Ima li prolaza do prelazne vlade?

Opozicija i veliki deo javnosti imaju jasan stav: izbori pod dosadašnjim uslovima nisu prihvatljivi. Rešenje koje zastupaju jeste formiranje prelazne vlade. Njen mandat bio bi strogo ograničen do organizacije fer i poštenih izbora.

Ali kako doći do prelazne vlade? Da li njeno formiranje podrazumeva pregovore i kompromis sa vladajućom većinom? Ko može biti član tog tela i, posebno, njen prvi čovek? Šta govore iskustva iz Severne Makedonije i Crne Gore? Uopšte, koliko je ostvariv predlog o prelaznoj vladi? Ovo tim pre što vladajuća većina do sada nije omogućila opoziciji ni obrazovanje parlamentarnog anketnog odbora.

Transkript dela tribine.

Nedim Sejdinović: Već duže vreme se govori da je jedini izlaz iz aktuelne političke i društvene krize formiranje prelazne vlade koja bi obezbedila ispunjenje studentskih zahteva i stvorila uslove za fer i slobodne izbore. Niko, međutim, donedavno nije izlazio sa konkretnim predlozima. Pre petnaestak dana, parlamentarna opozicija – izuzev Demokratske stranke i Ekološkog ustanka – iznela je zajednički predlog o načinu formiranju prelazne vlade i njenom mandatu. Stoga bih zamolio Mariniku Tepić da nam na početku razgovora ukratko objasni o čemu se tačno radi. O predlogu je već bilo dosta reči u medijima, ali ne bi bilo loše da još jednom pojasnimo šta predlog podrazumeva i, što je najvažnije, kako bi mogao da se ostvari.

Marinika Tepić: Hvala, Nedime. Posle duge analize primene sličnih rešenja u kriznim momentima u drugim državama regiona, došli smo do predloga koji smo izneli u Narodnoj skupštini Srbije. Smatramo da bi ovo telo – bez obzira da li je zovemo prelazna, ekspertska ili univerzitetska vlada – bilo nužno za izlazak iz duboke društvene krize.

Po našoj proceni, u periodu od šest do devet meseci, vlada bi imala zadatak da pripremi uslove za održavanje fer, slobodnih i demokratskih izbora, kao i da ispuni studentske zahteve. I što je naročito važno – da uspostavi funkciju specijalnog tužioca za visoku korupciju, uz tužilačku policiju. Taj tužilac bi, između ostalog, imao zadatak da ispita projekte vlasti za koje postoji osnovana sumnja u korupciju – kao što je slučaj sa rekonstrukcijom Železničke stanice u Novom Sadu – ali i druge slične projekte koji mogu dovesti do sličnih tragedija u budućnosti.

Predlog podrazumeva i posebnu pažnju prema prosvetnim radnicima, koji su podneli ogromnu žrtvu pokazujući solidarnost sa studentima. Smatramo da njihova borba ne sme ostati zanemarena i da im moraju biti nadoknađene zarade koje su im uskraćene ili umanjene kao kazna za učešće u protestima.

Kada govorimo o izbornim uslovima, izdvajaju se dva ključna problema koje svi prepoznaju – slobodni mediji, pre svega javni servis RTS, i temeljno sređivanje biračkog spiska. Iskustvo je pokazalo da to nije moguće ostvariti kroz postojeće institucionalne mehanizme, kao što su parlamentarne radne grupe, koje su se raspadale pre nego što su išta uradile. Trenutno možete proveriti samo sopstvene podatke u biračkom spisku, ali ne postoji način da se izvrši spoljna kontrola – da se vidi koliko ima fantomskih birača, da li neko glasa na više mesta, da li se koriste lični podaci preminulih – a bez toga ne možemo govoriti o poštenim izborima.

