavanom posrednika, poput kojota u preriji, kaskaju sitne secikese. Tako su prevaranti otkrili novi biznis kad je krenula navala medicinskog osoblja ka Nemačkoj. Termini u nemačkim konzulatima u regionu su bili zakazivani isključivo preko onlajn-kalendara, po sistemu, ko prvi zauzme termin, njegov je.

„Možeš hiljadu puta da probaš, džabe“, rekao je u avgustu 2016. duboki muški glas preko telefona novinaru Dojče velea. Bio je to vlasnik agencije „Evropa“ koja u blizini konzulata u Beogradu inače nudi usluge fotokopiranja dokumenata, ali je tada otkrila novu nišu. „Ja imam deset hakera što su specijalizovani samo za tu tehniku. Oni su 24 sata dnevno na sajtu i čim se ukaže neki termin, oni ga ugrabe za pet sekundi. To su ljudi profesionalci. I to se plaća.“

Novinar se tada predstavio kao medicinski tehničar kojem hitno treba termin u konzulatu. Cena prava sitnica – 250 evra na ruke. Dostaviš kopiju pasoša i oni, koristeći tvoje podatke, ugrabe prvi slobodan termin. „Moraš da angažuješ stručnjake. Ništa tu nije ilegalno – koliko ih je već tako ušlo u ambasadu… Kao što možeš da za registraciju auta najmiš agenciju, tako ti je to u životu“, rekao je muški glas.

Ta je niša propala otkad Nemci omogućavaju zakazivanje termina i ozbiljnim agencijama. Kad neko ima sve papire – ugovor o radu, radnu dozvolu, prevedene diplome i preporuke, sertifikat o znanju jezika – do termina u konzulatu stiže za mesec, dva.

Policija i tužilaštvo su se retko bavili ovakvim prevarama, čak i kada su one dospevale u medije. Pre nekoliko meseci su dvojica prevaranata, na osnovu sporazuma sa srpskim Tužilaštvom, osuđena na novčane kazne i tri godine zatvora, odnosno osam meseci kućnog zatvora. Oni su prevarili pedesetak ljudi nudeći posao u Nemačkoj i tako uzeli oko 700.000 dinara.

SRBIJA IMA VIŠAK?

Sa druge strane, izgleda da industrija odlaska ima podršku vlasti u Beogradu. Izvoz radne snage je državna politika.

Nedavno je predsednik Aleksandar Vučić, gostujući u emisiji „Ćirilica“, imao poruku za nemačkog ministra zdravlja Jensa Špana: „Špan, vrlo sposoban ministar zdravlja, kaže: ‘E, dolazim ja u Srbiju da vam pokupim medicinske sestre.’ E nećeš majci da dolaziš ovde! Rekao sam mu: ‘Nemoj da dolaziš bre.’“

Da li je ovaj dijalog još jedna predsednikova pustolovna priča? Jer Špan nema nikakve potrebe da „pokupi“ medicinske sestre. Od 2013. postoji ugovor nemačke i srpske nacionalne službe za zapošljavanje koji služi izvozu medicinskih sestara. Projekat se zove „Triple Win“ jer, tobože, sve tri strane profitiraju: poslodavci u Nemačkoj, ljudi koji se sele, ali i Srbija.

Kako to profitira Srbija? Ili BiH, Filipini i Tunis, sa kojima Nemačka ima istovetne ugovore? „Zemlje porekla profitiraju kroz rasterećenje svog tržišta rada“, piše na sajtu nemačke Službe za zapošljavanje. U prevodu, Srbija dobija jer – izvozi nezaposlenost (videti intervju sa Mariom Reljanovićem).

Poslodavci iz Nemačke u fond ovog projekta uplaćuju 3700 evra po osobi, pa tako prolaze znatno jeftinije nego kad koriste usluge klasične posredničke agencije.

„Mi u ovom trenutku imamo preko 10.000 medicinara na birou“, rekao je krajem prošle godine Zoran Martinović, direktor Nacionalne službe za zapošljavanje. „To je broj koji može da zadovolji domaću tražnju i da plus oni koji ne mogu da nađu šansu ovde, da je potraže u inostranstvu.“

Zbilja, i Svetska zdravstvena organizacija i srpske vlasti smatraju da postoji višak medicinskog osoblja, toliki da i za medicinske ustanove važi zabrana zapošljavanja u javnom sektoru.

Projekat „Triple Win“ navodno sledi ideal takozvane cirkularne migracije – ljudi odlaze, ali se i vraćaju, bogatiji za nova iskustva i znanja. Međutim, dok GIZ (Nemačko društvo za međunarodnu saradnju) svake godine pošalje preko stotinu medicinskih radnika u Nemačku, u svojim povratničkim programima obično beleži jednocifren broj ljudi godišnje.

Jednako kao što je odlazak negovatelja državna politika Srbije, tako je njihov uvoz stvar od prioriteta za Nemačku. U oktobru je u Zarbrikenu otvorena državna agencija koja pomaže u dovođenju negovatelja. Agencija ima budžet od 4,7 miliona evra za prve četiri godine. Na otvaranju je pomenuti ministar Špan uveravao novinare da Nemačka dovodi ljude samo iz zemalja sa viškom medicinskog osoblja i gde je stanovništvo „posebno mlado“.

U Srbiji je stanovništvo pak posebno staro, a demografski sunovrat navodno jedan od prioritetnih problema kojima se bavi srpska vlast. Na pitanje kakve negovateljice su najtraženije, Kaj Simon, šef kelnske posredničke agencije, uz smešak kaže: „Najbolje mlade i sa mnogo iskustva.“ Kandidati stariji od 40 godina imaju drastično manje šanse.

Da li ga ikada kopka to što pomaže veliku seobu? Simon se takođe poziva na zaključke da balkanske zemlje imaju višak, ali je svestan da taj basen nije bez dna. „Jasno nam je da će se to sledećih godina završiti – ne može da traje decenijama.“ A onda će, kaže, više raditi sa Filipinima.

Kad se podvuče crta, većina negovatelja koji se snađu u Nemačkoj biće večno zahvalni onima koji su ih tamo odveli. To zna i Branko Valčić, posrednik iz Zadra. „Imali smo komentare na Fejsbuku da smo imperijalisti, da pogoršavamo situaciju u Srbiji. Mi odgovaramo da nikoga ne teramo, da ljudi sami odluče da idu.“

Da li se Valčić plaši da jednog dana njega i njegovu generaciju na Balkanu neće imati ko da leči? Posle kraćeg razmišljanja uz osmeh kaže: „Ja sam, sva sreća, zdrav.“