Igranka bez prestanka

Izgradnja bilo čega u „krugu dvojke“, poslovnog ili stambenog objekta svejedno je, može doneti lep profit – kažu ljudi na prema jedan, ali može izazvati ozbiljnu i dugotrajnu glavobolju, pre svega investitoru ali i organima uprave, od opštine do Republike, što zbog „čarala-barala“ po propisima koja kad-tad izađu na videlo, ali i zbog naopako shvaćene demokratije po kojoj se, ako nas se dovoljno skupi, može „izglasati“ da je zemlja četvrtasta, da se može dodeljivati društvena imovina „slobodnom pogodbom“, odnosno uraditi bilo šta što donosi kakvu nezakonitu korist, koliko god bizaran razlog bio.

Povuci-potegni oko nadgradnje/izgradnje poslovne zgrade u ulici Gavrila Principa 50 traje već deset godina. Zemljište i objekat bili su predmet nekoliko preprodaja, višekratnog izdavanja i poništavanja raznih akata, rešenja i dozvola, da bi na kraju sve bilo ukrašeno, kao torta šlagom, peticijom stanara iz susedstva kojom zahtevaju da se poništi Detaljni urbanistički plan, da se ceo postupak, ako ikako može, vrati na početak i na spornom placu napravi park.

PARK I PROZORI: U uvodnom tekstu potpisnici se žale na nepodnošljive uslove života, zagađenost vazduha, nedostatak parking mesta, povećanje broja plućnih bolesti u obližnjoj školi, na širenje prostitucije i narkomanije koja „naročito uzima maha kod mlađih naraštaja“… Peticiju je potpisalo 1300 građana mesne zajednice „Gavrilo Princip“, kojom zahtevaju od nadležnih da se izmeni Detaljni urbanistički plan za taj kvart i da se na mestu predviđenom za izgradnju poslovnog objekta napravi park. Pobijaju legalnost investitora, pominju mahinacije, korupciju i bahatost.

„Skoro da i nema gradnje u Beogradu a da je neko ne osporava i, zanimljivo je, svi hoće parkove. Zanimljivo je, takođe, da se poslednjih godinu dana to događa mnogo češće nego ikada ranije“, kaže Ljubisav Đuričić, gradski sekretar za imovinsko-pravne i građevinske poslove pokazujući na tri oveće gomile raznih dokumenata i objašnjava: „Ovo su predmeti koji su stigli poslednjih pet dana, pa vi sad vidite.“ Mišljenja je da se prašina digla bez dobrog razloga. „Urbanističkim planom, koji je bio na javnoj raspravi bez nekih zamerki, predviđen je poslovni objekat, postoji važeća građevinska dozvola i, pravno gledano, sve je čisto.“

„Detaljni plan, koji predviđa gradnju ovog objekta, nije nikakvo ‘sveto pismo’ da je neizmenljiv“, objašnjava akciju Dragutin Strizeo, jedan od potpisnika peticije. Javna rasprava jeste bila i mi smo se saglasili, ali su se vremenom uslovi života promenili. Ovolika zgrada bi zatvorila prirodnu cirkulaciju vazduha i uticala bi na porast ionako velike zagađenosti. Deca nemaju gde da se igraju pa su upućeni na park kod Ekonomskog fakulteta za koji svi znaju kakav je. Tu je i problem parkiranja: po tri kruga okrećem oko kvarta da nađem parking. Pitam se kako će biti kad se ovde budu parkirali zaposleni u toj zgradi.“

„Volim i ja parkove“, kaže Goran Aleksić, „ali zašto baš na mom placu. Ako im je toliko potreban park, neka neko od potpisnika peticije sruši svoju kuću pa neka ga napravi. Ovo sam svojim novcem kupio, imam sve potrebne dozvole, investicija je pozamašna i ne vidim zašto bih sada odustajao od izgradnje. Nije u pitanju park već interes jednoga od njih kome ova izgradnja zatvara neke prozore, koje je bez bilo kakve dozvole ‘otvorio’ na objektu koji je u evidenciji Zavoda za zaštitu spomenika kulture, pa misli da će ih ‘legalizovati’ ako se ‘sakrije’ iza peticije.“