U ime Stranke slobode i pravde ističem da je predlog koji smo izneli otvoren za sve sugestije, izmene i dopune. Kada je ova tribina zakazana, situacija je bila drugačija – sada se okolnosti brzo menjaju, pojavljuju se novi predlozi i ideje, i mi smo spremni da ih čujemo i da razgovaramo o njima. Nije bitno kako će se to prelazno telo zvati – važno je da se postigne široki društveni konsenzus o njegovoj ulozi i cilju. A taj cilj je jasan: smena vlasti kako bi se omogućila suštinska promena sistema. Spremni smo da podržimo svaki predlog koji vodi ka ostvarenju tog cilja.

Nedim Sejdinović: Profesore Marinkoviću, možete li nam reći nešto o iskustvima drugih zemalja koje su imale prelazne ili ekspertske vlade? Koliko znamo, takve vlade su se formirale u specifičnim okolnostima: u nekim slučajevima nakon svrgavanja vlasti na ulici, u drugim pod snažnim međunarodnim pritiskom koji je primorao vlast da pregovara s opozicijom i formira prelaznu vladu čiji je cilj bio organizovanje slobodnih i fer izbora. Bilo je i ekspertskih vlada koje je vlast sama formirala kako bi produžila svoj rok trajanja. Međutim, kod nas je situacija unekoliko drugačija: imamo vlast koja očigledno odbija svaki razgovor o prelaznoj vladi, međunarodnu zajednicu koja je u najboljem slučaju benevolentna i dodatnu političku snagu – studente – koji predvode bunt, ali se ne izjašnjavaju jasno o ovom pitanju, odnosno šalju različite poruke.

Tanasije Marinković: Zahvaljujem se nedeljniku “Vreme” na organizaciji tribine. Tema o kojoj govorimo je od ogromnog značaja za sve nas. Iako kasnimo, dobro je da je makar i sada otvaramo. Morali smo o ovome razgovarati mnogo ranije. To je kritika svima nama, pa i meni samom.

O ideji prelazne vlade razgovaramo već neko vreme. Severna Makedonija mi se čini kao najzanimljiviji primer za poređenje – tamo je prelazna vlada nastala kao odgovor na ozbiljan pravni problem, aferu nezakonitog prisluškivanja, što je izazvalo snažnu društvenu reakciju i uključivanje međunarodne zajednice.

Kod nas je jedinstven društveni kontekst – urušavanje nadstrešnice u Novom Sadu i studentska reakcija na tu tragediju, bunt kakav nije zabeležen ne samo kod nas već ni u širem evropskom kontekstu. Studenti su pokazali neverovatnu snagu: mobilisali su ogroman broj građana na protestima.

Sada smo u fazi elaboracije projekta prelazne vlade. Opozicione stranke su iznele predlog u parlamentu, “Proglas” je takođe istupio sa inicijativom, a podršku su javno izrazili i studenti Univerziteta u Nišu i Novom Sadu, do ovog trenutka. U ovoj fazi, važno je da jasno definišemo kako bi ta vlada izgledala i šta bi bile njene nadležnosti i ciljevi.

Govorimo o projektu koji bi trebalo da traje šest meseci. Za tih 180 dana mora da postoji jasan plan – šta radimo prvog dana, a šta poslednjeg. Uspostavljanje prelazne vlade će se desiti jedino uz snažan društveni pritisak i mora biti praćeno paketom zakona koji bi omogućili fer izbore i reforme u pravosuđu – kako bi se i odgovornost za urušenu nadstrešnicu brzo i efikasno procesuirala.

Ključno je da imamo spremne timove – ne samo kandidate za ministre, već ekspertske grupe za svako važno ministarstvo. Institucije su urušene i ne krećemo od nule, već iz dubokog minusa. U ovom procesu opozicija mora da pokaže spremnost na saradnju i ozbiljnost. Potrebni su nam konkretni ljudi, ali i oprezan politički ton – ne smemo automatski odbacivati ni one iz sistema, jer će neki od njih morati da pređu na stranu pravne države ako želimo bilo kakav napredak.

foto: novi optimizam

Takođe, moramo obezbediti sagovornike i za međunarodnu zajednicu – da ne dolazimo u situaciju da, recimo, Marta Kos s pravom pita: “A sa kim ovde da razgovaram ako ne s Vučićem?” Jer zaista – s kim? Studenti nemaju jedinstvenu organizaciju, a ni opozicija nije potpuno složna.

