Igre gladi na srpski način

Ponedeljak uveče. Na skupštinskom stepeništu sa leve strane, gledano iz pravca Pionirskog parka, narodni poslanik Srpskog pokreta „Dveri“ Boško Obradović stoji u stavu mirno sa srpskom zastavom, nepomičan, sam, crven u licu, zagledan negde u daljinu preko glava brojnih novinara, fotoreportera i kamermana i kao da ne čuje gromoglasne povike: „Boško fašisto!“; na stepenicama sa desne strane na stolicama sede narodni poslanici Srpske napredne stranke Aleksandar Martinović i Sandra Božić okruženi brojnim esenesovskim kolegama koji ih bodre. Narodni poslanici na skupštinskim stepenicama iz različitih razloga u tom trenutku već drugi dan štrajkuju glađu.

Podno stepenica sa desne strane nekoliko hiljada pristalica SNS-a se dere: „Boško fašisto!“, „Aco Srbine!“, „Martine Srbine!“, „Sandra mi te volimo!“, i kao sastavni deo enesesovskog navijačkog repertoara – „Đilase lopove!“; na levoj strani stoji nekoliko desetina nadglasanih pobornika Boška Obradovića koji grleno viču: „Vučiću pederu!“; kordon žandarmerije razdvaja zavađene grupe i pravi tampon zonu. Stiče se utisak da se odigrava neko takmičenje na domaćem terenu SNS-a u čijem grotlu su se obrele najodanije Boškove pristalice. Slična atmosfera sa sličnim odnosom snaga nadvija čitavu Srbiju. Slika u netrpeljivost gurnutog, podeljenog srpskog društva ispred Narodne skupštine pod lupom.

U tom trenutku idejni tvorac najnovijeg poslaničkog štrajkovanja glađu obučen u srpsko seljačko ruho, sa belom košuljom na kojoj su izvezeni crveni i roza cvetovi, nezavisni poslanik Miladin Ševarlić, koji je samo hteo da se na dnevni red skupštinskog zasedanja stavi debata o Kosovu i Metohiji, već je bio napustio stepenišnu scenu gladovanja. Pošteno je priznao da je odustao jer su mu rivali u štrajkovanju glađu preoteli medijsku pažnju.

PROSVETLJENJE BOŠKA OBRADOVIĆ

Na skupštinskom stepeništu Boško Obradović odaje utisak čoveka koji ima neku misiju. Ponaša se pomalo skrušeno, kao bogobojažljiv čovek u raljama nepravedne državne sile koji se, ubeđen da je u pravu, u svom očaju iz nemoći rešio na ekstremne mere i ličnu žrtvu zbog svih drugih zlostavljanih i potčinjenih ljudi. Izložen rafalima uvreda esenesovskog hora, na mahove posve sam na skupštinskom stepeništu, nije usamljen jer je, kako sam kaže, bog uvek prisutan.

Pre nego što je okrenuo i drugi obraz, Boško Obradović je prvo pištaljkom prekinuo skupštinsko zasedanje i bio iznet iz sale, zatim je sa pristalicama presreo i izvređao poslanike i ministre SNS-a na ulazu u Skupštinu, pri čemu je stradao sako narodnoseljačkog poslanika Marjana Ristićevića. Pod neizgovorenim sloganom „Stop pocepanim sakoima“ vrhuška SNS-a, srodni analitičari i ljudi zaposleni u medijima su na Pinku izlagali da je Rističeviću „puštena krv“, da mu je „mučki razbijena glava“ prilikom „fašističkog divljanja Boška Obradovića i njegovih kriminalaca“, koje, naravno, „plaća Dragan Đilas“.

Boško Obradović kao da se nakon incidenta sa Rističevićem trgao zbog jedva kontrolisanog izliva besa čoveka isprovociranog bahatošću svevlašća jedne partije, koja kontroliše veliku većinu medija, kao da se prepao svesti o tome dokle bi jedan deo gnevnih, sputanih ljudi, pa i on sam, mogao da bude spreman da ide, svestan i da nadmoćna naprednjačka vlast svakako neće bežati od nasilja kao da je doživeo prosvetljenje: videvši kako poslanik Ševarlić mirno sedi na stepenicama i štrajkuje glađu rešio se da svoju napadačku bojkotašku pobunu zameni nenasilnim protestom i ličnom žrtvom. Obelodanio je da neće unositi hranu u sebe dok se ne odlože „nedemokratski i protivustavni izbori“ zakazani za 21. juni, koji pride u vreme pandemije predstavljaju rizik po zdravlje ljudi.

Boško Obradović želi da se njegov gest shvati ne kao ultimatum, već kao u poslednji čas hrišćanski ispružena ruka, podstrek za razgovor, kako Srbija pod vlašću Aleksandra Vučića ne bi dalje srljala u podele u sukobe. Izazvao je samo izravni kontranapad SNS-a.

KONTRANAPAD SNS–A

Za razliku od ličnog čina Boška Obradovića kome je prosto nešto sinulo pa je seo na stepenice i otpočeo štrajk glađu, Aleksandar Martinović i Sandra Božić deluju kao ljudi na partijskom zadatku. Oni su od republičkog tužilaštva „koje je pod kontrolom Dragan Đilasa“ tražili da pokrene postupak protiv Boška Obradovića zbog napada na Marjana Ristićevića i „bez namere da vrše pritisak na tužilaštvo“ stupili u štrajk glađu dok tužilaštvo ne učini kako se od njega u SNS-u očekuje.