„Svi su oni korumpirani“, kaže za „Vreme“ Mića Milosavljević, stanar zgrade na koju bi budući objekat trebalo da se „nasloni“ i tako zazida/zakloni prozore koji sada „gledaju“ na gradilište. „Tri hiljade kvadrata na ovom mestu vredi devet miliona maraka i mnogi koji imaju lepljive prste rado bi da im se nešto za njih i zalepi. Zato se ovo i gradi“, govori i pruža poprilično dokumenata i skicu iz Katastra sa izgledom buduće zgrade. „Očigledno je da nećemo imati ni vazduha ni sunca. Mi ovde živimo i zato hoćemo park, da deca imaju gde da se igraju.“ Ističe da je zemljište pripadalo Crkvi, da su komunisti oteli i sada bi trebalo da se vrati. Za sporne prozore tvrdi da postoje „oduvek“, samo su smanjeni u adaptaciji. „Uostalom, gde bi ova soba u kojoj sedimo mogla imati prozor ako ne baš na ovom zidu?“

„Prema informaciji dobijenoj od Zavoda za zaštitu spomenika prozori su bespravno otvoreni“, kaže Ljubisav Đuričić i poziva se na postojeće fotografije od pre Drugog svetskog rata na kojima tih prozora nema.

„Falsifikat!“, kategoričan je Mića i objašnjava da se iz ugla iz koga je fotografija napravljena ne može ništa videti jer je, zapravo, snimak fasade „malo iskosa“ pa nudi video snimak na kome se prozori lepo vide.

KRATKI KURS PAPIROLOGIJE: Krv, znoj i suze prolivene u toku dvonedeljnog čačkanja po papirima vezanim za ovaj slučaj i uz dragocenu pomoć Poznavaoca birokratije iznutra kao i onih Iskusnih u investitorskim scilama i haribdama izneli su na videlo obrise onoga što je Nebojša Čović, dok je još bio predsednik gradske skupštine, nazvao „urbanističkom mafijom“ i osnovne mehanizme njenog delovanja. Indikativno je da se izdavanje, poništavanje i poništavanje poništavanja raznih akata i dozvola, kao i kupoprodaja placa, poklapa manje-više sa smenama vlasti na raznim nivoima. Deprimirajuće je to što je ovaj slučaj samo jedan od mnogih.

Po dostupnoj dokumentaciji, problem dotiče sve nivoe vlasti, od opštinske do republičke, sa svim obrtima i kontradiktornostima. Tako se u dokumentima koji su podloga zabranama i poništenjima istih pojavljuju oprečni podaci: dozvola istovremeno postoji i ne postoji, srušeni objekat je čas privremen, čas stalan, nadležnost je čas ovde, čas tamo… neko je ili nestručno „obrađivao papire“ ili je prećutkivanjem ili izmenama stvarnih podataka hteo da izvuče kakvu korist.

Ovaj slučaj, a mogao bi biti bilo koji drugi, počeo je tako što je opština Savski venac, u vreme kada su vlast delili SPS i SPO, „dodelila po slobodnoj pogodbi“, šta god da to znači, objekat, do tada u društvenom vlasništvu, nečemu što se zvalo RO Unionmetal, firmi kojoj se, je l’ da, po imenu vidi da se bavi građevinarstvom. Tada je, kasnije će se pokazati značajnim, načelnik Odeljenja za urbanizam, komunalno-stambene i građevinske poslove opštine bila Anđelija Josipović koja je i potpisala akt o urbanističkom uređenju prostora za izgradnju objekta. Posle izbora na kojima opštinsku vlast osvaja SPO, Unionmetal se fuzioniše sa firmom zvučnog imena Internacional kompani noseći u miraz plac a Veselin Bošković, novi načelnik za urbanizam, potpisuje građevinsku dozvolu za proširenje i nadgradnju objekta sa postojećih osamsto na bezmalo tri hiljade kvadrata. Ovako obogaćen, a u vreme kada su urbanistička ovlašćenja oduzeta opštinama i prenesena na grad, objekat biva prodat Enjubu koji ga brzopotezno preprodaje sadašnjem vlasniku, firmi Reit na koju Opština, mimo tada važećih propisa, prenosi investitorska prava. Svaki korak u trgovini je donosio koju stotinu hiljada maraka „obrtniku“. Tadašnja espeesovska gradska vlast poništava prenos prava, investitor vodi upravni spor pred sudom koji donosi više nego čudnu presudu kojom se zaključuje da investitor nije odgovoran što mu je dozvolu izdao nenadležni organ, i gradska uprava, začuđujuće lako, „poništava poništenje“.