Na kraju, verujem da studenti, iako pod ogromnim pritiskom, trenutno imaju najveći legitimitet da budu nosioci odlučivanja o širem krugu ljudi koji će činiti prelazni tim. Ali, važno je da pripadnost opozicionoj stranci ne bude ni prepreka ni privilegija – važno je da u tim telima sede stručni i moralno kredibilni ljudi, koji mogu da iznesu ogroman zadatak koji je pred nama.

Nedim Sejdinović: Hvala, profesore Marinkoviću, na sadržajnoj i korisnoj elaboraciji. Miloše, pitanje za vas, i kao za predsednika opozicione parlamentarne stranke, ali i kao profesora koji je u stalnom kontaktu sa studentima: koji su konkretni koraci ka formiranju prelazne vlade? Uz to, želeo bih da uvedem u raspravu još jedan specifičan element naše politike: izuzetno snažan otpor prema političkim strankama uopšte, pa i prema političkom organizovanju kao takvom. Čini mi se da to više nije samo političko, već postaje i antropološko pitanje. Voleo bih da se osvrnemo i na taj fenomen.

Miloš Jovanović: Kao i moj kolega i prijatelj, profesor Tanasije Marinković, i ja sam od onih nastavnika koji se ne dodvoravaju nikome, pa ni studentima, koliko god izuzetno cenim njihova postignuća. I kao političar, uvek sam branio politiku kao časnu i plemenitu delatnost. Nikada nisam podržavao narativ da je politika prljava stvar i da su svi političari isti. Smatram da je bavljenje politikom, ako se to radi časno i s poštenim namerama, jedno od najplemenitijih zanimanja.

Istina je da su poslednjih desetak godina mnogi radili na tome da tu aktivnost obezvrede, ali to ne znači da su svi isti – naprotiv. Političke stranke su neizostavni deo svake demokratije. Uvek će postojati vlada, predsednik države i političke partije – to je suština predstavničkog sistema, kakav i mi imamo. Nećemo praviti kibuc od Srbije, niti ćemo postati Severna Koreja.

Što se tiče tog “antipolitičkog narativa”, mislim da se s njim preteruje. Jasno je da ima ljudi koji su razočarani, ali u svakom društvu zrelost se ogleda upravo u sposobnosti da se politika očisti i unapredi, a ne da se odbaci. Lično, tokom svih protesta na kojima sam bio – u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, Beogradu – doživeo sam skoro isključivo pozitivne reakcije građana, osim jednog jedinog negativnog komentara. Zato mislim da se taj otpor politici često prenaglašava i veštački podstiče.

Mi u opoziciji polazimo od zajedničke tačke: da se ovakva politička kriza u normalnim društvima rešava jedino izborima. Ali ne bilo kakvim – govorimo o slobodnim, fer i demokratskim izborima. A to je nešto što Aleksandar Vučić i njegov režim očigledno nisu sposobni da obezbede, i to se više puta pokazalo. Dakle, ako želimo poštene izbore, neophodan je jedan međukorak – prelazna vlada. To nije nikakva novotarija. Severna Makedonija je dobar primer – i tamo se prelazna vlada koristila kao mehanizam izlaska iz političke krize, kada je demokratski kapacitet vlasti bio upitan.

Zato smo svi u opoziciji – koliko god da smo politički raznoliki – brzo došli do zajedničkog predloga prelazne vlade. I “Proglas” i ugledni pojedinci izneli su praktično identične predloge. Univerziteti u Nišu i Novom Sadu izneli su svoje predloge, a nadam se da će im se uskoro priključiti i Univerzitet u Beogradu.

