Ugroženost pravde i svakodnevne zloupotrebe javnih resursa i javnih funkcija jeste opravdanje za raznovrsne akcije građanske neposlušnosti
Kada sam prvi put upotrebio frazu „getoizacija Starog grada“, i sam sam razmišljao da li preterujem. Od pre nekoliko dana i uvođenja betonskih prepreka na prilazima užem gradskom jezgru, siguran sam da je upravo getoizacija Starog grada jedan od snova večitog zamenika Vesić Gorana, koji bi, kako sam kaže, da ostavi trag u Beogradu. Razlozi za takve snove večitog zamenika, koji se na izbornoj listi sakrio iza Aje Jung, a na mestu gradonačelnika kamuflirao lažnim gradonačelnikom – različiti su. Pre svega, večiti zamenik Vesić Goran ne podnosi Beograd. On to dokazuje svojim pokušajem da nam trajno izmeni izgled grada i način života, targetirajući kulturno-istorijsko nasleđe i naše uspomene. Drugi razlog jeste potreba za osvetom zbog činjenice da likovi poput večitog zamenika nikada nisu imali podršku Beograđana. Iz tog razloga pomenuti uporno maltretira sve one koji žive u prestonici. Treći razlog je posledica same prirode autoritarnog tipa vladavine koji na lokalu proizvodi male šerife sa zadatkom da drugo mišljenje i promene odozdo ubiju čim ih primete. Zato bi večiti zamenik da malo raseli Starograđane.
Kombinacija ovih razloga inspirisala je ekocid, neophodan za izgradnju žičare po modelu čuvenog „objekta“ na Kopaoniku koji je nezakonit, ali niko ne sme da ga sruši i, pretvaranje užeg jezgra Starog grada u pešačku zonu bez kraja i početka, kojoj se protive i stručnjaci i građani. Tako se, uz betonske prepreke, od Starog grada pravi geto, sličan onom varšavskom getu. I sada bih ja mogao da se bavim argumentacijom koja treba da potvrdi moju tezu o fašizmu koji se može naći u načinu funkcionisanja Srpske napredne stranke. Ali ne pristajem da budem idiot i da se „pecam“ na njihove priče u koje te uvuku, a onda dobiju na iskustvo. A upravo to bi se desilo ako bih sada upao u zamku dokazivanja tragova fašizma u izjavama i postupcima naprednih režimlija. I zato što ne pristajem da budem idiot, tražim alternativne načine borbe za slobodu, koju su nam prema nalazu Freedom house-a oteli. U toj borbi, nakon što je drugačije mišljenje terorom većine proterano iz lokalnih parlamenata i Narodne skupštine i nakon što smo se potpisom na „Sporazum sa narodom“ obavezali na aktivan bojkot kao legitiman način političke,borbe, opredelio sam se za različite oblike građanske neposlušnosti koju osmišljavam, a onda i praktikujem sa svojim saradnicima i drugim pripadnicima Saveza za Srbiju.
Zbog takve odluke etiketiraju me oni koji su odgovorni za sve što nam se dešava, a postoje skeptici i među onima koji su protiv ovakve vlasti. Jasno je i jednima i drugima da je u proteklih sedam godina urađeno sve da se stvore idealni uslovi za masovnu medijsku manipulaciju čije su žrtve istina i pravda. E, upravo ta ugroženost pravde i svakodnevne zloupotrebe javnih resursa i javnih funkcija jeste opravdanje za raznovrsne akcije građanske neposlušnosti koje imaju za cilj obustavljanje svih štetnih projekata koje je ova vlast započela ili najavila, uključivanje što većeg broja građana u proces odlučivanja i hitno razrešenje dužnosti večitog zamenika Vesić Gorana.
Te zahteve sam ponovio kada god sam za to imao prilike, ponavljam ih i ovde, svestan da racionalnog i politički korektnog odgovora neće biti. Umesto odgovora, kao društvo smo suočeni sa tri tipa histeričnih reakcija predstavnika ovog kriminalizovanog, nestručnog i bahatog režima.
Prvi tip je tzv. Jutkin model. On podrazumeva zloupotrebu zaposlenih žena u javnim službama. Ovaj model je primenio večiti zamenik Vesić Goran pre nekoliko dana ispred Starog dvora kada je onemogućio da odbornici, narodni poslanici i predstavnici opštine Stari grad razgovaraju sa gradonačelnikom Radojičićem. Večiti zamenik je apgrejdovao ovaj model i konstantnim medijskim pretnjama i krivičnim prijavama.
Drugi tip podrazumeva pretnje zloupotrebom policije i kreiranjem paralelnog tužilaštva. Zaštitno lice ovog drugog tipa je Brnabić Ana, koja se pristalicama Srpske napredne stranke, dovedenim u rijaliti „Budućnost Srbije“, izvinila što na demonstrante ne šalje policiju. Njeni istomišljenici iz Srpske napredne stranke, čiji ona nije član, ali se o svom poslu informiše kada je puste na njihov glavni odbor, ovaj model su dopunili tako što su u prostorijama opštinskog odbora ove političke organizacije napravili specijalno stranačko tužilaštvo za mene i time se hvale.
Treći tip reakcije je u stilu sada već čuvene poruke Bujošević Dragana „boli me uvo“. Za ovaj tip reakcije opredelio se gradonačelnik, koji uporno ignoriše sve pozive građana da sa njima razgovara, a to objašnjava rečima „uvek će postojati manjina koja je nezadovoljna“. Dobro bi bilo da shvati da je gradonačelnik svih Beograđana, a ne samo upitne većine do koje smo došli na izborima koji su bili sve, samo ne regularni.
Ovakvim reakcijama, režim koji je odgovoran za atmosferu nasilja koja se u društvu odomaćila u proteklih sedam godina, dokazuje da nije spreman za dijalog sa neistomišljenicima i sve više nas udaljava od zajednice vrednosti koja predstavlja temelj Evropske unije. Na taj način se afirmišu podele među građanima koje ubijaju preostale demokratske kapacitete i na mala vrata neliberalnu demokratiju u kojoj živimo pretvaraju u liberalnu autokratiju. Protiv nje se najefikasnije bori nenasilnim otporom, a on podrazumeva kršenje zakona i odluka koje su u direktnoj suprotnosti sa interesima građana.
I zato – vidimo se u subotu.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