„Ovakvi sporovi se rešavaju novcem“, objašnjava Iskusni. „Svaka presuda ima svoju cenu, kao i sve ostalo, na kraju krajeva“, a Poznavalac birokratije potvrđuje da „iza svakog dokumenta stoji novac i da je on izvor i utoka svih natezanja“. Zbog njega, izgleda, svako ko može da smeta to i čini. Tome pogoduje, po rečima Poznavaoca, „šuma međusobno često oprečnih zakonskih propisa tako da se do cilja može doći na više načina ali i na isto toliko osporavati“, na radost onih koji zahvaljujući svom položaju mogu sebi da naprave vajdicu. S druge strane, Iskusni tvrdi „da su ‘papiri’ čisti ne bi se sve ovo događalo, ali da cela stvar ‘štuca’ jer je prvobitna dozvola donesena mimo nadležnosti a sada je već prošlo mnogo vremena, postoje i neka stečena prava, veliki novac je u pitanju…“

Bilo kako bilo, ’98. godine, kada vlast u gradu suvereno „drži“ SPO, u opštini Savski venac, mada nenadležni zaključuju da nema prepreke za izgradnju objekta i potvrđuju izdatu građevinsku dozvolu te nalažu MZ-u „Gavrilo Princip“, koja je do tada bila korisnik zgrade, da se iseli. Iseljenje je potrajalo, zatim se „malo“ ratovalo. Investitor ruši objekat jer ustanovljava da temelji ne mogu da „nose“ toliku nadgradnju i sa radovima počinje ove, 2001. godine. Tada se neko u gradskoj upravi dosetio da Internacional kompani nije izmirila obaveze prema gradu (u stečajnom je postupku) te „predlaže Izvršnom odboru grada da se zemljište oduzme“ bez obzira na to što je više puta promenilo vlasnika. Rečeno-učinjeno. Sadašni vlasnik prigovara zbog ovog rešenja dokazujući da je plaćeno „bogu božje, caru carevo“, Komisija za pravne poslove već pola godine prikuplja „dodatne informacije“, a gradski građevinski inspektor nalaže obustavu radova. Republičko ministarstvo urbanizma i građevina stavlja van snage ovu zabranu, a utvrđivanje da li postoji važeća građevinska dozvola još traje. Radovi se nastavljaju mada ne zadugo. Republički urbanistički ispektor Anđelija Josipović nalaže gradskom sekretarijatu da „oglasi ništavnim akt o uređenju zemljišta“, onaj isti koji je svojim potpisom deset godina ranije donela, što je i urađeno dokazujući da jedan isti dokument drugačije izgleda u zavisnosti od toga da li se posmatra sa opštinskog, gradskog ili republičkog nivoa. Investitor se žali, tvrdi da se urbanistički uslovi ne mogu menjati kako se kome hoće, itd., itd., a Ministarstvo građevina i to poništava a predmet se još „kiseli“ u Skupšini grada čekajući Izvršni odbor da donese neku odluku. Pa da bude poništena, presuđena, ponovo razmotrena. „Što se grbo rodi, vreme ne ispravi.“

INTERNACIONALIZACIJA: Što se peticije tiče, praktično gledano – mrka kapa. „Sama izmena plana je spor i veoma skup zahvat tako da ne verujem da će ga neko pokrenuti zbog parkića od nekoliko ari. U principu, Skupština grada ga može izmeniti, ali ni izmena ne može imati retroaktivno dejstvo na građevinsku dozvolu“, zaključuje Poznavalac. Iskusni je saglasan uz tvrdnju da „nemaju šanse taman svi dubili na trepavicama“, a Gradski sekretar za imovinske i pravne poslove kaže da ako bi se tako nešto i dogodilo, neko bi morao da nadoknadi troškove. „Ko bi taj trebalo da bude?“ pita se.

„Uporan sam ja borac“, završava Mića Milosavljević. „Ceo materijal vezan za ovu izgradnju poslat je na tri adrese: Evropskom pokretu Zelenih u Briselu, Komitetu za borbu protiv korupcije i kriminala u Beču i Međunarodnom komitetu u Ženevi.“ Time je „ovaj slučaj neslušanja naroda“ prešao granice naše zemlje i podignut na međunarodni nivo. „Tako je to kad neće da slušaju hiljadu trista građana.“