To je prvi korak – da se stvori što širi konsenzus da je prelazna vlada ne samo efikasno nego i jedino moguće rešenje. Kada to postignemo, sledi drugi korak: paralelni procesi. Sa jedne strane, mora se pristupiti ozbiljnoj razradi modela te vlade – njen sastav, trajanje, konkretne nadležnosti. Sa druge strane, mora se razviti strategija građanske neposlušnosti i političkog pritiska.

Ako neko misli da će Vučić dobrovoljno prihvatiti prelaznu vladu, vara se. Mi, kao slobodni građani Srbije, moramo ga dovesti u situaciju u kojoj nema izbora. I da budem jasan – šetnje su lepe, ali ovakav režim se njima ne menja. Emocija na početku pokreće, ali kasnije mora da usledi hladna glava i odlučnost. Bicikliranje do Strazbura možda ima simbolički značaj, ali to neće biti dovoljno. Moraćemo jasno da identifikujemo ono što ovaj režim zaista boli – i da tu izvršimo pritisak.

Zato sam ja, kao i ljudi s kojima radim, fokusiran na dve tačke. Prvo, da se postigne potpuni konsenzus o prelaznoj vladi. Drugo, da se započne sa organizovanjem konkretnih, ciljano usmerenih oblika pritiska na vlast. To je jedini put.

Nedim Sejdinović: Peđa, kao građanski aktivista iz takozvane unutrašnjosti, podeli, molim te, s nama svoj stav o ovim pitanjima – posebno o onome o čemu se već vodi spor unutar parlamentarne opozicije, a to je da li delovi aktuelnog režima treba da učestvuju u prelaznoj vladi. Uzmimo u obzir činjenicu da režim, posle kratkotrajnog povlačenja, sada ne pokazuje nikakvu spremnost za dogovor, već sprovodi represiju koju naziva “kontrarevolucijom”.

Predrag Voštinić: Zašto prelazna vlada? Zato što trenutno niko nema bolje rešenje i zato što je to, za sada, jedino mirno rešenje. Iz duboke krize moramo izaći – i najbolje bi bilo da to učinimo – bez žrtava. Ako neko ima bolje rešenje, bilo bi dobro da ga što pre predloži jer nam je miran izlaz neophodan.

Režim već trinaest godina sistematski organizuje nasilje, vrlo ciljano i nemilosrdno usmereno ka onima koji mu se protive. Sada, kada je fikcija o uređenoj demokratiji propala, režim ulazi u drugu fazu svoje borbe – fazu represije. Poslednjih dana ona je sve ogoljenija, a sve više ljudi koji su do sada ćutali zbog straha, progovaraju. Dugogodišnji strah počinje da se lomi pod pritiskom studentskih protesta, masovnosti demonstracija i činjenicom da su protesti sada rasprostranjeni širom Srbije. Ljudi se osećaju osnaženo i podržano jer znaju da su deo većinske borbe za demokratsko društvo.

U tome se slažem sa gospodinom Jovanovićem – ovo jeste borba za osnovne principe demokratije. Pitanje zašto uopšte predlagati dogovor sa vlašću zapravo je pitanje odgovornosti: mirno rešenje podrazumeva i neku vrstu dogovora, ali inicijativa za promenu mora doći iz društva.

Poziv na formiranje prelazne vlade nije upućen vlastima, već građanima, aktivistima, profesorima, studentima – svima nama koji smo na strani demokratije. Vlast kao takva, u ovom trenutku više nije politička opcija, već organizovana kriminalna grupa. Oni neće pristati na dijalog osim pod snažnim pritiskom društva. U tom kontekstu, mislim da ni simboličke akcije, poput puta studenata do Strazbura, nisu beznačajne. Naprotiv, one na emotivnom planu mobilišu ogroman potencijal – potencijal za otpor, za građansku neposlušnost, za raskrinkavanje mitova o nepobedivom vođi, o međunarodnom posredniku, o stabilokrati. Sve je to deo fikcije koju sada rušimo.