Odmah je uključena logistička i propagandistička mašinerija SNS-a. Na televizijama sa nacionalnom frekvencijom i u esenesovskim tabloidima Obradović se predstavlja kao nasilnički fašistički prevarant na platnom spisku lopova Dragana Đilasa, koji hoće da skrene pažnju sa svog ljotićevskog napada na narodne poslanike i ministre, kao folirant koji krišom jede u Skupštini dok se na stepenicama predstavlja kao mučenik, te da su za njih, za lidere Saveza za Srbiju, milioni Dragana Đilasa važniji od života ljudi koje Obradović vija po skupštinskom stepeništu. Martinović i Božićeva su glorifikovani kao hrabri ljudi, kao mučenici rešeni da se po cenu sopstvenog zdravlja odupru svemoćnom Draganu Đilasu, koji je u rat protiv pristojne Srbije poslao fašistu Boška Obradovića. Sve već viđeno.

U ponedeljak oko osam uveče Aleksandar Vučić se kao spasitelj preko televizije obraća pristalicama SNS-a ispred skupštine, sa čijim dolaskom SNS dakako nema nikakve veze. Ukratko, rekao im je da ih mnogo voli, ali da odu kućama, a Martinoviću i, kako smo saznali, samohranoj majci dvoje dece Sandri Božić poručio da prekinu štrajk glađu. Gotovo istovremeno Martinović i Božićeva se spuštaju niz stepenice dočekani ovacijama svojih navijača. Štrajkački tandem SNS-a im kaže da idu kućama i oni se kao po komandi razilaze.

Martinović saopštava da će njegova hrabra saborkinja prekinuti štrajk glađu, ali da se uprkos apelu njegovog predsednika on još uvek premišlja. U ušima mu još uvek odzvanjaju ovacije „Martine Srbine!“ koje je konačno dočekao. Istovremeno Vučić na televizijama hvali Martinovića kao „najobrazovanijeg“ poslanika i deli sa narodom da će biti muke privoleti ga da se dalje ne izgladnjava.

U utorak MUP tužilaštvu podnosi krivičnu prijavu protiv Obradovića kojom se tereti za krivično delo nasilničko ponašanje, u tužilaštvu se preduzimaju dokazne radnje protiv Boška Obradovića i trećih lica, pa je Martinović neokaljanog obraza mogao da ode na ručak.

Boško Obradović je tako ostao sam na stepeništu spreman da gura dalje i pokušava da skreće pažnju domaće i strane javnosti na jednovlašće u Srbiji koje teži ka jednoumlju. U utorak posle podne mu se u štrajku glađu priključio i partijski drug Ivan Kostić.

TESKOBA U GRUDIMA

I lideri Saveza za Srbiju i šef Pokreta slobodnih građana Sergej Trifunović pružili su podršku Bošku Obradoviću i bratski se izljubili sa njim. Ma koliko iritirajući bili njegovi desničarski stavovi i ispadi, protivljenje gej paradi i sejanje straha od migranata, sa njim ih povezuje osećanje teskobe u grudima u zemlji bezakonja i apsurda koju kontroliše Aleksandar Vučić sa malim brojem najužih saradnika i spremnost da se hvataju u koštac sa partijskom državom. I onima koji mu svašta ideološki zameraju, Bošku priznaju borbenost i spremnost da se hvata za gušu sa daleko nadmoćnijim protivnikom, dok sami od sebe odumiru građanski protesti i stišavaju se šerpe i lonci i pištaljke, jer sami sebi ne mogu biti svrha.

Mada esenesovskog prvoborca u štrajkovanju glađu, ali i žeđu, Tomislava Nikolića u SNS-u koga je osnovao i odveo do neslućenih visina ovih dana dok se veličalo kratkotrajno mučeništvo Aleksandra Martinovića niko nije smeo da spomene, Vučić se svakako dobro seća kako su se onomad u proleće 2011. podsmevali Tomi koji je zahtevao raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, da bi Toma u maju 2012. pobedio favorizovanog Borisa Tadića na predsedničkim izborima. Dragan Đilas je u metodologiji vlasti SNS-a zauzeo mesto zaboravljenog Miroslava Miškovića, mesto zlog, moćnog tajkuna kome niko ništa ne sme i ne može, a koga je Vučić uhapsio i na tome izgradio svoju neprikosnovenu vlast. Ali u nepredvidivom, često impulsivnom Bošku Obradoviću, koji ga ugrožava zdesna i koji ne preza od sukoba ili štrajka glađu vidi pravu opasnost ukoliko bude morao da popusti Zapadu i ne isprečava se više zaokruživanju nezavisnosti Kosova. Sukob u društvu je doteran do tačke kada jedna iskra može da izazove fizički obračun manjih ili većih razmera.

Usred uzbuđenja usled štrajkova glađu kao da su svi zaboravili na pandemiju virusa korona. Iako su „radi sprečavanja širenja zarazne bolesti kovid-19 izazvane virusom SARS-CoV-2 zabranjena javna okupljanja na celoj teritoriji Republike Srbije na javnim mestima na otvorenom prostoru – kada se istovremeno okuplja više od 50 lica“, ispred Skupštine se u ponedeljak, prema rečima Aleksandra Vučića, okupilo 5790 pristalica SNS-a. Tiskali su jedni uz druge, većina nije nosila zaštitne maske, klicali su, vikali i drali se lansirajući sa svakim samoglasnikom kapljice izlučevina iz svojih usni duplji u vazduh. Uprkos važećoj naredbi o zabrani javnih okupljanja policija nije intervenisala, lica koja su kršila važeću naredbu i ugrožavala javno zdravlje nisu privedena, već ispraćena kućama izlivima ljubavi predsednika Vučića.