Ovo je delegitimizacija vlasti i razbijanje narativa koji je građen godinama – da je vođa važniji od države koju predstavlja. On se nikada nije bavio uspostavljanjem funkcionalne države, već isključivo izgradnjom sopstvene moći.

U ovom trenutku, pokušavam da razumem zašto se kod mnogih javlja osećaj straha i strepnje zbog sudbine protesta. Možda je to stvar generacijske razlike? Moja generacija, kojoj pripada i većina ovde prisutnih, ima manje strpljenja od studenata koji su žrtvovali skoro celu godinu – ne samo akademsku, već i godinu života.

Prosvetni radnici trpe materijalne gubitke, roditelji učenika i studenata su takođe pogođeni – neki su izgubili poslove, društveni status. Ali to nisu kolateralne štete – to je investicija u društvo kakvo želimo. Sve što radite vi, slobodni mediji, studenti, građani – to je investicija u slobodno i pravedno društvo.

Ostalo je malo prostora za ovakvu debatu. Slobodni mediji su poslednji bastioni javnosti. Ako ćemo ozbiljno govoriti o prelaznoj vladi ili bilo kom drugom mirnom rešenju, mora postojati javna rasprava. Čak i studentski plenumi, ako su zatvoreni, polutajni, ne doprinose demokratizaciji. Oni bi morali biti otvoreni, uz učešće javnosti i kritički osvrt.

Danas je strpljenje na strani mladih. Ali i harizma je na njihovoj strani. Mi stariji ne treba da im se dodvoravamo, ali moramo biti komplementarni – jer bez njihove podrške naši predlozi neće imati legitimitet. U suprotnom, srljamo ka ozbiljnom društvenom sukobu, za koji nisam siguran da bi, ovoga puta, mogao da prođe bez žrtava.

Nedim Sejdinović: Đorđe, pitanje je manje-više isto kao i za druge sagovornike. Samo bih želeo da se osvrnemo na stvar koju smo do sada tek uzgred spomenuli – međunarodni faktor. Da li je, po tvom mišljenju, prelazna vlada uopšte moguća bez međunarodnog pritiska? I drugo, možda takav pritisak već postoji, ili bar postoji potencijal za njega, a da mi toga nismo svesni. Zeleno-levi front, koliko znamo, ima dobru komunikaciju sa srodnim partijama u Evropi pa bih voleo da kažeš nešto i o tome.

Đorđe Pavićević: Svakako, uz međunarodni pritisak sve je lakše. Međutim, kod nas često postoji zabluda da međunarodni pritisak dolazi sam od sebe – kao da će neko tamo da presudi ko je u pravu, a ko nije, pa da automatski podrži jednu stranu, a drugu da pritiskom primora na promene. To, jednostavno, ne funkcioniše tako. Da bi se takav pritisak desio, morate raditi – morate komunicirati, objašnjavati, prevoditi našu stvarnost i potrebe na jezik i kategorije koje su njima razumljive. I tek onda, kroz takav rad, stiče se podrška.

Mislim da se odvija ubrzan proces delegitimizacije Vučićevog režima. Različite partije iz Srbije već sarađuju sa socijaldemokratskim i zelenim partijama u Evropi, i to polako daje rezultate. Studenti će, uveren sam, dodatno ojačati međunarodnu podršku. Njihovi postupci i otpor daju dodatnu težinu zahtevima za promene.

Sada se postavlja pitanje kako konkretizovati ideju prelazne vlade. Ili, kako bi to u međunarodnoj komunikaciji verovatno bolje zvučalo – privremene vlade. Vlade koja ima jasan, ograničen mandat: da pripremi fer i slobodne izbore, i da omogući novu vlast koja će imati demokratski legitimitet i kapacitet. Kako će ta buduća vlast izgledati, to je već drugo pitanje, ali gotovo svi se slažu da takva vlada mora imati kapacitet i nepristrasnost u sprovođenju izbora.

To je i ono što studenti žele kada kažu: “Nećemo ni vlast ni opoziciju”. Verujem da ni opozicija ne traži privilegije, već ravnopravan položaj. Cilj je ravnoteža – sistem u kojem svi imaju jednake šanse.

U tom kontekstu studenti su uradili dve velike stvari. Prvo, razbili su strah – taj ukorenjeni strah od sile i institucija prinude. Mislim da čak ni sama vlast više ne veruje do kraja da će njen represivni aparat poslušno izvršavati sve zadatke.

Drugo što su studenti učinili jeste demaskiranje medija. To opozicija ranije nije uspevala dovoljno efikasno. Ismevanje “Informera”, RTS-a i sličnih medija stvorilo je širi prostor za kritičko mišljenje. Delimično se i RTS promenio – ne zato što je to želeo, već zato što je bio primoran da odgovori na studentske kritike.

Međutim, mnogo pipaka “hobotnice vlasti” još uvek opstaje. A oni najviše utiču na izborni proces. Recimo, kabinet generalnog sekretara Vlade raspolaže ogromnim sredstvima, koja se koriste za finansiranje batinaša, navijača i drugih oblika pritiska. Ministarstvo za rad i socijalna pitanja kontroliše mrežu socijalnih ustanova, koje su bile i ostale izvor ozbiljnih izbornih zloupotreba – videli smo to i 2014. godine i na poslednjim izborima.

Zato naš predlog adresira sve te slabosti – ukazuje na konkretne oblasti koje treba obuhvatiti prelaznim rešenjem, kako bi se bar delimično garantovalo da naredni izbori ne budu pokradeni. A često se čuje i narativ koji vlast plasira i prema inostranstvu – da opozicija želi da preuzme vlast bez izbora. To je apsolutna besmislica, što jasno pokazuje i sadržaj samog predloga.

Ono što sada još čekamo jeste konačno izjašnjavanje dva beogradska univerziteta. Njihov stav bi dodatno upotpunio pritisak koji bi, nadamo se, mogao dovesti do formiranja prelazne – odnosno privremene ili ekspertske – vlade.

foto: novi optimizam

Zaboravili smo jednu važnu stvar – ključna reč u svim predlozima koji su na stolu jeste poverenje. Građani moraju imati poverenje u tu vladu. A ono je nemoguće ukoliko se ona formira po modelu ove sadašnje, sa istim kadrovima i istom logikom moći. Neće doći do stvarne promene ako se ništa suštinski ne menja.

I tu dolazimo do pitanja koje često opterećuje i studentske plenume: da li prvo izbori ili prvo prelazna vlada? Smatram da su izbori bez prelazne vlade preveliki rizik. Neki to ne vide ili ne žele da vide. U sadašnjim uslovima opozicija ne može da se nada pobedi – kao da ulazite u utakmicu u kojoj protivnik na početku vodi 20:0.

Peđa je to već pomenuo – vlast je delegitimisana na više nivoa. Više ne može da upravlja ni ključnim sistemima. Pogledajmo obrazovanje – njima je važnije da se zaključe ocene nego kakva će biti školska godina. Slično se sada događa i sa univerzitetima. Masovno nezadovoljstvo i bes prema vlasti rastu, i jedini način da se izbegne eskalacija jeste formiranje prelazne vlade, uz širok društveni pritisak.

Nedim Sejdinović: Imao bih još jedno pitanje za sve učesnike. Nadam se kratkim odgovorima. Pre nekoliko dana čitao sam komentar jednog američkog novinara o političkoj situaciji u SAD, i upotrebio je reč “vajb” – kolektivni osećaj, društvenu atmosferu koja, iako apstraktna, u politici može biti veoma važna. Taj novinar je rekao da je prepoznao, kao i njegovi prijatelji, trenutak u kojem se, iz osećanja beznađa, Amerika pokrenula – kada su ljudi počeli da izlaze na ulice. Mislim da kod nas vlast pokušava da napravi obrnut prelom. Pitanje je – da li grešim kada kažem da pokušava “kontrarevolucijom” da optimizam i nadu permutira, pretvori u depresiju, u poznato stanje rezignacije. Poruka je: “Ništa se ne može promeniti, sve ste već pokušali”. To je ključno pitanje za našu temu – jer smo svi saglasni da bez društvenog pritiska nema ni prelazne vlade. Dakle, kome vreme ide na ruku?

Marinika Tepić: Režimu sigurno ne. Možda neko ima utisak da tenzije opadaju, da slabi taj “vajb”, da se ljudi povlače – ali to jednostavno nije tačno. Nema dileme: nema povratka na stanje pre 1. novembra. Postoje i konkretni podaci – popularnost ne samo SNS-a, već i Vučićev rejting, drastično opadaju. U Beogradu, u većim gradovima, ali i širom Srbije.

Naravno, Vučić to pokušava da sakrije propagandom, da prikaže sliku “normalnosti”. I ovog vikenda pokušava da Beograđanima servira tu lažnu sliku. Ali istina je drugačija. I nemojte imati dilemu: svaki znak slabosti – režim će kazniti. Ne javno, ne u medijima, nego kroz tihe, ali ozbiljne odmazde. Ljudi u manjim mestima već gube poslove, bivaju degradirani, premeštani – to se već dešava.

Zato moramo da budemo svesni – nema nazad. Ali, ono najvažnije jeste zajedništvo. Ko god misli da može sam da iznese ovu borbu – vara se. Bili smo podeljeni oko junskih izbora i svi smo platili cenu. I oni koji su izašli i oni koji nisu. Građani nemaju vremena da razumeju zašto je ko odlučio jedno ili drugo. Podela nas je sve oslabila.

Što se tiče pitanja o tome ko bi bio u prelaznoj vladi, rekla bih sledeće: naravno da bismo voleli da niko iz SNS-a ne bude njen deo. To bi bilo idealno. Ali ne možemo to da garantujemo. Prelazne vlade se ne formiraju prema željama, već političkim pritiscima.

Vidim i kod studenata i kod drugih učesnika zabrinutost: šta posle 18. aprila, odnosno krajnjeg roka za formiranje nove vlade? To nije naš rok – to je rok za njih. Mi nastavljamo. Izbori će jednog dana svakako doći. Mi treba da ih učinimo slobodnim. Zato moramo da budemo jedinstveni, da nastavimo sa pritiskom i jasnim podelama odgovornosti. Potrebna nam je prelazna – ekspertska, kakvog god imena – vlada. Samo da tranzicija bude mirna. To je suština.

Tanasije Marinković: Samo bih kratko. Pre svega – tvrdnja o “kontrarevoluciji” je spin. Kao što je i sama priča o “revoluciji” spin. Da bi nešto bilo kontrarevolucija, mora prvo da postoji revolucija. A kod nas nema ni “r” od revolucije. Mi se samo borimo za poštovanje Ustava. Ne tražimo ništa više od onoga što nam po Ustavu pripada – ustava koji smo sami doneli i koji obavezuje sve, uključujući vlast.

Međutim, moramo biti svesni – njegova strategija ne leži u “kontrarevoluciji”. On za to jednostavno nema ni snagu, ni ideju. To se vidi već sada – kroz najavu vlade koja je reciklaža, još pre nego što je i sastavljena. Ono što jeste njegova strategija jeste – iscrpljivanje. On želi da nas umori. I kao što je Marinika lepo primetila – kada vidi da se jedan deo ljudi povlači, a drugi ostaju, upravo na te koji ostaju usmerava represiju.

Zato protesti i blokade moraju da se šire. I prostorno – na više gradova, i sadržajno – na više društvenih slojeva. Moraju da jačaju i po širini i po dubini.

Miloš Jovanović: Đorđe je rekao jednu važnu stvar – izbori bez prelazne vlade su veliki rizik. Ja bih rekao – to nisu izbori. To je simulacija izbora. I dozvolite mi malu digresiju.

Građanska Srbija često potcenjuje snagu režimskih medija. Mnogi moji prijatelji ne gledaju Pink, Informer, Hepi – jer su im odbojni. I razumem ih. Ali većina Srbije ne funkcioniše tako. Ti mediji imaju ogroman uticaj. Zato prelazna vlada nije samo tehničko pitanje. Ona je preduslov za ravnopravnost. Ona bi, između ostalog, trebalo da otvori vrata i opoziciji – da gostuje i na tim medijima. Jer sa dve televizije na kojima opozicija ima pristup ne možemo daleko. Energija postoji, zamah postoji – ali neće biti dovoljno bez ravnoteže u medijskom prostoru.

Zato – izbori bez prelazne vlade nisu izbori. I moramo sebi postaviti pitanje: dokle ćemo pristajati da igramo po pravilima koje nameće čovek koji ne zna za demokratiju? Gde je granica našeg trpljenja?

A što se tiče vašeg pitanja o vremenu – slažem se sa Marinikom: vreme ne radi za njega. Njegovo vreme ističe. Ali nije svejedno da li će pasti za dva meseca ili za dve godine. I zato smatram da vreme ne radi ni za nas ako ne delujemo. Jer on igra na iscrpljivanje.

Realno – april je već pri kraju. Uskrs, maj, leto – ljudi idu na godišnje odmore. Energija splasne. I to nije kraj sveta, ali moramo da razmišljamo praktično. Ako sada pokleknemo, on može da se delimično povrati. I onda, kao što je Marinika rekla, nećemo mi biti ti koji će najgore proći. Najgore će proći oni na lokalu. Ljudi koji su bacali jaja, koji su protestovali – njima će se režim posebno svetiti.

Zato mislim da je vreme da napravimo najšire moguće jedinstvo oko prelazne vlade kao načelnog rešenja. Da sednemo i precizno definišemo – ko, kada, kako. Da sve to bude spremno za dan kada Vučić, iscrpljen, bude morao da kaže: “Ovako više ne ide. Šta želite?” A mi tada moramo imati odgovor. To je trenutak sloma režima.

Predrag Voštinić: Kada govorimo o “vajbu” – hajde da objasnimo šta to zapravo znači. To je preovlađujuće društveno raspoloženje. Ono se gradi na emociji. I zato mi je drago kad čujem da neko kod nas koristi tu reč.

Danas živimo retko snažan društveni trenutak – kada je kolektiv nadmašio pojedinca. Mi, kao društvo, trenutno smo bolji nego svako od nas ponaosob. I to se vidi kod studenata, uprkos svim razlikama među njima. Kada donesu odluku, ona se prihvata jer je zasnovana na vrednostima koje svi prepoznajemo. Te vrednosti su pobedničke – ne nužno na izborima, već u simboličkom i moralnom smislu. Društvo promoviše principe koje svi mi već dugo zastupamo. I to oblikuje novo političko polje – zdravije, uređenije.

Zahvaljujući tom “vajbu”, podignuta je lestvica očekivanja. Danas je normalno da se odluke donose demokratski, da se zahteva antiliderski pristup, da se debatuje bez uvreda. I to će oblikovati i političku arenu. Marinika i ja ćemo se možda politički razilaziti, ali ćemo moći da razgovaramo o vrednostima – na jednom zdravom terenu.

I upravo taj “vajb” ograničava vreme SNS-a. Njihovo vreme je prošlo. Fikcija o njima kao demokratski izabranoj vlasti je pala. Ulaze u fazu represije – a represija je, po prirodi, vremenski ograničena. Ono što je ostalo od cele stranke – to je sada u Pionirskom parku, i tamo će biti 12. aprila. Nema više priča o masovnim protestima vlasti, o blokadama. U Kraljevu su ih dočekali tri kilometra van grada. A sinoć su na crvenom tepihu u centru grada bili – studenti.

Mi smo društvena većina. To je “vajb”. I to je kraj.